Тренутак истине српске неутралности

Пише Никола Врзић

Да ли ће евроатлантски пријатељи Србије – они пријатељи који су нас пре 15 година бомбардовали касетним бомбама и осиромашеним уранијумом – искористити обарање малезијског авиона над Украјином да Србију натерају да одустане од борбе за сопствени државни и национални интерес?

Мало до нимало пажње у српским медијима добила је прошле недеље вест да Европски савет – који чине шефови држава и влада 28 чланица Европске уније – у среду 16. јула увече није успео да изабере новог високог представника ЕУ за спољну политику и безбедност, наследника шармантне и женствене баронесе Кетрин Ештон. Вест није добра зато што на место Ештонове није дошла Федерика Могерини, италијанска шефица дипломатије којој су скандинавски, балтички и источноевропски евроатлантисти замерили на превеликој попустљивости према Русији („Нећу подржати особу која је за Кремљ“, казала је отворено литванска председница Далија Грибаускајте) али је ипак довољно добра већ и самим тим што о тврдим евроатлантистичким кандидатима на месту исте такве баронесе Ештон није озбиљно ни разговарано. При чему нам (досадашња) неспособност Европске уније да због руске сенке (или је сенка заправо америчка?) формулише заједнички став, чак и око толико унутрашњег питања као што је избор високог представника Уније за спољну политику и безбедност, буди извесну наду да ни њен притисак на Србију неће моћи да буде јединствен као што смо навикли, због чега ћемо можда и успети да избегнемо улазак у онај тамни вилајет из народне приче, где ћемо се неизбежно кајати шта год да изаберемо а имаћемо да бирамо између две међусобно искључујуће позиције…

 

ПРИТИСЦИ У сваком случају, притисци на Србију несумњиво следе. Повод им је Русија, битка ће се бити за самосталност Србије, а њен исход неће понајмање зависити од (не)успеха Европе да се еманципује од оних утицаја Сједињених Америчких Држава који нису у њеном интересу, а таквих је све више…

Најпре о притисцима.

У уторак, „Информер“, са добрим везама у врху власти, јавља да „ЕУ тражи да заратимо с Русима: Авион руши Србију“. „Уцена Брисела: Москва или ЕУ, нема више неутралности“, алармантно ће овај лист: „Европа ће ускоро захтевати од нас да јавно осудимо проруске побуњенике који су наводно срушили малезијски авион у Украјини и да што пре уведемо санкције Русији… То што би Србија тако потпуно срушила своје добре, савезничке односе са Русијом, лидере ЕУ уопште не занима.“ Па цитира свог саговорника, „другог човека најмоћније западне амбасаде у Београду“ у коме препознајемо другог човека америчке амбасаде, који праведнички заповедно каже да је „истекло време српске неутралности“: „Ово више није политика, ово је елементарно питање добра и зла, злочина и казне. Ако Србија хоће у ЕУ, она напросто мора да се одреди према овако крупним питањима. Ту више нема никакве приче…“ И, завршавајући претњом, извор поручује: „Србија може и да то не уради, али онда више неће моћи да рачуна на подршку Запада. Ако српска елита одлучи да се потпуно окрене Москви и то је у реду, али ви морате бити свесни последица такве одлуке…“ Истог дана, тог уторка, и други таблоид, „Блиц“, јавља да „пад малезијског авиона у Украјини утиче на нашу спољну политику: Србију очекују нови притисци Брисела и САД“. „Србија је све мање у позицији да балансира и остане неутрална… Позиција Србије је изузетно отежана после рушења авиона и биће све тежа уколико се односи Запада и Москве буду додатно заоштравали.“ У уторак и ТВ „Пинк“ јавља: „Само у претходна 24 сата премијер Александар Вучић добио је од два светска центра политичке моћи ултиматум да Србија осуди Русију због недавних догађаја у Украјини и учествује у додатном притиску на Русију, укључујући и санкције. Упркос свим Вучићевим образложењима о значају добрих економских односа и важности руских инвестиција за Србију, пре свих ‚Јужног тока‘, оба центра моћи нису показала разумевање за српске привредне и економске интересе.“ А у среду и „Новости“ понављају, и то на насловној страни, ту страшну реч „ултиматум“: „Притисак водећих земаља ЕУ и САД да се одредимо према Москви: Ултиматум Србији. Санкције Русији до 1. септембра.“ И у поднаслову: „Жестока офанзива дипломата на Вучића да окрене леђа Путину. Немају разумевања ни за наше економске аргументе.“ „Србија до 1. септембра мора да се изјасни: да ли ће да уведе санкције Русији и тако се придружи државама Европске уније, или ће да задржи садашњу неутралну политичку позицију према сукобима у Украјини“, јављају „Новости“.

[restrictedarea]

Информације до којих је „Печат“ дошао, додајмо, потврђују ове тврдње „Информера“, „Блица“, „Пинка“ и „Новости“. Њихову додатну, посредну потврду проналазимо и у томе што је, само дан након пада малезијског авиона, (одлазећа) Европска комисија „препоручила Србији да обустави рад на изградњи ‚Јужног тока‘ док тај пројекат не буде у потпуности хармонизован са законодавством ЕУ“; а потврда се налази и у овонедељној изјави амбасадора САД у Београду Мајкла Кирбија да „САД поштују традиционално пријатељство Србије и Русије“ али да „свет неће поздравити неосуђивање угрожавања територијалног интегритета Украјине“, чиме је практично изговорио заповест да осудимо Русију, уз претњу последицама („свет неће поздравити…“) ако заповест не послушамо.

Одакле долазе притисци о којима говоримо? Два извора су очигледна: САД и Европска комисија која је и раније, како је „Печат“ већ писао, у вези са „Јужним током“ више наступала као заступник америчких а не европских интереса. О томе, уосталом, сведочи већ и то што су, упркос њеним забранама, у посао око „Јужног тока“ ушли, и из њега се не повлаче, и Мађари, и Аустријанци, и Словенци, и Италијани, Французи, Немци… Бриселу и Вашингтону, као извор притиска на Србију после обарања малезијског авиона, треба придодати и Лондон – подсећамо да су у кампањи неутемељених оптужби за цензуру интернета предњачили Американац Кирби и Британац Мајкл Девенпорт, представник ЕУ у Србији – али шта је са осталим европским адресама које су важније од других европских адреса? Берлин, Париз, Рим? Судећи по томе што лидери Немачке, Француске и Италије нису показали ни приближан ентузијазам у приписивању одговорности за обарање авиона над Доњецком Владимиру Путину и Русији, као што су то моментално учинили и Вашингтон и Лондон, а уз то су засад одолели трансатлантском притиску да значајно пооштре санкције Русији, тешко је претпоставити да су злочин над Доњецком искористили за притисак на Србију. Осим ако Берлин, Париз и Рим не дођу до закључка да је притисак на Србију одличан начин, јер их ништа не кошта, да ојачају нарушено евроатлантско јединство у акцији. Такав сценарио није незамислив а Србију би довео у заиста незгодну ситуацију да бира између незадовољства Западне Европе и Русије, у онај тамни вилајет где нема доброг избора.

 

ОДГОВОР НА ПРИТИСКЕ У сваком случају, захтев да одсечемо здраву грану на којој седимо – а то су, данас, политички и економски односи са Русијом – пред Александром Вучићем, и земљом коју вољом њених грађана он води, отварају перспективу о којој је пред крај свог живота, очигледно изгубивши многе илузије током две године проведене на челу српске владе, говорио Зоран Ђинђић поводом дипломатске борбе коју је повео за Косову и Метохију: „Ја сам онај свој кредит који имам за ових последњих десетак година, као један демократски политичар на Балкану, ставио на тас, за једну ствар за коју мислим да је од државног и националног интереса. Ако моји пријатељи у свету кажу:‚ Е сад си нас разочарао‘, онда они нису моји пријатељи. Јер, ако ја кажем: ‚Мени је једна ствар важна, и за моју земљу је важна и подржите ме у томе‘, а они кажу: ‚Не, ми те подржавамо само у ономе што је за нас важно‘, онда то нису пријатељи.“

Какав ће бити одговор Александра Вучића пријатељима који то нису?

Одговор би могао да буде садржан већ и у најави званичне посете председника Русије Владимира Путина Србији, 19. октобра.

Експлицитнији одговор изрекао је сам Вучић ове среде: „Влада Србије води политику ЕУ интеграција, добила је поверење грађана Србије и да води политику добрих односа и са Руском Федерацијом и влада Србије ће такву политику и да води.“ И притом је додао да на ултиматуме неће пристати: „Нико са мном не разговара на тај начин, а ја пре нећу да будем председник српске владе него да тако нешто дозволим.“

Овaj је одговор на интересантан начин зачињен у среду, када је Вучић одлучио да јавно одреагује на критику америчког амбасадора Кирбија да Србија није експлицитно подржала територијални интегритет Украјине, укључујући и Крим, већ је само начелно подржала интегритет свих чланица Уједињених нација. Вучић је Кирбију у отвореном писму – што овде заправо и јесте од највећег значаја – поручио да не говори истину („Печат“ је својевремено већ упозорио на експлицирање српске подршке територијалном интегритету Украјине, изражавајући притом наду да је то и најдаље што ће Србија отићи у погледу украјинске кризе) после чега је добио извињење („Жао нам је због грешке.“) амбасаде САД у Београду.

Само по себи се разуме да се значај ове епизоде не своди на терање мака на конац, већ њен значај лежи у чињеници да је до оваквог јавног сукоба уопште и дошло; ето, коначно, једне критике западног амбасадора после које се нисмо, по рефлексу, посули пепелом него му јавно одговорили. Наравно, сасвим је илузорно притом помислити да ће ова ситна победа имати много утицаја на оно што ће Вучићу бити приређено буде ли наставио, како најављује, да истрајава на садашњој, формално неутралној али тиме заправо антиамеричкој позицији неосуђивања Русије. Споменути хор оптужби за цензуру под покровитељством њихових екселенција Кирбија и Девенпорта, како смо већ анализирали на овим страницама, био је тек показна вежба за оно што би могло да уследи; а то укључује и мобилизацију туђих сарадника унутар наше власти – барем два или три министра из актуелне владе у „Викиликсовим“ су депешама демаскирани као доушници америчке амбасаде, а колико ли је тек сличних на нижим нивоима власти – и окупљање оне опозиције којој ниједна издаја земље није сувише гадна ако ће јој омогућити долазак на власт, у шта смо се уверили 2008, и мобилизацију независних медија који су српски само утолико што излазе на српском језику, и економске уцене ММФ-а и Светске банке, и оне страшне претње заустављања евроинтеграција Србије…

Насупрот свему томе, издржи ли, Вучић иза себе нема само ону већину с којом је добио парламентарне изборе, и не само прозападну опозицију у заслуженом расулу због онога што нам је урадила са земљом, већ би морао да има и много значајнију, и политичку и економску, подршку Русије.

Укратко, пред Вучићем ће се, наставе ли догађаји око Украјине да иду овим током, разјапити избор. Избор између Србије као колоније евроатлантског интереса, која је одустала од сопственог интереса, и Србије која се за тај свој интерес бори.  Свакако да тај избор неће бити лаган, али исправно решење је само једно, уз сва искушења и евентуалне компромисе које ће оно са собом носити.

 

ОСЛОБАЂАЊЕ ЕВРОПЕ? Ситуација, ипак, није баш толико црно-бела колико се то на овлашан поглед чини. Упоредо са српском борбом за сопствени интерес одвија се и много значајнија борба Европе са њеним великим партнером са оне стране Атлантског океана. Прошле среде, усред америчког јавног притиска да уведу оштрије санкције Русији, европски шефови држава и влада практично су одбили то да учине. Уследио је четвртак, обарање малезијског авиона и нови, драстично појачани повици из Америке да су оштрије санкције сада апсолутно нужне. То је и била главна тема састанка ЕУ шефова дипломатије, одржаног овог уторка. Исход сумира, уместо нас, лондонски „Фајненшел тајмс“: „Борба око санкција показала је да су дубоке поделе око Русије остале чак и после обарања лета МХ-17… Европски шефови дипломатије нису успели да се договоре око нових санкција против Русије због њене наводне улоге у обарању МХ-17, упркос жељи Британије, Шведске и групе источноевропских земаља да се Кремљу уведе ембарго на оружје… Министри су уместо тога затражили од ЕУ званичника да скицирају шире мере – али само ако Русија не буде сарађивала са Западом у будућности…“ „Министри су“, надовезујемо на „Фајненшел тајмс“ оцену Гевина Хјуита, Би-Би-Сијевог уредника за европска питања, овог уторка „отворили могућност за увођење оштријих економских санкција на секторе оружја, енергетике и финансија, али ЕУ је заправо добила мандат да то учини још у марту. Да би се отишло даље (са санкцијама) потребан је још један Европски самит, а једногласност ће тешко бити постигнута.“ Ипак, наводи Хјуит даље, „има знакова да канцеларка Ангела Меркел заоштрава своје ставове. Рекла је да је време да се имплементирају нове санкције, и речено је да се она приближава позицији Вашингтона.“ Али Хјуит одмах потом додаје и ову важну напомену: „Италијани су нам омогућили поглед изнутра. Њихов министар економије Пјер Карло Падован је рекао: ‚Недавни немачки економски подаци показују да је европска економија много слабија него што се очекивало пре шест месеци, и даље економске санкције против Русије биле би проблем за све стране.‘“

Питање од милион долара у овом тренутку је, отуда, да ли ће остати истрајне европске земље које се противе заоштравању санкција Русији и погоршању сопствених економских изгледа. То је она кључна битка, на коју утицаја ми у Србији немамо а од које ће умногоме зависити и наша судбина. Добар показатељ смера којим иде ЕУ добићемо, ако не пре, а онда за нешто више од месец дана, 30. августа, када ће Европски савет поново покушати да изабере наследника Кетрин Ештон.

А на крају, уз много мудрости и још више одважности и постојаности и извесну количину среће, можда и нећемо проћи баш сасвим онако како страхујемо…

[/restrictedarea]