Топљење националних потенцијала

Пише Драгомир Анђелковић

Какву судбину бриселске бирократе прижељкују Железари „Смедерево“ и остацима српске тешке индустрије?

Нацистичка Немачка је у оквиру свог европског поретка Србији наменила место извора сировина, пољопривредних производа и јефтине радне снаге. Како је неко рекао: мало тога новог има под капом небеском. То потврђује већ деценијама разједајући однос евроатлантских центара моћи према нашој привреди. Само у периоду од 1990. до 2010. ниво наше индустријске производње пао је за 60 процената, док је број индустријских радника умањен са милион на триста хиљада! Штавише, наша актуелна индустријска производња, према речима др Бојана Димитријевића, чак је за 10 одсто мања и у односу на 1998, када се Србија још налазила под тзв. другим кругом санкција. Отуда, изгледа да ако се наше економске недаће до 2000. године примарно могу објаснити деловањем западних фактора против нас, оно што је после уследило пада на душу наших неспособних реформатора. Међутим, иако је речено тачно, то је ипак упрошћено објашњење. Западни моћници су хтели ток привредних догађаја какав нас је задесио и у складу са тим су нам наметали идејна и кадровска решења. То потврђују како релевантне упоредне анализе економских токова у постсоцијалистичким земљама, тако и текући захтеви неких ЕУ структура у вези са Железаром „Смедерево“.

 

ТЕРАЊЕ РУСКОГ КАПИТАЛА У некадашњим социјалистичким земљама Централне Европе трендови деиндустријализације су знатно блажи него код нас, а њихов бруто домаћи производ је – макар и на основу развоја сектора услуга, финансија, туризма – за око 40 одсто већи него 1989. године, док је код нас око 30 одсто мањи! И не ради се ту о томе да мађарски или чешки „реформатори“ нису били корумпирани, неодговорни, саможиви и неуки. Напросто, тим државама је намењено боље место у оквирима евроатлантског поретка него нашој! Није им толико „помагано“ као нама да униште све што стигну, односно ипак је селекција припадника њихове нове политичко-економске „елите“ и смерница за њено деловање била повољнија него у случају Србије. Њој нису наменили само што потпунију постмодерну окупацију већ и тоталну девастацију како би – као елемент који се оцењује непокорним и отуда пре или касније спремним да се побуни – имала што мање снаге за националну еманципацију у повољнијим геополитичким условима.

Због тога се код нас систематски – како у једној анализи врло утемељено истиче Борис Шмељев, истакнути руски експерт за Балкан – кочи доток капитала из Русије, поготово у стратешки важне секторе. Западни центри моћи, почевши од 5. октобра 2000. године, преко свог пропагандног апарата и клијентских структура у нашој администрацији, настоје да свим средствима отежају пословање руским компанијама у Србији, односно да дестимулишу њихов долазак. Наравно, када су на самом државном врху Србије били људи који су фанатично прозападно настројени, то је било лакше. Но, и када је државно руководство знатно наклоњеније Русима, с обзиром на дубинску окупациону препарираност нашег система, увек у администрацији има много људи који Русима могу и хоће да нанесу штету. То може да се сагледа на примеру Железаре „Смедерево“, али се ту, између осталог, види још нешто. За окупаторе није неподобан само руски капитал већ и сваки други који може да допринесе ревитализацији српског реалног економског сектора. Русима је положај најтежи, али се и Американцима или било коме другом са Запада, ко не разуме да су приче о слободи пословања обичне бајке па се руководи чисто пословном логиком, поткресују крила ако пожеле да узлете на српско индустријско небо којем је намењено потпуно мртвило.

 

Сви знамо шта је Железара „Смедерево“ и какав она, када озбиљно ради, има значај за спољнотрговински биланс Србије, за покретање читавог низа коопераната и живот једног не баш малог града. Без обзира на проблеме које има, у питању је индустријски гигант где ради преко пет хиљада радника а на који је до пре неколико година отпадало око 20 процената нашег извоза. Онда су, да сада у то шире не улазимо, отишли Американци а држава је добила фабрику за коју је деловало да никоме више не треба. Њено затварање би представљало велики удар за нашу, већ скоро уништену индустрију, а њено одржавање у животу уз помоћ буџетских инфузија кошта нас 5 до 10 милиона евра месечно. То је огроман трошак, али када се ствари сагледају дубље и ту постоје неки плусеви: тај новац се прелива у железницу, електропривреду, здравствени и пензиони фонд, смедеревску потрошњу.

[restrictedarea]

Укратко, железара је велики национални терет, али и њено затварање је својеврсна катастрофа. И шта је решење? Па, да је неко преузме, макар и уз извесне једнократне дотације (а још боље без њих) али уз чврсте гаранције да ће она у дужем периоду радити, а не да ће из ње исисати преостале животне сокове и онда, као „US Steel“, готово преко ноћи побећи. Тако нешто, наизглед, делује као сан. Међутим, очито није. Још пре неколико година појавило се неколико руских компанија (директно из Русије или пак иностраних филијала руског капитала) које су нашле рачуницу да преузму нашу железару. Но, почеле су заврзламе са наше стране. С обзиром да се ради о губиташу, уместо да наша тадашња власт нађе неки модалитет да путем директне погодбе некоме препусти железару, кренули су у тендерску процедуру, као да продајемо златну коку типа „Телекома“. Наравно, све то је представљало пут у пропаст. Тендер је пропао и деловало је да ће сви инвеститори који су за железару показали интересовање од ње бежати као ђаво од крста.

Срећом, после промене на државном врху Србије средином 2012. године – што се десило док је била у току тендерска процедура отпочета непосредно пре општих избора – дошло је до извесних промена у менаџменту железаре. С обзиром на околности у којима се она налази, оне нису довољне да би се предузеће суштински покренуло, али су биле битан фактор враћања интересовања страних улагача. Њима је већ довољно да имају са ким компетентно да разговарају да би се на неку потенцијалну пословну могућност фокусирали. Тако су се поново активирали неки стари, а дошли су и нови интересенти за железару. Има ту и оних играча који делују неозбиљно, али су се појавиле две озбиљне компаније које се баве челиком. Прва је руска фирма, односно њена европска филијала „United Group“ (упорно покушава да преузме железару од 2012). Друга је америчка компанија „Esmark Group“.

ТЕНДЕРСКА ЗАМКА Нећу категорички да судим која понуда је боља, али колико сам обавештен, руска је комплекснија. Уз квалитетан модел пословања Руси нуде респектабилне гаранције да ће интереси Србије бити задовољени. Уз то, немају терет прошлости. За разлику од дела америчке екипе произашле из компаније која се једном већ поиграла железаром и отишла када су ствари кренуле низбрдо на светском тржишту, ништа негативно их не везује за Смедерево. Неко ће рећи – да парафразирам социолога Ђуру Шушњића – када жеље говоре, објективност се не може чути. Признајем да ради постепене промене нашег стања свестране зависности од Запада, навијам да у Србији ојача руско привредно, медијско, културно и свако друго присуство. У том светлу гледам и на будућност железаре. Но, уистину ми делује и да је руска понуда боља. Ипак, био бих срећан ако би била прихваћена и америчка (уз чврсте гаранције да ће бар у средњорочном периоду њихова компанија радити у Србији). Најважније је да се прекине тренд уништавања свега што се да разорити у српској индустрији. Нама треба реиндустријализација, али за сада је већ корак напред ако се прекине са индустријском деструкцијом. А неки кругови и у Србији, и ван ње, баш за њу навијају!

Како се прича, одређени представници бриселске администрације, у самој ЕУ и у нашој земљи, где и у том случају мешетаре разни Девенпорти, врше притисак да се Железара „Смедерево“ затвори. Наводно, она је непоправљив губиташ. Такав прича пада у воду када сагледамо да има оних који су спремни да је преузму, односно да док не стане на ноге, покривају њене губитке и тако растерете буџет Србије а спасе хиљаде радних места. Ипак, она се и даље понавља од стране нашег Министарства финансија а неки наши чиновници, уместо да понуђаче чувају као мало воде на длану, гледају опет да их отерају. Јер, циљ је да се затвори железара како би потпуно био дотучен металски комплекс Србије. Пад „Смедерева“ покреће ширу ланчану реакцију са разорним ефектом за нашу земљу. Коначно, у свему томе се не крије само потреба да што више будемо ослабљени из (гео)политичких мотива. У питању је и настојање да обновљена српска производња челика и сложенијих челичних производа (њихов извоз, а не извоз продуката просте обраде јесте циљ обе поменуте озбиљне фирме) не постане конкурент европским произвођачима који имају своје лобисте у администрацији ЕУ, а за њих, уместо за Србију, по квислиншком дифолту, раде поједини наши некритички прозападно оријентисани „експерти“.

Њима као да је заштита садашњих квота за производњу челика постојећих чланица ЕУ битнија од будућности српског металског комплекса, па стога настоје да дестимулишу свакога ко би хтео да се озбиљно позабави оживљавањем железаре, био он Рус или Американац. Зато се слепо поново прича о компликованој и дугој тендерској процедури у вези са продајом компаније, која сваки дан озбиљно кошта државу и уз то клизи ка провалији. Одуговлачење процеса њене приватизације пут је у пропаст. Оно мало виталних сокова убрзано нестаје а инвеститорима се шаље порука: не губите време, већ бежите из Србије. Добро де, ако хоћете да шијете гаће и чарапе (без потцењивања тог посла) али за нешто озбиљније Србија нема амин евроатлантске „елите“. Зато се удара и на „Јужни ток“ и на све друго што је за нашу земљу велика развојна шанса.

Српски државни врх би то морао брзо да схвати, а јавност да га због тога озбиљно притиска. Пример о којем смо говорили крајње је сликовит и погодан за то. У противном, неће нам помоћи ни искрене реформаторске жеље (промене на боље а оно што смо до сада имали биле су лажне реформе тј. деструкција). Крајње је време да Србија и у економској сфери почне да се понаша национално прагматично као када се радило о спољној политици (која заслужује похвале). А као што унутар ЕУ можемо да нађемо партнере који су спремни, макар тихо, да подрже наш избалансирани геополитички курс, тако има и оних што схватају да нација која жели да избегне да буде пука сировинска колонија развијенијих држава мора да поступа у свом интересу, а не да покорно слуша налоге оних који су се већ доказали као данајски дародавци.

За Србију су ЕУ интеграције само шанса (у коју лично сумњам) да се брже и успешније развија, али оне нису разлог са самодеструкцију. Но, баш то у многим сегментима од нас неки траже да би нам дозволили да наставимо кретање ЕУ магистралом (са неизвесним исходом). Ирационално би било на то пристати а однос према Железари „Смедерево“ је добар тест да ли и даље идемо таквом странпутицом или се нешто мења у вези са приступом вођењу српске индустријске и генерално економске политике. Ако се нађе модел њене ефикасне, брзе (наравно и транспарентне) приватизације, онда је то добар нови почетак. Опет, ако се допусти њено уништавање и у том контексту наметне непримерена тендерска процедура, односно поновљени тендер пропадне – јасно је да се и даље пасивно посматра како се српској индустрији кроји евроатлантски покров!

[/restrictedarea]