Почетна / Друштво / Русија и обнова српске државе

Русија и обнова српске државе

Пише Александар Никитовић

Ми не можемо разумети данашњи однос великих сила према Србији ако не знамо на који начин су се оне односиле према нашој земљи у ближој и даљој прошлости. Посебно је важно питање на који начин су велике силе гледале на поробљену Србију јер то много говори о њиховим дугорочним плановима на овом геостратешки изузетно важном простору

Данас је саморазумљиво постојање српске државе. Ако не на исти начин, а оно у извесном смислу, било је вековима саморазумљиво постојање турске државе на српском простору. Ми тешко можемо да појмимо на који начин су Срби за време турског ропства разумевали или сањали слободу и чему су се надали кроз толике векове. Али, чињеница да је народ сачувао своју веру и тиме национални идентитет говори да је све време, у већој или мањој мери, постојала идеја о васкрсу српске државе и њене старе славе. Први српски устанак се може посматрати на разне начине, али он понајпре има готово митски значај. Сећање на српско царство и слободу коју је оно носило било је руководеће начело за вожда Карађорђа и његову ослободилачку војску. И заиста, попут великих библијских прича, Карађорђе, петсто година након што је Лазар положио своју свету главу, подиже мач на туђинце који су се већ потпуно одомаћили на српској земљи.

Шта је значило после толиког времена, када по законима природе ишчезава и замире свако сећање на славу некадашње државе, подићи против недодорљивог турског сулатана војску и кренути у обнову српске државе? Односно, шта је Карађорђе осећао 1804. године на Сретење, када је повео војску у незамислив подвиг обнове српске државе? Шта, ако не самосвест о неугасивој идеји хршћанске српске државе?

ИЗИГРАНА НАДА У АУСТРИЈУ Трезвеност и рационалност су преко потребни науци како би непристрасно сакупила што више података о Карађорђу и Српском устанку. Али овај наопходни приступ истовремено се коси са једном дубљом потребом да се истински разуме подвиг обнављања српске државе. То значи да нам је, наравно, потребан научни приступ као једна врста пропедеутике, као неопходан основ, након чега следи поимање властитог народа, његовог бића, његове вере, државе и слободе. Разумевање властитог националног бића никада не може да буде непристрасно јер се пристрасност и сопство никада до краја не могу разлучити. Наука нам служи да утврдимо тачне чињенице, али никада не смемо превидети да је истина много важнија и дубља од непосредне тачности. Зато се увек морамо кретати у кругу тачних чињеница, а одатле стићи до истине дуг је и тежак пут.

Нема сумње да ми данас недовољно познајемо историју српског народа и недовољно размишљамо о њој. Време ропства под Турцима готово да потпуно измиче нашој пажњи и постоји све већа спремност на једно колективно самозаборављење властите прошлости. Ми не можемо разумети данашњи однос великих сила према Србији ако не знамо на који начин су се оне односиле према нашој земљи у ближој и даљој прошлости. Посебно је важно питање на који начин су велике силе гледале на поробљену Србију јер то много говори о њиховим дугорочним плановима на овом геостратешки изузетно важном простору.

За нас је суштински значајно да се подсетимо и разумемо да је цео 18. век прошао у непрестаној борби Аустрије и Турске за надмоћ над српским земљама. Турски циљ је био да сачува под својом влашћу српски простор, док је Аустрија зацртала да преузме примат од Турске. Заправо, у оба ова могућа расплета није било места за обнову српске државе. Али, пошто је Аустрија у својим плановима тек требало да задобије Србију и Босну, њихова агитација током 18. века била је смишљено прилагођена очекивањима многих Срба. Осим тога, Аустрија је ипак представљала хришћанску државу, за разлику од турског Османлијског царства. Аустријским плановима ишла је наруку безобзирна суровост коју су Турци почели да показују према Србима, посебно од половине 18. века. Нема сумње и да је неподношљиви турски терор био кључни разлог који је определио Карађорђа да напусти Београдски пашалук 1786. године и да се пресели у Срем. Мржња која се ширила Београдским пашалуком према Турцима због њихове окрутности ишла је наруку Аустрији. Бројни су примери у том периоду да Срби помажу аустријским агитаторима да уђу у Београдски пашалук, што понајвише сведочи о окретању народних надања према Аустрији.

Овакав развој догађаја водио је и до успостављања контаката између српских народних првака и аустријског двора. Једна српска делегација посетила је 1787. године цара Јосифа. У својој Историји Милован Видаковић истиче да је Јосиф лепо примио српску делегацију, која је истакла спремност српског народа да се на царев позив стави под његову заштиту и да то желе сви, само да се ослободе турског насиља. Природни опрез српске делегације налагао је да се од цара Јосифа затраже потребне гаранције уколико се изгуби рат од Турске. Зато су Срби у случају пораза затражили од цара следеће гаранције: 1. Да Порта народу српском опрости што је ратовао уз Аустрију против Турске не светећи се никоме, 2. Да Турци неће убудуће тирански поступати са народом, ни мучити га, ни глобити, 3. Да султан одобри народу да сам из своје средине бира оборкнезове, који ће сами одређени данак купити и преко везира султану предавати.

[restrictedarea]

По Видаковићевим речима, цар Јосиф је Србима поручио да они ништа не брину, него да се на њега ослоне и да ће ускоро српском народу на све његове захтеве „завештати и писмено им од себе послати“. Шта је у суштини значио Јосифов одговор, понајбоље се могло видети крајем исте године када је, 15. новембра 1787, постигнут писмени договор српске и аустријске стране. По том договору, требало је Срби да отворе капије београдске тврђаве аустријској војсци и да јој тако омогуће заузимање Београда. Срби су отворили капије (21. новембра 1787.) али се аустријска војска није појавила на Су-Капији, иако су били кренули из Земуна. Уследила је сурова освета Турске над Србима.

Шта нам ово говори о ставу Аустрије према поробљеној Србији? Аустрија је приметила да од половине 18. века опада моћ Турске у српским земљама. Њен једини интерес је био да потисне Турску и да она завлада српским земљама. Наравно, најбоље би било овај интерес остварити проливањем српске крви. Када је Аустрија објавила рат Турској 1788. године, цела Србија се дигла на Турке за рачун Беча. Тадашњи бачки епископ Јован Јовановић слао је посланице по свој Србији и позивао народ да једнодушно устане на Турке и да буде веран Немцима. Срби су за Аустрију од 1788. до 1790. године од Турака узели Београд, Смедерево, Пожаревац, Јагодину, Ћуприју, Параћин, Крушевац, Крагујевац, Рудник, Ваљево, Пожегу, Чачак и Шабац.

Међутим, због чињенице да је и Русија објавила рат Турској, остале западне силе су, предвођене Енглеском и Пруском, потпуно стале на страну Турске како би спречиле проширење руског утицаја. Док је Аустрија рачунала на заузимање Србије и Босне и зато била спремна на савез са Русијом против Турске, дотле су остале западне силе свесрдно подржавале Турску против било каквог ширења руског утицаја. Такав расплет догађаја довео је до мира 1791. године, који је враћао поредак ствари на онај од пре избијања рата. Турска се поново враћа и војно запоседа Србију. Овај страховит пораз Србије, пошто су претходно мачем ослободили земљу од Турака, оставио је у народу дубок и неизбрисив траг да их је Аустрија тешко изиграла.

Можда је на најбољи начин народно расположење према Немцима, односно према аустријском цару, представио ваљевски кнез Алекса Ненадовић, написавши следеће речи: „Истина је да сам се заклео (аустријском) цару да ћу му бити веран и војевати против Турчина за слободу моје отаџбине, и познато вам је да ја моје заклетве не преступам нити цара изневеравам и остављам, но цар оставља мене и сав народ српски као његови стари што су наше прадеде остављали… Но ћу ићи од манастира до манастира и казивати сваком калуђеру и попу да у сваком манастиру запишу да више никад, ко је Србин, Немцу не верује.“

ПОДРШКА РУСИЈЕ После закључења мира 1791. године па до избијања Првог устанка 1804. неколико изузетно значајних процеса одвијало се у Србији. Најпре, као што је већ речено, у народу је превладало уверење да су Немци, како је народ звао Аустријску монархију, непоуздани и да треба дићи руке од надања у њихову помоћ за ослобођење од Турака. Затим, међу самим Турцима отпочели су страховити сукоби, нарочито после одлуке Порте да се забрањује повратак јањичарима у Београдски пашалук. Бројни сукоби, превирања и непосредно одступништво целих крајева од Порте показали су знаке опадања моћи и растројства Турске империје на Блакану. И напослетку, посебно од 1800. године, све су видљивији и јачи знаци присуства Русије у српским земљама, што се непосредно почело показивати као буђење народног надања у помоћ Русије за ослобођење од Турске.

Бројни су примери да се међу самим Србима све више почиње говорити о неминовности ослобођења од турског ропства, јер се безакоње и насиље јањичара и дахија више нису могли подносити. А помоћ за ослобођење сада се јасно видела у подршци Русије. Када погледамо писмо Светог Петра Цетињског дачанском игуману Хаџи Данилу Паштровићу, разазнајемо идеју која је руководила црногорског владику. Наиме, у писму он каже: „Имамо намеру ми Црногорци и Срби с београдске стране скочити на оружје противу наших непријатеља Турака, ако можемо и вас да избавимо… и надамо се да ће и славна Русија помоћи свим хришћанима да се ослободе турског ига.“

Веома је важан и поверљиви извештај руског посланика у Бечу, грофа Разумовског (граф [князь] Андрей Кириллович Разумовский) који је послао министру иностраних дела, кнезу Чарториjском (князь Адам Адамович Чарторыйский) где га извештава о великој предузимљивости и активности која се одвија у Црној Гори у припреми за општи устанак против Турака. Разумовски нарочито истиче да „бечки двор гледа на то као на опасност и зло“. И подвлачи да, ако средства за ове припреме долазе из Русије, то представља добру вест, а ако долазе из Француске, да је то онда лоше.

Исту мисао налазимо и код архимандрита пивљанскога Арсенија Гаговића, који је крајем 1802. или почетком 1803. године био представљен руском цару Александру II у Петрограду. Архимандрит Арсеније је на следећи начин изложио ситуацију под Турском: „Отоманска Порта у данашњем свом растројеном стању нема више снаге да задржи њихову општу тежњу и да ће бити принуђена пристати на њихову жељу да се они од ње оцепе; да је мисао о ослобођењу раширена по целој оној области и да народ јако узбуђује; да херцеговачки митрополит, који је одан руском престолу, старајући се о добру свог народа, не жели ништа предузимати у том правцу докле о томе не сазна вољу Господара Императора.“

О све интензивнијим и снажнијим контактима Срба и Руса уочи Првог устанка сведочи и преписка бачког владике Јована Јовановића и митрополита новгородског и петроградског Арсенија, у којој је једина тема помоћ рускога цара да се српске земље ослободе од Турака.

У српском народу је после рата 1788–1790 јасно сазревала мисао да нико други осим самих Срба не може донети ослобођење од Турака. За ослобођење је потребно пролити много крви и дуго и истрајно ратовати и ту цену не може нико платити осим српског народа. Истовремено са овом идејом све јаче се рађала свест да је Русија заштитница православља на Балкану и да на сваки начин треба унапредити везе и осигурати њену подршку у дуготрајној борби за слободу Србије. Припреме за подизање устанка су се интензивирале 1802. и посебно 1803. године. А тим припрема је изузетно погодовала све распрострањенија идеја о подршци Русије.

Не постоји никаква сумња да је одлуку о подизању устанка потпуно самостално донео српски народ. Иако су Карађорђе и национални прваци били веома опрезни у формулисању циљева Првог устанка и они су се формално сводили на борбу против незамисливог самовлашћа и терора дахија и јањичара, сваком Србину је мање или више била јасна идеја о незаустављивости великог подухвата обнове старе српске државе. Дакле, паралелно са самосталном одлуком о избијању устанка у Србији и у почетку прикривеним али јасним циљем да се обнови српска држава, расла је и међу првацима и у народу идеја да је Русија природни савезник и заштитник Србије. Са своје стране, Русија је још много раније, 1774. године, изборила Кучук-Кајнарџијским миром право да на Порти заступа хришћане који живе у Турској империји. Иако се ово право Русије у почетку односило само на питање заштите вероисповести, јасно је било да оно представља дугорочни начин уплитања у унутрашње ствари Турске. Русија је стекла легитимно право да буде заштитник над православним хришћанима на Балкану.

Убрзавање догађаја у Србији уочи устанка природно је изазвало велику пажњу Русије. Са разних страна Русија је прикупљала податке о проценама развоја ситуације након избијања устанка, а један од важнијих извора био је влашки кнез Константин Ипсиланти, који је имао утемељене намере да уз помоћ Русије ослободи хришћане на Блакану. Ипсиланти је подробно извештавао Русију о покретима и борбама у Србији, искрено желећи успех Србији.

Карађорђе је желео да пошаље српску делегацију у Петроград како би се остварила непосредна комуникација и обезбедила конкретна помоћ Русије. Већ на самом почетку устанка, за Васкрс (24. април/6. мај 1804) Карађорђе је заказао скупштину у Остружници која је имала посебан значај (24–28 април 1804). Једна од суштинских одлука Скупштине је била да се обрате Русији за заштиту и помоћ. Молба је упућена (3. маја 1804.) руском посланику у Цариграду Италинском (Андрей Яковлевич Италинский). Ова молба је имала десет тачака. Кључна тачка је била следећа: „Ми данас немамо друге помоћи и наде до прибегнути под заштиту престола рускога, да би нас бедне хришћане својим омофором заштитио као и многе друге области што заштићава.“ Истовремено, послати су изасланици Петру I у Црну Гору и руском посланику, грофу Марку Ивелићу (генерал-лейтенант граф Марк Константинович Ивелич) који је од почетка 1804. године боравио у Црној Гори.

ОБНОВА СРПСКЕ ДРЖАВЕ Италински у свом извештају Министарству иностраних дела истиче свој закључак да би устанике требало охрабрити да заузму Београд, што би представљало прави улог за дугорочније преговоре устаника са Портом. У истом извештају Италински истиче да је започео успостављање сигурних веза са Србима. Руски министар иностраних дела Чарторијски одговорио је Италинском својим опажањима о дешавањима у Србији: „Ма колико да се Порта показивала у почетку устанка расположена према Србима, јасно је да је она то чинила само с тога, што их није хтела огласити за бунтовнике пре него што буде у стању да их потчини и устанак угуши. Осим тога, она и ако је имала места да буде незадовољна дахијама у Београду, она их је тајно подржала и радије пристаје да они угњетавају потчињене, него да виде једну хришћанску област и сувише ојачану заузимањем таквог места као што је Београд… Храна коју Аустријанци дају онима у београдској тврђави, доказује да су они расположенији према дахијама… И саветовати им (Србима) да напрегну свеколику снагу да заузму Београд и тиме нагнају Порту да ступе са њима у преговоре.“

Овај изванредни увид указује на праву природу међународних односа који окружују Србију, као и на праве и дугорочне интересе сила присутних на Балкану. А како је Русија гледала на Србију, још боље се види из друге депеше коју је министар спољних дела Чарторијски упутио Италинском у Цариграду. Он напомиње да по „највишој заповести“ извештава Италинског. У депеши се каже: „Старање, које је наш двор свагда имао према овом нам једноверном народу, нагони нас и сад да срећу његову утврдимо и обезбедимо за будућа времена… Без стварног заузимања руског двора не могу се ослонити на Портина обећања; а у исто време постарајте се да вам се депутати (српски) обрате писменом молбом за наше посредовање у њиховим захтевима. Том приликом немојте пропустити да употребите све што знате у корист њихову пред Портом, како би Срби повратили пређашња своја права и у својој земљи утврдили стални мир.“

У оволикој мери заузимање руског министра спољних дела за српску ствар на почетку Првог устанка сведочи о најозбиљнијим намерама руског двора да помогне Србији у остваривању својих намера. Сличне депеше Чарторијски је слао осталим својим посланствима, а највероватније, једна од најважнијих била је она која је послата руском конзулу у Јашу, Жервеу (Андрей Андреевич Жерве) која недвосмислено упућује да се кнез Ипсиланти укључи у организовање сусрета српских устаника са руским царем. У сваком случају, нити су Срби, нити Руси тада још говорили о обнови државе и пуној слободи, али је покренуто српско питање. Дакле, питање народа који је некада имао своју државу и своју слободу.

Русија није могла до краја и јасно да разазна који је крајњи циљ устанка. У Петроград су стизали бројни извештаји, али без поузданог показатеља о стварним намерама Срба. Стизале су депеше да Срби хоће своју кнежевину попут Влашке и Молдавије, са својим кнезом, али да ће то Порта одбити и тражити да кнез буде Грк. Ни из писма бачког владике Јована Јовановића упућеног руском цару 15. јула 1804. не може се утврдити у чему се састоји и шта је прави план Србије. Ствари постају много јасније тек када је српска делегација, коју су сачињавали прота Матеја Ненадовић, Јован Протић, Петар Новаковић и Тодор Филиповић, дошла у Петроград. Српска делегација се најпре обраћа опширним писмом министру Чарторијском. Поред бројних појединости и конкретних молби изложених руском цару, у писму је изнета и она најсветија идеја о којој српски народ никада није јавно говорио од када је пао у турско ропство. Наиме, у писму је изречено следеће: „Срби никада једнодушније нису мислили о ослобођењу своје отаџбине, нити су га усредније желели него данас. Божанском, природном, и вечном везом крви, језика и вере која постоји између Срба и Руса, савезом политичким и најљубазнијим везама могла би се будућа срећа српског народа осветити и на непоколебљивој и чврстој основи утврдити… Једногласна жеља свију Срба да се у Србији установи самостална српска управа под именом ‚Сербскоје правленије‘.“

Дакле, Срби су први пут јасно и недвосмислено изнели шта је прави циљ устанка. Руском министру спољних дела писмено је у Петрограду саопштено да је суштина њиховог ратовања обнова српске државе са самосталном управом. Према султану би остала обавеза да се и даље плаћа данак.

Русија је на најозбиљнији начин схватила ову поруку делегације Србије, што се најбоље види по томе да се министар Чарторијски више пута састајао са српском делегацијом како би подробно прибавио сва потребна обавештења за руског цара. Чарторијски је у новембру цару упутио врло исцрпан извештај о захтевима Срба и њиховим циљевима, са конретним предлозима шта Русији ваља чинити. У основи, Чарторијски је подржао српски план и предложио цару да прихвати српску молбу у њеној основној и суштинској ствари. А то је да „Срби управљају собом сами преко својих чиновника, плаћајући тачно одређени данак; да се сви турски војни чиновници повуку из Србије а у замену за то Срби се обавезују не само да ће своју земљу чувати од бунтовника… а у случају војне имаће у приправности до 5 000 људи под својим заповедником“. У истом допису стоји предлог да се одобри финансијска помоћ од 20.000 гроша, што ће „у прво време бити доста“.

Руски цар је прихватио предлог Чарторијског и српска делегација је обавештена о донетим одлукама. Код Вукићевића налазимо закључак да је „Русија углавном примила српски програм с отвореном симпатијом и предузела мере како би га могла извести према ондашњим приликима и своме положају међу европским силама“.

Повратак из Русије Матеје Ненадовића и Јована Протића, око Светог Саве 1805. године, оставио је на Карађорђа велики утицај. Вест да Русија прима под заштиту Србију и да ће се заузети за српске захтеве код Порте, као и да тражи да Срби остану под оружјем и да се што боље утврђују, уз финансијску подршку од 30.000 гроша изазвала је изванредан утисак код српских првака. Нема сумње да су они у овој поруци Русије видели залог будућности Србије.

У основи велика идеја о обнови српске државе, коју је српска делагација донела у Петроград, и предлог Чарторијског за смернице руске политике за Србију, који је настао на основу писма српске делегације, представљаће дугорочно окосницу деловања Русије. Ни појава Наполеона, који је из основа утицао на промену односа великих сила, није могла да измени утврђени став Русије према Србији. Непрестано Наполеоново квалификовање Српског устанка као непосредно дело руске политике није могло да утиче на промену зацртаног курса. Напротив, и после пораза од Наполеона код Аустерлица, Чарторијски је предложио цару суштински исту политику према Србији. У свом предлогу цару Александру написаном 11. јануара 1806. године, Чарторијски истиче да Русија треба да повећа своју помоћ и  утицај на Балкану. Он је заступао идеју да хришћани на Балкану створе једну државу која би била самостална у својој унутрашњој политици, а под заштитом Русије. Чарторијски у овом извештају (11. јануар 1806.) пише: „Генералном консулу Балкунову наредити: да њему познатим и најтајнијим начином обавести српске старешине о свим мерама, које је узвишени двор предузео у њихову корист; да посаветује Србе да се бране од Турака с њиховом осведоченом храброшћу, трудећи се што боље могу да освоје Београд.“

Самосвест Карађорђева и српских првака о неопходности васкрса српске државе створила је ону одлучност и пожртвованост из којих је временом обновљена Србија. Држава није могла бити обновљена без проливања крви, тешких борби и државотворног карактера српског народа. У изузетно сложеним међународним приликима, када је привилегија постојања државе била велика повластица малог броја народа, готово је незамисливо било повратити државу после толиког времена ропства без истрајне подршке велике силе. Та истрајност у подршци морала је бити утемељена дубоком идејом која ће надвладати сва искушења наметнута сложеношћу политике велике силе. Једноверност Србије и Русије и заједничко порекло сачињавали су темељ који није могао бити уздрман и разрушен менама светске политике.

Закључак који изводимо, а и данас има, по нашем суду, највећи могући значај за разумевење суштинског правца српске политике односи се на фундаменталне претпоставке самог почетка обнове српске државе. С једне стране стоји непоколебљива вера српских првака да је слободна Србија непроцењива вредност за коју ниједна цена није висока. А друга фундаментална премиса означава да је од великих сила једино Русија спремна да истрајно подржава Србију у њеним принципијелним настојањима да се обнови и себе сачува као слободну државу. Заборав, или заблуда да постоји неки други пут увек изнова наносе тешке и скоро неподношљиве последице за Србију.

Ауторово излагање на међународној научној конференцији„Руски некропољ у Београду”, (одржаној у Београду) прошле недеље

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *