Почетна / Друштво / Рестрикција Србије

Рестрикција Србије

Пише Никола Врзић

Иако је углавном не видимо, поплава се из Србије још није до краја повукла, а због ње би Србија на зиму могла да буде и мрачна и хладна. Бројке су, наиме, неумољиве: прети нам несташица струје

Добра вест је да панике нема. Лоша, да је нема само тренутно, а још лошија, да ће је и те како бити ако се на време, то јест одмах, не предузму кораци којима ће узроци предстојеће панике бити макар ублажени у довољној мери да се спречи њена епидемија. А време нам цури… И никако неће ваљати ако нам само од времена и временских прилика буде зависило како ћемо да презимимо ову зиму. А зима долази, неумитно.

ДИЈАГНОЗА Када су се, пре месец и по дана, водена стихија и поплава стуштили на Србију, незгодном игром случаја и сплетом несрећних околности погодили су углавном оне делове Србије који су јој од виталног и пресудног значаја за производњу струје. Приљежним радом, макар колико и срећом, одбрањене су термоелектране „Никола Тесла“ у Обреновцу, „Колубара“, „Костолац“ и „Морава“ код Свилајнца, али Рударски басен „Колубара“ – „Колубарски басен. Срце енергије Србије“, како га с правом описују на својој интернет презентацији – шансу да буде спасен није имао; вода која је насрнула била је, једноставно, двоструко већа од воде за коју је заштита била пројектована. Потопљен је велики део басена, а нарочито су настрадали његови најпродуктивнији делови, површински копови „Велики Црљени“ и „Тамнава − Западно поље“.

У данима поплаве и онима који су уследили, природно, највећа пажња, а и највећи труд били су посвећени спасавању голих људских живота; срећом и не само срећом а тек да подсетимо, нису се тачним показале све оне проверене али зато апокалиптичне информације о стотинама лешева који пливају Обреновцем и осталим деловима потопљене земље. Па је пажња, иако је ње све мање како време одмиче а вода се углавном повукла у своја корита и устаљене токове, преусмерена на обнову кућа и личне имовине несрећника који су своју имовину у поплавама изгубили.

Пажња је, премда недовољно и то забрињава али није сада тема, посвећена и питању (не)одговорности надлежних која је штету учинила и већом него што је морала да буде.

Успут се, да то не заборавимо, забављамо и пажљивим ишчекивањем оне милијарде евра помоћи Европске уније. О јаду забављени, наравно, јер од почетка знамо да је најава те милијарде евра помоћи била пуки пропагандни трик пропагандиста ЕУропских интеграција, а знамо и да ће нам, у најбољем случају, мада се ни он још не назире, стићи тек десетак милиона евра – прецизно: између два и по и четири и по одсто процењене штете коју нам буду признали – а и њих ћемо добити тек када правилно испунимо све апликације и када их, како је гласила последња информација пре него што се о ЕУ помоћи потпуно ућутало, поделимо са Босанцима и Хрватима, који без нас за ту помоћ не би могли ни да аплицирају, док смо ми сами, нажалост, због штете коју смо претрпели, за самосталну апликацију били сасвим подобни…

Али куће ће бити поправљене јер поправљене морају да буду у домаћинској земљи каква је (још) Србија, ЕУ помоћ ће нам стићи или неће стићи а понајбоље је да се на њу много и не ослањамо, међутим, бригу изазива опасност о којој се говори мало до нимало. Измакла је пажњи јавности можда и зато што се не види, што не значи да је зато и мање опасна. Напротив. Укратко: да, поплава се из Србије повукла, али само углавном. И даље су под водом колубарски угљенокопи. И неће из њих вода отећи зато што се о њој не говори, а то што се не говори могло би да значи да ћемо на зиму поделити судбину оног цврчка из дечје и тако поучне причице о цврчку и мраву, цврчка који током лета није учинио оно што је морао да би се припремио за безбедну и топлу зиму.

Читав проблем с потопљеним угљенокопима, ипак, не лежи толико под водом у басену Колубаре – ситуација је таква каква јесте, и најоптимистичкије а реалне процене говоре да на ове угљенокопе ове зиме не смемо да рачунамо – колико је проблем у очигледном одсуству, макар када је о јавности реч а нема много доказа да је другачије и код оних који су за јавност надлежни, дакле у приметном одсуству свести о последицама које ће привремена и изнуђена ампутација срца енергије Србије оставити на енергетску ситуацију у Србији.

А говор бројки је немилосрдан колико и речит.

Укупна снага српских термоелектрана – изузимајући термоелектране на Косову и Метохији које су нам недоступне од 1999. године – износи око 4.000 мегавата. Уз термоелектране, у производњи струје у Србији учествују и хидро и гасно-мазутне електране, са 2.835 односно 353 мегавата снаге. Другим речима, електране које струју ваде из угља (лигнита) Србији дају, малтене, 60 одсто укупно произведене струје.

[restrictedarea]

А међу њима, обреновачке термоелектране – ТЕНТ А и ТЕНТ Б – дају безмало три хиљаде мегавата снаге (прецизно: 1.650 плус 1.240 мегавата) што ће рећи, преко три четвртине укупне снаге српских термоелектрана. При чему и један и други ТЕНТ за свој рад користе лигнит из Рударског басена „Колубара“.

И тиме долазимо надомак процене величине проблема који нам се приближава а да то и не примећујемо.

Последња вест, од пре скоро месец дана (5. јун) каже да је Милорад Грчић, директор РБ „Колубара“, приликом обиласка колубарског Поља Д рекао да су производња угља у „Колубари“ и његова отпрема за ТЕНТ повећане на 45 хиљада тона дневно, „и на овом нивоу ће се задржати до покретања копа ‚Велики Црљени‘“. Ни најоптимистичкије процене не дају нимало шансе да би коп „Велики Црљени“, баш као ни „Тамнава − Западно поље“, могли да буду оспособљени пре зиме. А дневно се, само у ТЕ „Никола Тесла А“, како је наведено на званичном интернет сајту „Електропривреде Србије“, „троши око 56.000 тона колубарског лигнита“. ТЕНТ А и ТЕНТ Б заједно, а нарочито зими када раде пуним капацитетом, троше и читавих, макар 90 хиљада тона лигнита из Колубаре.

Другим речима, поплављена „Колубара“, са онолико смањеном производњом угља, изазваће од 30 (оптимистичка процена) до 50 (надамо се, ипак песимистичка а не реална процена) одсто мању производњу струје у Обреновцу. А будући да обреновачке термоелектране производе скоро три седмине струје у Србији, очекује нас ове зиме – угрубо израчунато али довољно упозоравајуће – између 15 и 25 одсто мање произведене струје него иначе.

А и то под условом да хидроелектране раде пуним капацитетом, што може и да нам се не догоди ако водостај буде низак као што је то био пре две зиме, 2012. године. У том ће случају мањак струје бити кудикамо и већи.

А и још већи када се, због смањене количине расположивог угља, и домаћинства која се иначе греју на угаљ пребаце на грејање уз помоћ струје.

При свему томе, треба имати у виду и да нам, у нормалним околностима када читава електропривреда Србије ради без оваквих проблема, дакле, када је читав РБ „Колубара“ сув и у погону, недостаје између 500 и 1.000 мегавата снаге. За толико струје ми сваке зиме морамо да увеземо, јер сами не можемо да је произведемо. У овим околностима, недостајаће нам и још барем 1.000 мегавата снаге, односно, она количина коју Обреновац неће моћи да произведе јер неће бити угља из „Колубаре“.

ТЕРАПИЈА Шта све ово значи? Да нам је смрзавање у мраку неминовно? Предстоји ли нам зима рестрикција и нашег незадовољства? Има ли решења?

Једно очигледно решење, увоз струје па шта кошта да кошта, нажалост, не може да нам реши проблеме. Куповина и увоз струје могу да буду само део решења. Разлог томе је једноставан, и превазилази пуку и хроничну рупу у нашем буџету; у најкраћем, физички ће бити немогуће да увеземо онолико струје колико ће нам бити потребно да надокнадимо мањак. Укупни капацитет на који можемо да рачунамо, према свим границама у окружењу, износи мање од 2.000 мегавата снаге, при чему ту постоје два ограничавајућа фактора и мимо цене струје коју бисмо увозили. Под један, не можемо да рачунамо на читав споменути капацитет зато што смо ми и транзитна земља, која део својих капацитета за пренос струје мора да остави и за друге, тако да нама остаје, отприлике, 1.200 мегавата снаге. А други ограничавајући фактор је могућа несташица струје и у региону, што значи да врло лако може да нам се догоди да и други буду у изнудици сличној нашој (само Словенија и Румунија, заправо, имају вишкове струје, уз њих и Бугарска али је она углавном обавезана Турцима) што значи да би расположива количина струје за увоз могла да буде и кудикамо мања од, ионако недовољног, расположивог капацитета за њен пренос.

А цена? Тренутна цена је 40 и кусур евра по мегавату снаге, чему треба додати и транзитне таксе – директан увоз из Румуније у Србију, без других транзитних земаља, кошта нас још пет евра по мегавату – тако да долазимо до данашње цене од педесетак евра. Поређења ради, производна цена у Обреновцу је око 40 евра по мегавату, тако да разлика није велика; узрок томе је историјски ниска цена струје на европском тржишту.

У сваком случају, тренутак за авансну куповину струје је добар. Ограничавајућа околност, уз све већ побројане, јесте питање колико струје на тржишту, уопште, сада има на продају, управо због њене ниске цене. А сасвим је изгледно да ће, како се зима буде примицала – осим ако не буде изузетно блага па потражња за струјом буде слаба – њена цена само расти, до прогнозираних 70, 80 па и 100 евра по мегавату у случају интервентних увоза.

Али, како надоместити количине струје које ће нам, све и ако је купимо сада по ниској цени уместо сутра по вишој, свеједно недостајати? Да и не спомињемо да смо у том случају, ослањања искључиво на увоз, драматично зависни од оних преко чијих далековода ће нам струја долазити.

Решење би могло да се налази у угљу, мада не оном из „Колубаре“. Угаљ из костолачких копова већ се пребацује у свилајначку ТЕ „Морава“ која је, јављено је ове среде, захваљујући том угљу – после седамнаестодневне паузе, изазване управо несташицом угља – поново прорадила. Костолац, ипак, не може да подмири много веће потребе обреновачких термоелектрана, што због својих капацитета и потреба ТЕ „Костолац“, што због непостојања саобраћајне инфраструктуре. Реком (Дунавом) не може јер нема могућности ни за утовар ни за истовар тог угља, а нема ни железнице, тако да преостаје много скупљи транспорт угља камионима, што ће све заједно рећи да се костолачким угљем, у најбољем случају, може решити само мањи део проблема. Исти проблем стоји и у погледу угља из пљеваљског рудника. Најзад, појавила се и могућност увоза угља из рудника „Мотру“ из Румуније, што је варијанта коју свакако треба размотрити у изнудици која нам предстоји.

Сва заједно, ако се предузму на време и у доброј намери, ова би решења могла макар да ублаже последице које ће нам пролетошње поплаве донети ове зиме. Овај, предвидљиви развој догађаја и последице поплава о којима је реч треба решавати на време, а назнака да се то чини, нажалост, нема онолико колико би требало да их буде да бисмо били, ако не мирни, оно макар умирени. Значи ли то да нам, ипак, једино преостаје нада да ће нас предстојећа зима поштедети? Тек, „Печат“ је упозорио на време…

Дипломатија „Јужног тока“

Не баш у фокусу јавности, а у светлу притисака Европске комисије и Сједињених Америчких Држава да се обустави изградња гасовода „Јужни ток“, званични Београд изгледа да се активно укључио у борбу за његову изградњу.

После сусрета са аустријским канцеларом Вернером Фајманом 19. јуна – неколико дана касније, 24. јуна, Аустрија и Русија потписују споразум о изградњи аустријског дела „Јужног тока“ – премијер Србије Александар Вучић састао се овог уторка и са мађарским премијером Виктором Орбаном, који је после састанка поручио да ће Мађарска наставити радове на изградњи овог гасовода.

Формулисање заједничког става Аустрије, Мађарске и Србије о неопходности изградње „Јужног тока“ несумњиво ће оснажити шансе да овај гасовод буде изграђен у догледној будућности.

Геополитичка димензија ове дипломатије „Јужног тока“ постаје пак много јаснија када се погледа према Хрватској. Агенција „Танјуг“ преноси писање загребачког „Јутарњег листа“, који наводи да се, уочи посете председника управе руског „Газпрома“ Алексеја Милера Загребу, хрватски министар привреде Иван Врдољак састао са Амосом Хохштајном, замеником помоћника америчког државног секретара за енергетску дипломатију, који је после састанка рекао да САД виде Хрватску као „енергетског лидера у регији“. То признање је Хрватска, судећи по ономе што пише „Јутарњи лист“, заслужила тако што је пристала на налоге Американаца у вези са „Јужним током“ и уласком Русије на своје енергетско тржиште. „Јутарњи“, наиме, оцењује да је „Хрватска одабрала САД као партнера у развоју својих енергетских потенцијала и јасно поручује Русији и њеним компанијама да за њих овде нема места“, због чега ће Милеру бити поручено да од продаје хрватске „Ине“ руским компанијама „неће бити ништа“, те да крак „Јужног тока“ у Хрватској до даљег није могућ јер њена влада следи политику Европске уније и, за разлику од Аустрије, „није склона да се супротставља политици Европске уније“.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *