Почетна / Свет / Развод Европе и Америке

Развод Европе и Америке

Пише Филип Родић

Широм Западне Европе али и на истоку континента десничарске странке, које су на недавним изборима за Европски парламент доказале да су надолазећа сила, позивају на прекид „потчињености“ америчком вођству и самовољи и на успостављање новог партнерства са Русијом предвођеном Владимиром Путином. Незадовољство односима са САД, међутим, све чешће показују и политичари главног тока, попут шефа пољске дипломатије Радослава Сикорског

Блиски односи САД и Западне Европе обликовали су 20. век. Америчка интервенција помогла је победу Антанте у Првом светском рату, а учешће САД у Другом светском рату допринело је слому Трећег рајха. Хладни рат који је уследио, добијен је заједничким трансатлантским напорима који су довели до повлачења совјетских снага. Какав ће, међутим, у 21. веку бити однос ове две велике економске силе, које заједно имају око 50 одсто светског бруто друштвеног производа? Одговор се може наслутити не само из позиција надолазећих европских политичких снага, које не крију своју одбојност према америчкој хегемонији, него и из понашања европских држава у вези са кризама у Сирији и Украјини и одбијања да беспоговорно прате америчку политику.

 

УКРАЈИНСКИ ТЕСТ АМЕРИЧКОГ ВОЂСТВА Свет какав смо познавали пре мало више од десет година – постхладноратовски свет којим су САД управљале као једина суперсила – изгледа да је нестао у трену. Економска криза, смртоносна претња за све светске привреде, посустаје. Више у Америци него у Европи. Нестанак америчке средње радничке класе, до чега је довела глобализација, и даље представља проблем, али берзанске акције и профит компанија расту, незапосленост и дужничка криза се смањују. Укратко, за САД је на економском плану најгоре прошло и још држе светску привредну лидерску позицију (мада се очекује да ће врло ускоро то место заузети Кина). Овакво лидерство, међутим, више не постоји када су у питању спољна политика и међународни односи.

Шта нам је до сада показала криза у Украјини, највећи тест како за унутаревропске, тако и за трансатлантске и европско-руске односе од завршетка Хладног рата? Вашингтон би више од свега желео да Путинова одлука да Крим врати под окриље Русије и крвави устанак на истоку Украјине од Русије направе европског парију. Од овога се, међутим, ништа није десило, сем неколико симболичних гестова који у суштини немају никакав значај. Напротив, показало се управо супротно – да иако амерички европски савезници не гледају с благонаклоношћу на потезе које је Москва повукла у вези са Украјином, они нису спремни да прате америчко вођство и наметну иоле озбиљније санкције Русији из страха да ће изгубити важног трговинског партнера и приступ руској нафти и гасу, који су за Европу од виталног значаја. Европски и бриселски естаблишмент покушавају да прикрију економску цену европског слепог праћења америчке политике и испуњавања америчких интереса, али се зато са руске стране могу чути много јасније и објективније процене. Економски саветник Владимира Путина и мозак који стоји иза Евроазијске економске уније, Сергеј Глазјев, упозорио је да би такозвана „трећа фаза“ санкција против Русије имала огромну цену за ЕУ; процена укупних губитака за европску привреду превазилази хиљаду милијарди евра. Плаћање ове цене, јасно је, озбиљно би оштетило европску привреду и од САД учинило једини „сигуран излаз“ за Европљане. Озбиљне санкције против Русије елиминисале би и „Газпром“ са европског енергетског тржишта и отвориле широм врата за амерички гас, који је много скупљи од руског.

Американци у овом смислу врше огроман притисак на ЕУ, пре свега на Бугарску, Мађарску и Италију, као и на Србију, како би се спречила изградња гасовода „Јужни ток“. Бугарска је на тренутак овом притиску попустила и објавила суспензију изградње док то питање не буде решено у Бриселу, али су друге земље које имају више суверенитета и снаге у вођењу своје спољне политике јасно ставиле до знања да је за њих овакав амерички захтев неприхватљив. Италија је, на пример, одговорила кратко и јасно саопштењем државног секретара за европске послове Сандра Гозија: „Јужни ток је увек био и остаје од највеће важности за Италију.“ Говорећи у дану када је Италија преузимала председавање ЕУ, Гози је додао да његова земља намерава да настави стратешко партнерство са Русијом и нагласио да „односи са Москвом не могу бити ни прекинути, нити суспендовани, него, напротив, потребно их је додатно ојачавати“.

Истим путем кренула је и Аустрија, која је током посете Владимира Путина Бечу 24. јуна одлучила да се одупре америчком притиску и настави са радом на овом гасоводу. Ово је, на пример, немачки државни радио „Дојче веле“ оценио као „аустријско пркошење Вашингтону и Бриселу“ и додао да је аустријски председник Ханс Фишер одбацио критике САД и Брисела због потписивања споразума о изградњи аустријског дела овог гасовода. Немачка се, са своје стране, у ове проблеме не меша, јер је већ сасвим задовољна могућностима које јој за снабдевање руским гасом пружа гасовод „Северни ток“.

[restrictedarea]

БАНКАРСКИ РЕКЕТ Флагрантан пример америчких уцена је и случај са француском банком БНП и продајом француских носача хеликоптера „мистрал“ Русији. Иако је на састанку Г7 одржаном 6. јуна дошло до расцепа између САД и европских држава око више питања, најочигледнији је био сукоб Барака Обаме и председника Француске Франсоа Оланда у вези са продајом ових технолошки напредних ратних бродова Русији, вредних 1,2 милијарде евра. Говорећи након састанка, Обама је рекао да мисли да „би било боље“ да је продаја ових бродова суспендована и додао да је „председник Оланд донео сасвим другачију одлуку“. Оланд је, са своје стране, негирао било какву могућност да овај уговор буде отказан, у чему га је подржала и немачка канцеларка Ангела Меркел, подсетивши да ЕУ није прихватила обимније санкције против Русије и да стога не постоји никакав разлог да Француска откаже овај уговор. Убрзо после овога уследила је одлука САД да поведу судски процес против француске банке БНП због наводног кршења једностраних америчких санкција против Судана, Ирана и Кубе; банка је крајем јуна признала кривицу и пристала да плати казну од 8,9 милијарди долара, међутим, сада се најављују сличне акције и против још две велике француске банке, „Креди агрикол“ и „Сосијете женерал“. Штавише, како ове недеље пише „Њујорк тајмс“, из истоветних разлога америчке власти покренуле су истрагу и против два немачка банкарска гиганта, „Комерцбанке“ и „Дојче банке“.

Путин је за овај амерички потез рекао да „може изазвати само индигнацију у Европи и шире“ и да су сви свесни притиска који САД врше на Француску и друге европске земље. „Ми чак знамо да су они (САД) наговестили да ће, ако Француска не испоручи бродове, санкције против њихових банака бити тихо укинуте или, барем, значајно умањене… Шта је ово ако не уцена? Да ли је ово прави начин да се делује у међународној арени?“, упитао је Путин.

Сви су ови разлози утицали на Путиновог саветника Глазјева да оцени да једини начин да се САД спрече у започињању новог хладног рата јесте да се уништи систем долара. Према њему, срце америчке војне машинерије је америчка штампарија новца и предлаже стварање велике „антидоларске коалиције“ где би ушле државе које желе и могу да избаце долар из своје међународне трговине. Стварање „антидоларске коалиције“ био би, навео је он, први корак у стварању антиратне коалиције која би омогућила да се заустави америчка агресија широм света. Главну улогу у стварању овакве коалиције мора имати европска пословна заједница, јер је управо она угрожена садашњим америчким покушајима да се у Европи разбукти пожар рата.

Оваквој идеји придружио се, што би донедавно било потпуно незамисливо, и министар финансија Француске Мишел Сапен и позвао на окончање монопола који долар има у међународним трансакцијама. „Ми (Европљани) међусобно тргујемо у доларима, на пример када продајемо авионе. Да ли је то неопходно? Не верујем. Мислим да је потребно и неопходно спровести ребаланс не само када је у питању евро него и када су у питању велике валуте земаља у успону које покривају све више глобалне трговине“, рекао је Сапен.

Тек, вероватно је и шеф пољске дипломатије Сикорски осећао сличну фрустрацију због америчког понашања када је у пресретнутом разговору рекао да ће Пољска „ући у сукоб и са Русијом и са Немачком и мислити да је све супер, јер су орално задовољили Американце“. Питање је колико још европских лидера, држава и народа гаји слично осећање, само што га или не показује, или оно не испливава у јавност.

Колико је америчко понашање према „европским партнерима“ бахато и презриво, најбоље показује сада већ фамозни пример високе америчке званичнице Викторије Нуланд, која је у разговору са америчким амбасадором у Украјини отворено рекла „Ј…. ЕУ“. Овде није само питање простаклука него и лоших намера које су се криле иза оваквог говора. Питање је било ко ће преузети власт по одласку украјинског председника Виктора Јануковича. Немачка се залагала да то буде Виталиј Кличко, али су САД то одбиле и јасно показале да ће Вашингтон, а не Брисел, Берлин или Париз одлучивати о томе ко ће бити власт у Украјини. И тако је било. Упркос противљењу Европе, изабран је амерички штићеник „Јатс“, односно Арсениј Јацењук.

 

ИДЕЈНИ СУКОБ Поред економског, овде се ради и о моралном, односно идејном сукобу Европе која се рађа пред нашим очима и америчких вредности које јој се намећу од краја Другог светског рата. Филозоф и идејни лидер онога што се у Француској назива Нова десница, Ален де Беноа, отворено је рекао да је данас Русија „очигледно главна алтернатива америчкој хегемонији“. У томе није усамљен. Истакнути лидер француског Националног фронта, странке која је на изборима за Европски парламент остварила најбољи резултат у својој земљи, Ајмерик Шопард рекао је да је ЕУ „америчка пудлица“, док Русија „представља наду света у супротстављању новом тоталитаризму“; тоталитаризму који многи у Европи данас виде као форсирање америчке културе која се састоји из „поробљавања подстицањем потрошачких потреба и сексуалних импулса“. Такође, гурање Европљана у нову трку у наоружању и војне операције против Русије само ће повећати амерички политички утицај у Европи и омогућити САД да приморају ЕУ да прихвати америчку верзију Споразума о слободној трговини ЕУ − САД, што је трговински споразум који ће у суштини ЕУ претворити у велику економску колонију САД. Започињање новог рата у Европи донело би добробит само Америци, а за ЕУ би створило само проблеме. Вашингтон је већ у неколико наврата користио светске и регионалне ратове зарад профита своје привреде и Бела кућа сада покушава да искористи грађански рат у Украјини као изговор за понављање овог старог тика. Ово, јасно је, угрожава и интересе свих европских држава и интересе великих европских компанија, што показују скорашњи напори неколико директора немачких, француских, италијанских и аустријских фирми да се окончају санкције против Русије.

Многи у Европи сада очекују нови политички правац ЕУ, упркос антиевропској политици коју воде Брисел и лондонски Сити. Очигледно је да се иза фасаде води „битка за Европу“. Сурови и очајнички ултиматуми Вашингтона делују све импотентније и све је јасније зашто је, на пример, Нуландова била толико фрустрирана да је морала да се послужи крајње недипломатским језиком говорећи о ЕУ. Јасно је и да крвава дестабилизација Украјине за циљ има очување Европе под америчком контролом. За сада, барем, ова стратегија не делује. Па не би било изненађујуће да рат за Украјину ускоро прерасте у рат за независност Европе у односу на САД.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *