Путин је крив, чак и ако није

Пише Миодраг Зарковић

Злоупотребљавајући чак и писмо оца који је у паду малезијског авиона изгубио једино дете, западна гласила су страдање 298 путника у источној Украјини спремно искористилa за наставак кампање против Русије и њеног руководства

Холанђанин Ханс де Борст, чија је 17-годишња ћерка Елсемиек била један од 298 страдалих путника малезијског авиона МХ-17 обореног изнад Украјине, написао је прошле седмице отворено писмо о болу који проживљава због смрти свог јединог детета. Писмо почиње следећим непосредним обраћањем:

„Пуно вам хвала господине Путине, вође сепаратиста и украјинска владо, због тога што сте убили моје вољено и једино дете.“

Наставља се појединостима из прекратког живота настрадале тинејџерке и плановима које је намеравала да оствари у животу, а затим се скрхани отац поново враћа на побројане:

„Горепоменута господо, надам се да сте поносни што сте, између осталих, убили и њу, њен живот и њену будућност. И да ћете бити у стању да се погледате у огледалу сутрадан ујутру.“

На крају свог отвореног обраћања потписао се овако: „Елсемиекин отац Ханс де Борт из Монстера у Холандији, чији је живот уништен“.

Хансово писмо изазвало је велики одјек у свету, пошто су га пренела небројена гласила широм планете, посебно она на Западу, где је оборени малезијски авион већ данима главна тема. Рекло би се, стога, да је несрећни отац барем успео у томе да сопствену трагедију изнесе пред међународну јавност и да више нема шта да каже по том питању. Није, међутим, тако и било, пошто је свега неколико сати пошто је на свој профил на „Фејсбуку“ поставио ово писмо у холандском оригиналу, био принуђен да окачи и енглески превод, како би се избегла даља злоупотреба његових речи и његове жалости.

МОНСТЕР, a НЕ МОНСТРУМ Већина западних гласила је, наиме, решила да Де Борстово писмо протумачи крајње слободно, односно, онако како то одговара њиховим политичким циљевима. Тако су масовно – и крајње нетачно – преносили да се Ханс де Борст обратио искључиво руском председнику и проруским побуњеницима, пошто су прву реченицу погрешно (да ли и случајно?) преводили на следећи начин:

„Господине Путине, много хвала сепаратистичким вођама украјинске владе због тога што су убили моје једино и вољено дете.“

Тумбањем распореда речи и изостављањем једног везника, западна гласила су тако постигла да Владимир Путин испада највећи кривац у очима ожалошћеног родитеља, пошто се аутор писма захваљује њему за нешто што су извеле „сепаратистичке вође украјинске владе“ – на страну што такво што, сепаратистичке вође украјинске владе, уопште не постоји, пошто се ради управо о две супротстављене стране, које су западни медији спојили у једну и ставили је под Путинову надлежност. Поред тога, гласила су често наводила и да је Ханс де Борст оптужио Путина да је „монструм“, иако овај то нигде није урадио, већ је само навео да је он, Ханс де Борст, настањен у месту Монстер у близини Амстердама.

Наравно да се не може говорити о случајностима када је у питању оволико раширено и овако једнообразно обмањивање јавности. Напросто се из ових неколико примера врло искривљеног тумачења једног потресног писма види колико је контролорима јавног мњења на Западу стало до тога да подстичу негативно расположење према Русији и руским властима, а нарочито према руском председнику Путину. Чак им ни родитељска бол не представља нешто што се не сме злоупотребити у дату сврху – а та тактика неминовно делује још грозоморније уколико се узме у обзир да управо Русе и Путина оптужују за бездушност.

БАЈДЕНОВА „СЕЋАЊА“ Путина су и буквално описали као човека без душе! За то се постарао лично потпредседник Америке Џозеф Бајден, главни јунак опсежног чланка „Бајденова агенда“ припремљеног за најновији број угледног часописа „Њујоркер“. Тамо се Бајден хвали како је 2009. године, приликом посете Кремљу, Путину, који је тада био премијер Русије (уместо Димитрија Медведева, који је четири године служио као председник), у лице скресао сурову истину:

„Да би дочарао колики нагласак на личност он ставља у спољним пословима, Бајден се присетио посете Путину у Кремљу, 2011. године: `Имао сам преводиоца, и када ми је он показивао канцеларију, рекао сам: ‚Задивљујуће је шта све капитализам може да направи, зар не? Ово је величанствена канцеларија! И он се насмејао. Кад сам се окренуо, био сам му оволико близу.‘ Бајден показује руком неколико центиметара од свог лица. ‚Рекао сам му: Господине премијеру, управо вас гледам у очи и чини ми се да ви уопште немате душу‘.‚То сте рекли?‘, упитао сам га. Та реченица је звучала као да је из неког филма. ‚Апсолутно, потпуно‘, рекао је Бајдан, и наставио: ‚А он ми је узвратио поглед, насмејао се и рекао: ‚Ми разумемо један другог‘. Бајден се ослонио назад и рекао: ‚Такав је то човек‘.“

[restrictedarea]

Ето како Бајден замишља дипломатију. И то, можда, баш замишља, односно измишља. Не би му, наиме, био први пут да се присећа догађаја којих се нико од присутних сведока не сећа. Тако је, на пример, још пре више година у једном интервјуу Си-Ен-Ену описао како је 2004. године на званичном састанку одбрусио тадашњем америчком председнику Џорџу Бушу Млађем: „Рекао ми је да је он предводник. На то сам га ја замолио да се окрене и погледа иза себе, и да ће видети да га нико не следи.“ Испоставило се да је на дотичном састанку било сијасет помоћника и другог особља, и да се нико од њих (па ни Бајденови људи) не сећа такве или сличне размене између Бајдена и Буша, што самог Бајдена наравно није спречило да настави да тврди да је он управо тако разговарао са председником.

Такође је, свега неколико година раније, Бајден поново био ухваћен у лажи, када је причао о томе како је наводно преслишавао целу делегацију Републиканске странке, пребацујући им да су неморални: опет се нико, са било које стране, није сећао речи које је Бајден тако поносито цитирао.

Дакле, имамо посла са човеком који је најмање два пута ухваћен у очигледном лагању. (Плус, вреди додати да је политичка клика којој Бајден припада иначе позната по свесном изношењу неистина: Вилијем Клинтон је оштро порицао сексуалну везу са Моником Левински, да би је напрасно признао, а његова жена Хилари Клинтон је усред председничке кампање 2008. године причала о томе како је за време босанског рата боравила у Сарајеву „под ватром српских снајпериста“, иако је у Босни била пуних годину дана пошто је рат завршен.) Па ипак, западна гласила му безрезервно верују да је ем увидео Путинов недостатак душе, ем стисао петљу да му то и каже у лице!

СТРАТЕШКЕ ПОСЛЕДИЦЕ Ударање по Москви, а нарочито руском председнику, није било ограничено само на припаднике политичког естаблишмента, или на писма родитеља пострадалих путника путничког авиона. По обичају, међу агресивнијима је интернет магазин „Слејт“, од првог трена потпуно убеђен у то да је Путин малтене лично срушио злосрећну малезијску летелицу. Њихов војни коментатор Фред Каплан, у чланку знаковитог наслова „Путинови отисци прстију“, пише:

„Поред трагичног ужаса, обарање малезијског авиона МХ-17 има две стратешке последице. Прво, откривено је да је руска војска – самим тим и председник Владимир Путин – дубоко умешана у борбу сепаратиста против украјинских власти. Друго, овај догађај је ту борбу претворио из ограниченог грађанског рата у сукоб који потреса цео континент; Европљани више не могу тако лако да занемарују или избегавају позивање Русије на одговорност.“

„Доказ руске умешаности представља оружје употребљено за обарање авиона“, наставља Каплан. „Радарски навођени земља-ваздух пројектил СА-11, није ни налик ручни лансери ракета какве побуњеници широм света користе за обарање летелица. Напротив, то је сложен строј који захтева троја возила и око дванаест људи да управљају њиме, од којих је већина посебно обучавана као тим. (…) Пошто је сукоб са сепаратистима у источној Украјини избио протеклог пролећа, ово намеће питање: да ли су људи који су оборили малезијски авион проруски сепаратисти, или руски официри који су прешли преко границе како би помогли својим сународницима? Како било, није реч само о томе да је Путин једноставно охрабрио побуњенике да се боре и снабдео их пројектилима, због чега је посредно одговоран за обарање авиона; реч је о томе да су његови официри непосредно одговорни, или зато што су обучавали терористе, или зато што су сами пуцали. То не значи, као што неки јаучу, да су Путин или починиоци ‚масовне убице‘ или ‚ратни злочинци‘. Нико не верује у то да је екипа која руководи стројем СА-11 у источној Украјини намеравала да обори „Боинг 777“. Да ли због људског превида, механичке грешке, или вишеслојне ‚магле рата‘, овакве ствари се дешавају када цивили залутају на бојиште (или изнад њега), обично без икакве властите кривице. Али, управо због таквог ризика, Путин сноси кривицу за катастрофу, утолико што је створио околности које су је омогућиле. Он је удесио сепаратистичку побуну, и он је преобратио источну Украјину у врсту бојишта на којој се овакве ствари дешавају. То би било тако, чак и када би се испоставило да његови људи нису непосредно изазвали обарање авиона.“

У преводу, Русија и Путин су криви зато што ми тако кажемо, а чак и да се једног дана испостави да они немају везе са злочином за који их оптужујемо, то ипак ништа неће променити у погледу њихове кривице!

РУСИ ВОЛЕ ТИРАНЕ Дабоме, нису изостали ни очекивано расистички осврти на руску културу, онакву каквом је замишља мозак просечног западног пропагандисте. Тако писац и публициста Џош Веил у чланку „Путинова моћ: зашто Руси воле свог гологрудог Регана“ за часопис „Тајм“ од 22. јула, пише следеће:

„Ево њега, председника Русије, како јаше коња без седла и без мајице; како троши 50 милијарди долара на одмаралиште које већина Руса неће никада посетити; како граби Крим и подстиче немире у Украјини; можда чак и посредно одговорног за убиство скоро 300 невиних у обореном путничком авиону: Владимир Путин, млатећи песницом пред носом Западу који пречесто делује неспособан да учини ишта друго осим да скрене поглед. Када ми са Запада посматрамо, то заиста може да изгледа запањујуће: како то да Руси падају на тако очигледно шепурење? Како је могуће да држава која је (барем начелно) демократска, подржава такву скоро потпуно ауторитаристичку моћ? И зашто је Путин и даље толико омиљен?“

Наводно људски близак Русима, које је, каже, месецима изучавао у оквиру припрема за писање свог новог романа, Веил закључује да они воле диктаторе: 1) зато што су навикли на њих, јер су их имали током целокупне историје пре краја 20. века, и 2) зато што им је једино раздобље праве демократије, оно под Јељцином, повезано са беспарицом и свеопштом кризом. Што ће рећи да Веил, који воли Русе, или барем разуме Русе, јер сам тако каже, препознаје у Русима склоност ка томе да буду угњетавани – што је један од најчешћих увредљивих стереотипа који Западњаци гаје према Русији и њеном становништву.

Због тога што је оборени авион летео за Аустралију, јавност најмањег континента је била наглашено успаљена у противруској мржњи протеклих дана. Премијер Тони Албот и његов заменик Ворен Трас били су врло изричити и неодмерени у осудама Владимира Путина (Трас чак и у отвореној најави да ће му ускратити гостопримство на самиту Г20, којем ће Аустралија бити домаћин крајем године), а гласила су их пратила у стопу. Дневни лист „Сиднеј морнинг хералд“ пише:

„Тони Абот је потпуно у праву што Владимира Путина држи одговорним за страдање авиона МХ-17, али руски вођа није желео да дође до масовног убиства међународних невиних жртава. Ово је до сада највећа компликација у његовом пројекту обнављања руског царства, његове ‚Евроазије‘. А Путин, прошле године оцењен у часопису ‚Форбс‘ као најмоћнији појединац на свету, намерава да сакупи још много моћи за себе. Заједно са Ђијем Џинпингом из Кине, Путин је један од растућих хегемона у свету. Ова два владара из темеља изазивају поредак који је Америка створила после Другог светског рата. Они одбијају да прихвате постојеће границе и покушавају да нацртају нове. Сваки од њих двојице обнавља некадашње, или неко замишљено царство, на основу тврдњи о историјским неправдама.“

 

Судећи по завршетку цитираног чланка, увреде и неутемељене оптужбе само ће се појачати у времену које је пред нама:

„После уништавања авиона МХ-17, Обами и Европској унији биће много теже да се претварају да руска агресија није ужасно озбиљна. Досадашње млаке санкције биле су без срца и без ефекта. Разоткривање руског доприноса ваздушном масакру 298 особа могло би и морало да представља крај тог претварања“, закључује се у чланку једног од најутицајнијих дневних листова Аустралије.

Убио и Литвиненка

Неко је изгледа измерио да 298 живота на души Владимира Путина није довољно, већ да број његових жртава мора да се повећа барем за један: управо у тренутку док западна гласила оптужују руског председника да је највећи кривац за страдање малезијског авиона МХ-17, енглески „Дејли рекорд“ сетио се и некадашње афере везане за смрт Александра Литвиненка, одбеглог руског обавештајца који је под неразјашњеним околностима преминуо 2006. године у Лондону.

У чланку објављеном 23. јула  „Дејли рекорд“ наводи да су британски шпијунски шефови „уверени да је руски председник Владимир Путин одобрио ликвидацију Александра Литвиненка“, као и да су саставили тајни досије од прикупљених доказа који „наговештавају да је Владимир Путин дао зелено светло за убиство“.

Колико су чврсти ти докази, може да се наслути из речи неименованог извора из највиших обавештајних кругова Британије:

„Ако верујете да ‚полонијум-210’ потиче из Русије, а све информације које поседујемо казују да потиче, онда је Путин сигурно умешан. Нико у обавештајној заједници не верује да Путин није знао ништа о томе. Нико се не би усудио да почини такво убиство без одобрења Москве. Русијом у потпуности управља Путин тако да је он дао одобрење за убиство – вероватно је да он и жели да свет зна, или барем сумња, да се баш тако догодило.“

 

[/restrictedarea]