Почетна / Култура / Приче о атентату

Приче о атентату

Гаврилов принцип, Четрнаест прича о Сарајевском атентату, приредио Вуле Журић, Београд, „Лагуна“, 2014.

Пише Никола Маринковић

Књига Гаврилов принцип оличава судбину српске културне политике остављене ћудима тржишта: има свега и за свачији укус, само не јасне културолошке и вредносне опредељености, што је у тренутку оптерећеном политизацијом историје једино потребно

Међу прозним остварењима која су објављена поводом сто година од атентата у Сарајеву, са изузетком књиге Das ist Принцип Владимира Кецмановића, нема књига познатијих српских прозаиста. Да ли сто година од почетка Првог светског рата није био довољно велики изазов за водеће српске писце или није било институционалних подстицаја, тек, треба приметити да је, сагласно логици тржишта, искорак у супротном смеру направила Издавачка кућа „Лагуна“.

Вуле Журић, писац контроверзног романа Недеља пацова (2010) окупио је четрнаест аутора из Србије, региона и дијаспоре, који су написали приче о Сарајевском атентату, што заједно чини књигу Гаврилов принцип. Већ на први поглед је јасно да је, уз неколико изузетака, избор генерацијски – сем самог Журића, заступљени су Зоран Ћирић, Миљенко Јерговић, Игор Маројевић, Владимир Кецмановић, Дејан Стојиљковић и други писци сличног искуства.

Овакав избор диктирао је поетички склоп књиге, па се у готово свим текстовима могу уочити елементи постмодернизма. Код појединих аутора (Милош К. Илић, Неле Карајлић, Зоран Ћирић и Игор Маројевић) иронија и гротеска се уздижу до цинизма и лакрдије, што укупно савремени доживљај Сарајевског атентата чини битно другачијим у односу на онај наслеђен из традиције, поглавито песничке.

Књигу отвара есеј Владимира Пиштала „Принцип и процес“, којим се антиимперијализам и социјални бунт постулирају као главни покретачи „Младе Босне“. Ипак, остаје нејасно због чега Пиштало прећуткује националистичку компоненту „Младе Босне“, чиме сам текст губи на објективности. Зоран Ћирић у причи „Мали реквијем за ноћну музику“ на сатиричан начин дочарава немогућност писања о Гаврилу Принципу у савременом политичком контексту и тако отвара тему којом се бавила и Иванчица Ђерић. Миљенко Јерговић у маниру постмодернистичке реконструкције покушава да допре до тајне последњег разговора Недељка Чабриновића пред атентат, критички се дотичући менталитета Сарајлија. О њиховом менталитету, али и ревизији историје, приповеда и Владимир Кецмановић у сјајној причи „Гавро Фердо и ујко партизан“, осликавајући Мирсада Гавру, имитатора Гаврила Принципа.

Игор Маројевић атентат приказује кроз перспективу Франца Фердинанда. Причом „Лета су ионако заморна“ ефектно обликује престолонаследника као чудовишно циничног човека „лепе епохе“, али и једном реченицом открива сопствени идеолошки став, по којем „Срби хоће да бију неког ко их је више пута заштитио“, што је потпуна историјска неистина и најслабије место читаве књиге. Срђан Срдић, с друге стране, контрастира лирски унутрашњи монолог утамниченог Принципа са историјском методологијом филозофа Фон Рихта, откривајући неодвојивост Принциповог чина од аустроугарског друштва: „Када мени суде, себи суде. Мене без њих нема, немогућ сам овакав.“

Дејан Стојиљковић причом „Пуцањ“ Сарајевски атентат укључује у наратив о Немањи Лукићу, главном јунаку романа Константиново раскршће. Лукић је црнорукац, убица последњих Обреновића, који за крв једног владара покушава, ритуалном логиком, да се искупи организовањем убиства другог. Јелена Ракић се определила за тзв. „женско писмо“, па задатој теми прилази из перспективе разочаране средовечне жене, чиме значајно одступа од осталих аутора. Вуле Журић у насловој причи „Гаврилов принцип“ закључује, кроз лик оболелог Петра Кочића, да „нема слободе без Гавриловог принципа“, док Мирослав Тохољ причом „Ђани“, кроз ратна страдања Мухамеда Мехмедбашића упозорава да младобосанци никад нису добили заслужени третман, па ни „на слободи“.

Коначно, Милош К. Илић и др Неле Карајлић, сваки на свој начин, гротеском предочавају идејну и етичку природу „Младе Босне“, први васкрсавајући Гаврила Принципа у маниру Домановићеве сатире „Краљевић Марко по други пут међу Србима“, док други у причи „Нека буде што бити не може“ замењује историјске улоге Србије и Аустроугарске, показујући колико је парадоксална конструкција о „великосрпском национализму“ као покретачу Првог светског рата. Књигу затвара есеј Мухарема Баздуља о спомен-плочи у Сарајеву, где се, кроз историју плоче, осликава континуитет империјализма којем су и мртви младобосанци препрека.

Поједини текстови из ове књиге (нпр. Владимира Кецмановића и Мухарема Баздуља) досежу вредност која премаша актуелни тренутак, али сама књига има више културно-историјски него уметнички значај. Приче и есеји у књизи неједнаке су вредности и идеолошког вектора, па се може закључити, присетимо ли се да иза читавог пројекта стоји профитабилна приватна издавачка кућа, да Гаврилов принцип оличава судбину српске културне политике остављене ћудима тржишта: има свега и за свачији укус, само не јасне културолошке и вредносне опредељености, што је у тренутку оптерећеном политизацијом историје једино потребно.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *