Поуке 1914 – Европеизовање и геноцид у свјетлу српског искуства ХХ вијека

Пише Часлав Д. Копривица

Уколико постоји суштинска спона у србогеноцидности између нациста и аустроугарских Kulturträger-а, тада је, природно, мора бити и између аустроугарских, нацистичких и, не напослијетку, англо-америчких завојевача наших земаља, који су испред својих бајонета, бомби и бојевих глава истурали племените идеје европејства, западњаштва и цивилизованости

Најкасније од књиге Владимира Ћоровића o Односима Аустро-Угарске и Србије у ХХ веку (1936) постало је јасно – мада, нажалост, не и општепознато – да је Дунавска монархија знатно прије Сарајевског атентата веома озбиљно размишљала о уништењу државе Србије, да је то чак био аксиом њеног (полу)званичног геополитичког промишљања о преуређењу простора Југоисточне Европе и прије Мајског преврата, дакле и оно у вријеме када су српске власти, у складу с Тајном конвенцијом (1881) склопљеном за вријеме потоњег краља Милана, билe лојалнe Бечу. Но, ни послушност хабзбуршком двору није била довољна да се Србија избори за признање и елементарног права на постојање.

ЗБОГ ЧЕГА СУ СРБИ „МОРАЛИ“ УМРЈЕТИ Oд политичкe елитe Монархије Срби су, чак и када су били крајње „сарадљиви“, доживљавани као непоправљиво, дакле „по природи“ штетни јер, према тој негативној предрасуди, чак и док пристају на подређеност, будући ратоборни и „подмукли“, вјероватно стално размишљају о непријатељству и побуни против својих „цивилизованих“ налогодаваца. Зато је „за сваки случај“ боље да ендемски склоне побуни и злочину – а злочин је већ и сâмо одбијање послушности „цивилизованим“ средњоевропским господарима – превентивно „научити памети“, тако што ће им се одузети држава и завести „цивилизована“ управа.

Цијена нестанка независне српске државе била је уништење знатног дијела народа који ју је настањивао, а на то су, како је показала окупација у Првом свјетском рату, Аустро-Угари, благо речено, били спремни. Уништавање народа није била ненамјеравана и „успутна“ посљедица укидања његове државе, већ нешто са чиме се од почетка рачунало. За вријеме аустроугарске окупације, Србија (једнако као ни Црна Гора) није постојала чак ни као марионетска држава, а они који су могли да пруже отпор окупацији били су или у Грчкој, или у концентрационим логорима (оперише се бројком од најмање 350 000 људи).

Зато се може рећи да је слоган (Alle) Serben müssen sterben! [(Сви) Срби морају умријети.] – био драга мисао бечке политичке елите доста прије него је 1914. хушкачка штампа те масе по трговима Монархије, на разним језицима, почела то да исписује, односно да извикује. А због чега су Срби заправо „морали“ умријети? Није било ријечи ни само о томе да су Србија и Срби – такви какви су тада били, односно каквима их је потоњи непријатељ опажао – били препрека некаквим плановима преуређења глобалне стварности самозваних архитеката свјетског поретка, већ о томе што су – и код доброг дијела елите и код знатног дијела „промонархијски“ опредијељенога народа Аустро-Угарске – били доживљавани као „напаст“, као елементарна непогода (или, ендехаовско-туђмановски „реметилачки чимбеник“) зло које мора бити искоријењено да би се даље могло („нормално“) живјети. Дакле, сâм живот Срба, пуко постојање „нецивилизованих“ и „злих“ сметња је животу „цивилизованих“ и „нормалних“. Од тога да су Срби препрека „нормалном животу“ па до нацистичког програма чишћења Lebensraum-a од „потчовјека“ није велика удаљеност.

ВАРВАРСТВО У НАЈАВИ Сугеришемо ли овим да је нацистичка пракса геноцида своје инкубационо вријеме имала у посљедњим деценијама Аустро-Угарске? Једна од првих, добро упамћених „најава“ радикалних, а затим и „коначних рјешења“ проблема живота, што је, у ствари, проблем цивилизације – који она не успијева да ријеши на „рационалан“, односно „цивилизован“ начин – потиче од градоначелникa Беча (1897–1910) Карла Лигера (Karl Lueger) једног од најчувенијих у његовој повијести, и то из времена толико пута прослављаног бечког прелаза из ХIХ у ХХ стољеће („Jahrhundertwende“). Он је, поред осталога, постао познат по изјави да Јевреје треба крстити, али тако што ће се под водом држати неколико минута – да им се крштење „прими“. Бизарно, цинично, злослутно. Ипак, ово варварство у најави нипошто није израз некаквог културном стању непојмљивог „дивљаштва“, већ је наличје високе, притом презреле „цивилизованости“, која је прешла у иманентну изопаченост, када се нагомилани проблеми, усљед безизлаза и недостатка другачијих могућности – могу „ријешити“ само радикалним неутралисањем, или чак „одстрањивањем“ оних који наводно представаљју проблем савременог културног живота. У таквом начину мишљења који је у Европи, нарочито оној Средњој, био у узлету управо у вријеме незаборавне belle epoque не увиђа se да су сâма култура у цјелини и живот који она генерише постали „проблем“ – а не један слој, класа, народ и друштвена скупина.

[restrictedarea]

Ипак, тзв. Средња Европа је од својег историјског краја 1918, имала пуно поклоника. Један од њених првих и најупамћенијих носталгичара био је романописац Јозеф Рот [Joseph Roth]. Он је, у предвечерје Другог свјетског рата, написао да је Хитлер „побраунауио“ Средњу Европу, тј. да је њен космополитски дух уништио саображавањем са ускогрудим назорима роднога провинцијскога Браунауа у Горњој Аустрији. Међутим, иста та фикционална, чаробна и никада прежаљена Средња Европа – то је аутор Радецког марша могао знати – током Првог свјетског рата је у истом том граду била изградила један од бројних концентрационих логора, којих је у Царевини било напретек. И будућем фиреру је ово било познато. А да се њему то сазнање, да парафразирамо Лигера, било добро „примило“, види се и по томе што је коју деценију касније, у Маутхаузену, гдје се до 1918. такође налазио један од логора за Србе, направио нови, у складу са „потребама“ и могућностима времена – „напреднији“.

СМРТ ЈЕ МАЈСТОР ИЗ СРЕДЊЕ ЕВРОПЕ Но, разлика међу њима само је релативна. Наиме, Трећи рајх je технолошки усавршио системско убијање, те га јавно и отворено признао као метод постизања зацртаних циљева у остварењу своје „културне мисије“. Подсјећамо да су и Трећи рајх и средњоевропске царевине у Првом свјетском рату управо овај момент – и то не с доста добром резонанцијом – истурали као крајње, метафизичко оправадање велике изгибије: жртва у животима, и својим, а нарочито непријатељским морала се поднијети да би Култура наставила да живи. Но управо јс с таквом праксом техничке екстерминације самом својом егзистенцијом „неприхватљивих“ била отпочела Аустро-Угарска. Истина, на декларативном плану то једва да је, а и тада само упола гласа, било помињано, али се зато, без сумње, на томе одлучно дјеловало, о чему свједоче реални учинци. Хитлер је, дакле, преузео, „усавршио“ и признао као свој програм оно чему га је научила његова (средњо)европска постојбина. Разлика између аустроугарских и нацистичких логора отприлике је подједнако (не)велика као и разлика између поклича за нормалан, и од „дивљакā“ неометан живот, из 1914, и програма планског стварања новог „животног простора“ из 1939.

Сабирни логори, који у пракси јесу били логори смрти, „изум“ су Аустро-Угарске, мада су им, руку на срце, „идеју“ дали Енглези током Бурског рата. Дакле, „смрт је“ – да парафразирамо једног француског књижевника, који је ову чувену сентенцију изрекао на рачун Њемачке – „мајстор из Средње Европе.“ Што се тиче заробљеника из Србије и Црне Горе, њих је у логорима, према непотпуно утврђеним подацима, страдало најмање 57 000. Овом броју треба додати жртве цивилног становништва током окупације Србије и Црне Горе, те цивилне жртве на подручју Босне и Херцеговине (само у Добојском логору преко 12 000). Иако је „рационално оправдање“ терора над Србима у Босни и у Херцеговини било њихова блискост са непријатељским државама Србијом и Црном Гором, чињеница да је терор настављен и након војног слома двију српских држава показује да аустроугарске власти „опасност“ нијесу видјеле само од српске оружане силе већ и од голе егзистенције Срба, на којој год својој територији живјели. Због тога је у логоре за Србе, као „стандард“, уведен режим врло слабе исхране, исцрпљујућег рада, уз честа батинања. Из досљедне праксе држања великог броја људи у крајње нељудским условима, из којих није било изузето ни хиљаде дјеце, јасно је да је срачуната намјера таквога поступања била да што више њих страда, додуше, без метка и губилишта – како је, међутим, поступано по бројним стратиштима широм Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине. Слике „живих костура“ из аустроугарских логора свједоче о томе да је Аустро-Угарска заточене Србе свјесно држала на ивици биолошког опстанка, очигледно рачунајући с тиме да ће пуно њих „отићи“ испод те границе. Тај се „увијени геноцид“ од нацистичко-усташких „метода“ разликовао по томе што је његов „само“ допуштено-пожељни циљ био уништење што већег броја Срба, док први нијесу крили да то желе да заврше у што краћем року.

ПРОСТОР ТОЛЕРИСАНЕ МАРГИНЕ Из перспективе стољећа протеклог од 1914, нарочито у свјетлу догађања започетих с Пакрачком пољаном, закључно са „жутом кућом“, чији је лајтмотив наставак геноцида над Србима, било преко „посредника“ (локалних извршилаца – што је „елегантније“) било, када устреба, и директно (бомбардовањима 1993/95. и 1999) можемо да закључимо да пракса оваквога односа према Србима није окончана. Зато се, у цјелини узевши, став англо-германског Запада према нама може описати као перманентни ултиматум: или нам се уподобите, служите, или ћемо вас уништавати, а ако до краја останете „неразумни“ – и до краја уништити. Другим ријечима, од нас се очекује да се „цивилизујемо“ и да тиме задобијемо признање права на постојање – макар и као „другостепени људи“ − или нас неће бити. То значи да је под оваквим условима народу попут нашега – уколико покаже довољан степен послушности, мада, на основу искуства Обреновића, али и властодржаца након 2000, видимо да ни то није довољно – суђено да у најбољем случају вјечно остане у простору толерисане маргине. То је највиши степен прихватања који је за нас предвиђен – под условом да нам „опросте“ бунтовништва из 1914, 1941, 1991/2, 1999. – што је све само не извјесно. Јасно је, дакле, да нам западњаци својим ставом не дозвољавају да заправо будемо дио „цивилизованог свијета“, нити да пак као, према њиховом непромијењеном виђењу, „нецивилизовано острво“ – о(п)станемо споља окружени њиме.

Да ли овим тврдимо да су Европа, односно Запад, данас далекосежно нацификовани? Нипошто! Нијесу, дакле, Европљани фашисти – нарочито то нијесу сви – већ је нацифашизам једна од иманентних пројава онога што већ више од сто година преостаје на „непоспремљеном“ згаришту од некадашње „духовне Европе“. Зато, када је ријеч о интересима, нарочито у оним подручјима и у односу према оним народима гдје Европа себе није подвргла аутокатарзи денацификације – као што је случај са Словенима, које Запад, укључујући и Аустро-Њемце, „заборавља“ као жртве нацистичког геноцида, због чега је данас на Западу антисемитизам незамислив, док је славофобија свакодневни и све нескривенији феномен – хабзбуршко-нацистичка општа мјеста настављају да живе, чак више него икад након краја Хладнога рата. Због тога званични Запад, Запад моћи, у односу на нас Србе има погледе који су веома слични или чак идентични онима које су имали нацисти.

НАКЛОНОСТ КА ГЕНОЦИДУ Ако постоји континуитет европско-западњачке геноцидности позивања на Европу приликом спровођења злочинā – нажалост у извјесном, херменеутичком смислу оправдан – тада, једном треба бити отворен и признати, постоји и континуитет практиковања геноцидног европејства према Србима. Дакле, уколико постоји суштинска спона у србогеноцидности између нациста и аустроугарских Kulturträger-а, тада је, природно, мора бити и између аустроугарских, нацистичких и, не напослијетку, англо-америчких завојевача наших земаља, који су испред својих бајонета, бомби и бојевих глава истурали племените идеје европејства, западњаштва и цивилизованости. Разлог томе је што се код Европе, у ситуацији када има неријешене унутрашње, идентитетске проблеме – а од времена бечког и берлинског кајзера и фирера они су само још додатно увећани – препознаје ексцесивна потреба за цивилизацијским (полу)другостима које, својим постојањем, те западњачким активним обликовањем става према њима, треба да јој помогну у компензовању сопственог идентитетског дефицита, било тако што ће приступити Тројном пакту, односно, данас, тежити „европским интеграцијама“ и „европским вриједностима“, било тако што ће то избјегавати, у чему таква Европа, и некадашња берлиноцентрична, и данашња, бриселоцентрична, усљед своје идентитетске рањивости, али и, с тиме скопчано, идеолошке самозатрованости, проналази повод за непријатељство.

Конструкцијом таквога другога као непријатеља – иако „по себи“, изворно, у својем културноповијесном идентитетском обрасцу, рецимо, ни Срби ни Руси нијесу непријатељи Запада (већ су, напротив, због његове културне прошлости, увијек непоправљиво склони да га у неком облику идеализују, чак и воле – након свих грозних искустава с њиме) – жели се наћи „рјешење“ својих тешкоћа његовим заобилажењем. Изумијевање непријатеља тамо гдје га нема (и дјелимично затварање очију пред њиме тамо гдје је на дјелу, о чему свједочи фантазмагорија тзв. „умјереног/секуларног ислама“, што је contradictio in adjecto) – то је симптом обољеле и заправо самоодустале Европе, ако је те „истинске“, идеалне Европе уопште икада у реалности и било. Овакав обрт одлика је неуротично-цивилизованога Запада, а не „нецивилизованих“ маргина, како се то управо са Запада, махом љевичарско-либералнога, често и агресивно спочитава нама, „сиромашним рођацима“ са Истока и даље тобоже неодученим од ксенофобије и осталих пошасти из прошлости Запада.

Откуда једва скривена наклоност ка геноциду цивилизованога Запада према својим маргинама које су најприје културалистички изумљене као непријатељске, а затим у складу с тиме и стратешки стигматизоване? Позадина оваквих испада Запада према (маргиналним) другостима била је дубока криза његове културе, која је посљедица неуспјеха пројекта самоостварења у модернизацији. И тада, умјесто суочавања са собом и непријатним посљедицама неуспјеха тог подухвата, долази до транспозиције и „извоза“ неугодних наноса у својем повијесном идентитету – пут извјесних, за то „погодних“, односно за ту сврху нарочито конструисаних цивилизацијских другости. Њиховим стварним уништавањем желе се симболички потријети концептуалне, повијесне, идентитетске непожељности у себи самоме – као да би то уништитељима суштински помогло чак и ако би успјели да униште објект своје цивилизацијске стигме.

УБИЈАЛА НАС ЈЕ ЕВРОПА Политика истребљивања непријатељских другости, као избјегнуто суочавање са својим актуелним културним самством и резултатима својега пројекта, који су се и „теоријски“ и „морално“ испоставили као фијаско, представљала је „замјену“ за културну (само)критику, да би на крају, свакако неизбјежно, дошло до слома пројекта спасавања „цивилизације“ злочином. Средњоевропско прегнуће у том смислу од 1939. до 1945. било је понављање у суштини врло сличнога покушаја од 1914. до 1918. – да се живот (суштински одумрле) културе спасе убијањем „некултурног“ живота. Суштинском „понављању“ искуства Великог рата могло се прибјећи вјероватно зато што први покушај није био довољно радикалан – умјесто да се схвати да то није пут спаса културе. Дакле, средњоевропска политика геноцида, парадоксално, тежи спасу културе, тако што ће код извршилаца суспендовати моралну свијест, која је управо један од темеља исте те културе. Тиме се култура, на најстрашнији могући начин, своди на апсурд – будући да се у ефективном смислу показала немоћном да то увиди прије него је жртвовањем непоћудних другости покушала да се спасе. Зато се може рећи да негативни телос европске модернизације представљају геноцид, расизам и фашизам, као трансфер нерјешивих унутрашњих проблема у спољашњост, и то у неку, нарочито за ту сврху, препарирану, „нецивилизовану“, „злочиначку“, а напослијетку: српску другост.

Зато – то треба коначно схватити – нас у Другом свјетском рату нијесу убијали (само) „нацисти и њихови помагачи“, односно нијесу нас убијали нацисти као нацисти, већ нас је убијала Европа – онаква каквом је себе тада видјела, односно онаква каква је, усљед својих неријешених повијесно-идентетских проблема, тада била. Уколико као мјеродавно узмемо интерпретативно становиште да се о ефективној „изведби“ бића неког културног ентитета увијек изнова одлучује у његовој повијести, тада је током Другог свјетског рата „овлашћени“ заступник актуелне европске идеје – био Трећи рајх, што је, чини се не без основа, био један од стубова нацистичке пропаганде. Уосталом, није ли се под Стаљинградом 1942. – у лику бројних војски и готово свих европских народа (Срби су били један од свега неколико изузетака) а под кровним знамењем кукастог крста древних Германа – заправо одржавао сабор борбеног европејства, сучељеног с „азијатством“?

Противници германоцентричне, виталистичко-геноцидне Европе, који су призивали начела слободе, хуманости и остале „свете ријечи“ европске традиције – позивали су се на оно што је било прошлост Европе – и то она која је ефективно-епохално била превазиђена, мада, разумије се, не и заборављена. На дјелу је била крвава борба двају начела једне исте цивилизације, која су обје стране истурале као „цивилизацијска“, дакле „европска“. То је био бој између реминисценције, на једној, и тренутне реалности Европе, на другој страни. Ратовали су прошлост и (тадашња) садашњост Европе. Поразом нацизма једна је Европа изгубила, али она друга, као идеја, није побиједила – јер је већ била неповратна прошлост, будући да су саме појаве нацизма, али, прије тога, и средњоевропског „културтрегерства“ из 1914. – представљале њен неповратни пораз.

[/restrictedarea]