Почетна / Култура / Овертонов прозор и како га разбити

Овертонов прозор и како га разбити

Пише Владимир Димитријевић

Поједини феномени и поодмакле праксе у савременом свету упозоравају нас да се борба против детабуизације основних забрана на којима почива цивилизација и против легализације разних врста лудила мора водити упорно и доследно

Када би се неко појавио и рекао да је крајње време да озаконимо људождерство, 99 одсто слушалаца би кренуло у обрачун са заступником таквих идеја. Међутим, у Лондону, од 2012, постоји касапница која продаје животињско месо у виду људског – руке, ноге, трупови, главе… Бизарно, монструозно, скандалозно, рекли би таблоиди. Али, шта ако је то симулација стварности која ће ускоро доћи? Јер, ствари се мењају.

 

ОЗАКОНИТИ КАНИБАЛИЗАМ У ПЕТ ПОТЕЗА? „Незамисливо“ постаје замисливо најпре у тзв. „научној заједници“. Прво се организују стручни скупови на којима се расправља о канибализму у Полинезији и другде – са религиозног, етнолошког, психолошког аспекта. Антрополози нам кажу да о другачијим цивилизацијама не можемо судити из „расистичке перспективе белог човека“. Неки теоретичари се баве историјом канибализма у екстремним условима (реферат: „Лик грофа Уголина из Дантеовог ‚Пакла‘, кога је гроф Руђери изгладњивањем навео да једе месо својих мртвих синова и унука“). Појављују се студије генетичара, који канибале одређују као „генетски предодређене“ да буду то што јесу. Оно што је незамисливо постаје „радикално“, али схватљиво под одређеним („научним“) углом. А онда „научна заједница“ одлучи да преименује појаву. То није канибализам, то није људождерство – то је антропофагија. И овај израз је преоштар, „осуђивачки“. Постоји бољи − „антропофилија“ („љубав према људима“, кад се буквално преведе с грчког). Преседани канибализма из историје појављују се у медијима „неутрално“, тек да се укаже да је и тако нешто могуће. Рецимо, код Грка и Римљана, менаде или баханткиње, у пратњи Диониса/Баха, раскидале би одабране жртве и у заносу их прождирале (тако је страдао Орфеј који их је одбио). Леви либерали ће хришћане, који оштро нападају нову „агенду“, ошинути жестоко, и узвикнути: „Зар ви не кажете да у причешћу примате Тело и Крв Христа?“ Рат у култури се већ захуктава. Трећа фаза подразумева да се тема нашироко разрађује. Медији почињу изокола: „Наука је доказала да једење људског меса није увек штетно“; „Толеранција захтева да се проблему приступи с више аспеката“; „Хришћански екстремизам вековима спречавао научно истраживање проблема“; „Генетска предодређеност антропофилије“… Истовремено, спроводи се додатна медијска акција: с једне стране су „радикални канибали“, који тврде да је људождерство права поп култура и будућност андерграунд живота и уметности; с друге стране су они који траже да „људождери, педери и, рецимо, Цигани“ буду побијени. Главни циљ медијских пропагандиста је да нормалне људе, оне што се противе детабуизирању канибализма, али при томе не заговарају никакво насиље ни према коме,  сврстају међу екстремисте који траже да „антропофили“ буду спаљени на ломачи.

[restrictedarea]

Кад нормални људи буду проглашени за екстремисте, уљудни „антропофили“, који траже легитимизацију своје „генетске предодређености“ (рођени су такви, а ко се може борити против биологије?) улазе у средиште медијске пажње. Озбиљним научницима и заступницима традиционалног односа према исхрани се не дозвољава  приступ  медијима.

Четврта фаза: „антропофилија“ је део поп културе. Холивуд снима филмове о  канибалима − уметницима епохе ренесансе који су трпели прогоне инквизиције, о паду авиона после којега су, иако у ужасној моралној дилеми, преживели родитељи децу морали да хране људским месом. Појавиће се и комедије… Рок звезде, попут Лејди Гаге, снимиће песму на задату тему (она већ и има такву песму „Поједи ме, душо“). А онда ће поп старови почети да се „аутују“: „Било ми је тешко да признам, али ја волим људско месо“… „На крају крајева, то је питање укуса“… „Имамо право на различитост“… Покрет за права „антропофила“ стално је у медијима и почиње да води преговоре с политичарима. Судови „евроатлантске“ цивилизације пресуђују у њихову корист, а Бела кућа тражи од свих земаља да признају још једно „људско право“. Ко хоће да буде део „цивилизованог света“, мора да се сложи са слободом у избору хране. Озакоњење се дешава: прво, рецимо, у „напредној“ Холандији, а затим редом… То се тражи и од Србије. Ако хоће у ЕУ…

 

НЕМОГУЋЕ? Наравно да је могуће. Тако је урађено са оним што се звало „педерастија“ и „содомија“ а сматрано је поремећајем сексуалног нагона. Прво се појавио Фројд, који је човека „научно“ одредио као „полиморфно перверзно“ биће. У Немачкој се затим појавио Магнус Хиршфелд, који је содомите назвао „хомосексуалцима“ (од латинских речи homo − човек и sexus − пол). Онда је дошао Алфред Кинси, који је, тобож, утврдио да 10 одсто популације чине људи „нестандардне полне оријентације“. Затим се, крајем шездесетих, у САД истакао „покрет за права“, који је извршио притисак на Америчко друштво психијатара да хомосексуализам уклони са листе поремећаја полног нагона. Онда су у поп културу ушли „гејеви“ и почели да парадирају улицама. А онда су њихова права ушла у законе „развијених земаља Запада“, све до „склапања бракова“ и усвајања деце… А сада Џозеф Бајден, у име САД, каже да га не занимају религијске и културне разлике у земљама света и да ће борба за ЛГБТ права постати планетарни задатак америчке администрације. Тако делује метода тзв. „Овертоновог прозора“

 

КАКО РАЗБИЈАТИ „ПРОЗОР“? Борба против детабуизације основних забрана на којима почива човечанство и легализације разних врста лудила мора се водити упорно и доследно. У првој фази, кад детабуизацију врше „научници“, треба се ругати лажним „експертима“ (да парафразирамо Честертона: „Ви сумњате у нашег експерта?“ – „Можда сумњам да је експерт, али не сумњам да је ВАШ“). У другој фази, кад се обавља пропагандна замена појмова, треба преводити кривотворитељске еуфемизме на „народни језик“ („транспарентан“ је „провидан“, „евроинтеграције“ су „евроунијаћење“, „геј“ је „педер“ итд ). Треба показати и сву лаж „жваке“ о преседанима (ко зна каквих преседана није било у историји човечанства?) У трећој фази, кад се јавност успављује причом да је признање неке девијације „рационално“, мора се ићи до краја у рационализацији: кад је,рецимо, у питању „ЛГБТ брак“, треба подсетити да је биолошка репродукција основа живота и да је мушко-женски брак на том, најосновнијем биолошком нивоу једноставно незаменљив. На нивоу поп културизације, морамо се служити сарказмом до крајњих граница могућности („брадата жена“ на „Евровизији“ просто изазива на такав поступак, зар не?) У петој фази, кад „Вашингтернини“ политичари на окупираној територији крену у причу о озакоњењу девијације, треба им стално постављати питања из личног живота: „А пушите ли ви марихуану?“, „Да ли бисте своје дете дали на усвајање ЛГБТ пару?“, „Јесте ли имали сексуалне односе с особама истог пола?“ итд. Разбијање „Овертоновог прозора“ у Србији сјајно обављају сарадници „Печата“. (Мој омиљени „разбијач“ је Драгомир Антонић, који развејава  ЕУ  привиде позивајући се на здрав разум и Чика Јову Змаја.) Тако треба и наставити, док сва окна не попуцају. „Go softly on“, рекао би Фортинбрас у „Хамлету“

ДЕФИНИЦИЈА „ПРОЗОРА“

„Овертонов прозор“ је политичка теорија која „прозором“ назива границе идеја које друштво може да усвоји. Према Џозефу Овертону (1960–2003)  животност било какве идеје не зависи од способности политичара који је заступа, него од тога да ли је јавност види у „прозору“ друштвено прихватљивог понашања. Политичар се мора трудити да идеје „прозора“ излаже у свом  јавном наступу да не би био проглашен за екстремисту. Тек кад се идеје промене у „излогу“ јавног мњења, могуће их је политички користити. Ако се хоће друштвено наметање до јуче незамисливих идеја, оне, по Овертону, морају да прођу кроз пет фаза: оно што је незамисливо преводи се у област „радикалног“; одмах после тога постаје „прихватљиво“, затим му се пружа „разумевање“, онда је „популарно“, да би, на крају, било озакоњено. То би се, у „Речнику војних и сродних термина“ америчке војске, могло наћи под одредницом „менаџмент перцепције“.

[/restrictedarea]

 

2 коментара

  1. Владислав Ђорђевић

    Одличан чланак. Браво Владимире!




    0



    0
  2. Ћумбави

    Сјајна анализа, разјашњава много тога, хвала пуно професору Димитријевићу.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *