Оставка, него шта!

Милорад Вучелић, главни уредник

Када се неки експерт-министар, потпуно задојен идеологијом и праксом „економских убица“ које су, иначе, најважнији чиниоци светске и наше економске кризе, појави са идејом да спаси Србију тако што ће по прецизној рачуници ликвидирати њене грађане, треба му одмах показати врата владе и рећи му отворено: „Оставка, него шта!“ Кад није смена, нека буде бар оставка.

Уосталом, није му у влади ни било место, као што смо од самог почетка то писали. Реч је, наравно, о Лазару Крстићу, на нашу срећу, бившем министру финансија владе Србије. Остаје само питање зашто се у предлагању економских „лекова“ задржао на тричавих 20 и 30 одсто, што није „опалио“ цифре од 80 или 90 одсто повећања или смањења што струје, што плата, пензија и пореза! Србија у ЕУ, па ако треба и без Срба, то је права доследност.

Није Србија никога бирала да би је убио, него да решава проблеме грађана, али да то чини тако да у постојећим тешким приликама води рачуна и о социјалној издржљивости и очувању минимума људског достојанства грађана. Експерти су ту да рачунају и да прерачунавају а одговорни државници, ако су то, треба да доносе одлуке и траже решења. Ни наше највеће и прослављене војсковође у Првом светском рату, нека нам се опрости на поређењу, нису доносиле одлуке, него су их само предлагале својој влади, која их у најодсуднијим тренуцима није или јесте усвајала. А било је много, много теже него данас. Неће бити да је фискална консолидација страшнија од бројних искушења која су нас у историји сналазила.

На експертској странпутици и у рачуницама фанатичних повереника ММФ-а и сличних институција нема ни среће ни решења, нити их може бити. Реч је о посебној врсти политике која, уништавајући све испред себе, мисли да су сви њени погубни резултати узроковани тиме што ствари нису доведене до последњих консеквенци. Они, наиме, тада када треба да стану и замисле се и нешто битно промене да ствари не оду сасвим по злу, предлажу да се ствари дотерају до краја, све док нас тим „дотеривањем“ коначно не доврше.

Како то да овој експертској визури већ годинама потпуно измиче да се приупита да ли треба нешто променити или прилагодити из чувеног ССП ЕУ да би се подигла пољопривредна производња и обезбедиле извозне могућности, или додатно заштитило нешто што још производимо; да ли се треба слепо држати циљане инфлације; да ли је нормално задуживати се све више у еврима по високим каматама да би се плаћало у динарима; да ли је неопходна нека девалвација па на том нивоу стабилизација курса и да ли би то помогло извозницима и непосредним произвођачима; да ли смо довољно искористили могућности динаризације; да ли је потребно трошити субвенције да би се само релаксирали дугови банкама или да би се нешто стварно производило и покушала нова производња и индустријализација; да ли је могуће да не можемо да произведемо у нашој земљи оно што сигурно можемо да продамо и за шта имамо унапред познатог и извесног купца и извесну цену; пада ли некоме на памет да говори о запослености као једином правом критеријуму опоравка; да ли је баш све у рукама страних инвеститора; да ли је заиста држава лош власник или да ли не умемо да управљамо својом имовином и када смо то заборавили; научи ли нас ичему досадашња приватизација и треба ли да чувамо јавна добра; како је могуће да тамо где нађемо мањинског стратешког партнера, он после неколико година постане двотрећински власник; има ли у том стручном вокабулару места реченици да за почетак треба из све снаге помоћи онима који још увек нешто производе да наставе то да чине; пада ли некоме на памет од те заглушујуће експертске буке да помене шта ће се догодити са потражњом када оборимо плате и пензије и шта ће се десити са проивођачима роба које нема ко да купи…

[restrictedarea]

Немогуће је са толико „светих крава“ и у шуми тих тобоже стручних флоскула и лажно високостручних непреводивих појмова, из којих је ишчилила реална производња, пронаћи ваљан пут.

Огромна већина српских гласача, судећи по скорашњим изборима, не сумња у поштење, искреност и добре намере својих данашњих власти. С правом је речено да је „наша прва реакција на кризе тражење жртвеног јарца; тек кад смо почели дубље копати по изворима погрешака, прст се могао уперити у систем идеја који је довео до њих“. Такво сазнање да не ваљају досадашње концепције није ствар добрих намера, у које се данас не сумња, него способности препознавања и реализације. „Јер корен кризе није слабост карактера или стручности, него погрешне идеје“.

Економски и други експерти су у протеклих деценију и по извршили готово потпуну деструкцију српске привреде и српског друштва са јасним циљем „поткопавања националне заједнице“. Нема ни једног јединог политичког или комесарског потеза жутих који није узрокован или накнадно покривен експертским мишљењем. Изређали су се на грбачи српске економије и српског друштва сви могући специјалци неолибералне чикашке школе или њених деривата и сви су се одреда појављивали као спасиоци и усрећитељи. Они су заједно са жутим политичарима продали цементаре, дуванску индустрију, фабрике лекова и шта све не, а данас то лажно приказују само као распродају Смедеревске железаре. Као, „Сартид“ је једина њихова спорна приватизација, зато што је то неко сврстао у двадесет четири спорне приватизације. Лаж до лажи.

Узгред буди речено, све то „наше“ што је системски упропаштавано у последњој деценији и по направио је овај исти народ. Није му то с неба пало. И знао је да управља тиме, и те како добро. И од распродаје и свесног онеспособљавања тога што је створено све ове године се и живело, јер ништа друго није направљено.

Та експертско-политичарска дружина почела је економску деструкцију кризним штабовима после 2000, као „лака коњица окупатора“ (како с правом каже један наш филозоф) а онда је комплетну друштвену својину подржавила и као државну продавала и од тога издржавала пре свега себе и своје евроатлантске авантуре демагошки удељујући мрвице народу. Све је то праћено громогласном ликвидацијом улоге државе. А све је то било праћено аплаузима радника и независних или самосталних синдиката. И одговарајућим Законом о раду на основу којега је, између осталог, пола милиона радника остало без посла. И не само то, него је стотинак хиљада људи по жутој партијској припадности запослено у крајње непродуктивном сектору и бирократском апарату.

Али, не треба овога пута ићи даље у прошлост. Сетимо се 2008. године када су ДС и коалција окупљена око СПС-а, а под западним покровитељством, направиле власт по цену небројених милијарди дефицита и јавног дуга који нам је стигао на наплату. Треба ли сада да се због тога осветимо радницима и пензионерима а да такозвана политичка елита и сви добитници транзиције остану готово нетакнути.

То жуто и експертско уништавање привреде је оправдано недавно поново у Скупштини Србије названо „заједничким злочиначким подухватом“ па и „геноцидом“. Истога трена скочили су посланици жутих политичких деривата да протестују и траже извињење. А на том истом заседању није им ни на памет пало да покажу осетљивост на иступ једног посланика из Рашке области који је говорио о српском геноциду у Сребреници. То јесте противно Резолуцији коју је о том проблему усвојила иста та Скупштина Србије али то није изазвало никакву реакцију истих тих посланика. Њих боли само оно што се њих тиче и ништа друго. Доследно, него шта.

Потпуно је у праву Александар Вучић када каже да је то била „криминално неодговорна власт“ и „срамота“. Али та срамота има своје име и презиме и данас се налази на највишој власти, а то су пре свега СПС, ПУПС и Јединствена Србија. И, дабоме, и даље удобно смештени и размештени експерти на услузи. А ДС још увек влада северном српском покрајином. Има, дакле, та „срамота“ и „криминално неодговорна власт“ и те какав континуитет и прилично велики коалциони капацитет, или како се већ то зове.

Сасвим је очекивано да се на истој политичкој страни, а поводом новог Закона о раду, нађу самостални и независни синдикати и све фракције жутог картела. Нема ту говора о некој левици и радничким правима. Они су били и остали заједно па нам је у живом сећању не тако давна свечана првомајска синдикална шетња са челницима Демократске странке а и онај предизборни скуп подршке жутима са паролом „Да елита и синдикат пита“.

Подједнако ми је у непосредном сећању да ти исти, тобоже самостални синдикати никада после 2000. нису хтели чак ни разговор са СПС-ом у време када је он био бар налик на нешто. Када је црвенило из СПС-а ишчилило и претворило се у каријеристички окер жуто, и када их је Тадић пригрлио и припустио да му љубе скуте, онда је већ било нешто друго. Није било ни једног јединог предлога власти, све до ових дана, који Орбовић и Чанак нису подржали. Нема горе казне за било коју праведну борбу радништва и левице од тога да је воде Чанак и Орбовић и њихово друштванце огрезло у деценијском нераду и привилегијама. То су активни учесници у потпуној деструкцији српске економије и српског друштва и сатирању радника. И зато је реч о крајње неверодостојним људима и комичним ликовима. Додуше, није баш реч о комедијантима јер Ненад Чанак прети Србији „босанским сценаријем“.

Последњих четрнаест година Србија готово без гласа отпора гради капитализам. Она је данас пљачком осиромашена, запуштена, неправедна и неуређена држава. То незграпно склепано капиталистичко возило састављено од резултата деструкције са свима нама као путницима у њему тренутно није способно да се помери ни напред ни назад. Али није способно ни да стоји нити да ради у месту. То је био прави и остварени циљ досадашње транзиције. И онда су се сви који су за капитализам поново сетили државе и заборавили на праведност тржишта. Држава је зато била приморана, да као и свуда у свету, прискочи у помоћ капитализму не мислећи на путнике. Од путника-грађана Србије и преосталог радништва не тражи се ништа друго него да својим даљим одрицањима приложе патриотску жртву држави да би спасили уздрмани капитализам. Ко је до сада аплаудирао, не може некажњено и тек тако престати. После тога ће Србија и њени грађани можда бити на дневном реду. То „после“, да поновимо, немогуће је градити на принципима идеологије која нас је довела довде, а још мање са непосредним и некажњеним актерима досадашњег суноврата.

[/restrictedarea]