Почетна / Документи / Одломци из Дневника – СУСРЕТИ

Одломци из Дневника – СУСРЕТИ

Пише Милован Данојлић

Гледајући га, дође ми да му поручим: Човече, прибери се, опусти се,  мани се те самомучилачке  намрштености! Да, али како да се опусти? Кад би се олабавио, срозао би се у своју ништавност, растворио би се у осредњости. Овако је, ипак, на неком добитку

У сред града, у по бела дана, уза зид једне од најлепших западноевропских катедрала, мокри мушкарац. Средњег раста, проседе главе, леђима окренут остатку човечанства, запишава чувену романску цркву. Мало погрбљен, веома усредсређен − при обављању те радње људи су, ко зна зашто, расположени филозофски, утонули у дубоке мисли − испуњава неодложни физиолошки налог. На другом крају трга, иза пијаце, општина је поставила јавни заход. Тамо се, ваљда, нешто плаћа, али ако је и бесплатно, скопчано је са нелагодношћу. Ваља проћи поред надгледнице, где човек не зна да ли да јој каже добар дан, или да се, глуво и кукавички, провуче покрај ње. Овако или онако, мора се понизити, открити се у малом јаду и беди. Још је добро што не траже да испуниш пријаву, са образложењем разлога посете.

На улици, уза зид, или у парковском шибљу, природније је и брже, а кад простата почне истеривати своје хирове, свако је место добро. Затечен у невољи, човек се покори насилнику, а морална питања ће решавати накнадно. Уосталом, текући тренутак није лош: радни дан, преподневна пустош, пролазници ретки, а и заклон је погодан. Са спољашње стране храмова и већих здања неимари местимично остављају усеке и заобљена удубљења, иза којих су конструкциона ојачања, не слутећи да би се улегнућа могла користити за недостојне работе. Злоупотребу су најпре завели пси луталице, да би у нашем, безбожничком добу, за њиховим примером пошли бескућници, ноћне скитнице и пијанци. Домоуправитељи су, овде-онде, те заклоне запречили металним полугама, чиме су преступи отежани, али не и спречени. Овде, око велике катедрале посвећене Нашој Госпи, то није изведено: рачунало се на преживеле рефлексе страхопоштовања. Невољник који се данас олакшава не пати од тзв. малограђанских предрасуда. Могућно је да, о истом трошку, исказује свој став према друштвеном поретку, на чијој маргини животари, док је с Богом, одавно, заледио однос. Више него верници о катедрали брине УНЕСКО, а најживљу пажњу јој посвећују групе туриста окупљене на плочнику испред портала, док им водичи скрећу пажњу на тешко уочљиве појединости накићене фасаде.

Стојим, опчињен призором спонтаног светогрђа. Мало даље је застала и једна старија, дотерана госпођа. Згледамо се, с неверицом.

„И тако, пред целим светом“, шапуће госпођа. „На главном тргу!“

„Уз цркву“, наглашавам ја.

„Да, стварно, нисам мислила. Уз цркву.“

У томе и јесте ствар, што није мислила. То тако почиње, немишљењем, а завршава скрнављењем олтара и убијањем свештеника. Равнодушност је увод, интелектуална припрема, остало долази само од себе. Улични беспризорник потврђује докле се у декристијанизацији стигло. Он је, можда, мањи безбожник од отмене даме која не разликује зид катедрале од профаних градских зидина.

Хајде, кажем себи, настави куд си кренуо. Ово су њихова посла. Они ће се на крају некако разумети, а ти ћеш им, обома, увек бити туђ и неразумљив. И поред традиционалног пријатељства.

[restrictedarea]

*

Све чешће му излазе слике у новинама. Строг, утегнут, као да је колац прогутао. Даје интервјуе, пресуђује, изјашњава се, о свему и свачему. Гневан, а није јасно због чега; љут, а не зна се на кога. Успон му је незадржив. Нижу се функције и задужења. Председник, управник, директор , саветник, јавни мислилац, чак и писац. И како му расте углед бива све намрштенији. (Судим по фотографијама; нисам имао част да га сретнем). То је она нападна, мужјачка мрзовоља, заклета надљудским силама. Уздигао се, високо, а тамо, на висини, нешто га жуља. Колико му успех годи, толико га, у успешности, нешто нагриза. Догодила се пометња.

Биће да је у основи те крутости, намрштености и одбојне важности  најобичнија глупост. Удружена са славољубљем и таштином, она га је изнурила, изазвала забуну, расцеп, страх од улоге која га превазилази. Батрга се, не зна како да се постави. Излаз је нашао у намрштености. То је најлакше, а обухватно решење. Може се схватити као израз одговорности према повереним дужностима, као опседнутост важним питањима, као свест о позваности да та питања решава, као страдалништво изабраних, као знак посвећености.

Само су глупост и таштина у стању да од живог створа начине такву карикатуру. У дубини душе свесна да је уграбила оно што јој не припада, глупост се труди да то сачува и оправда. Отуда, на фотографијама, она мучна напрегнутост, болна забринутост, очигледан напор гледања и мишљења. Јер је глупост терет, психички, али и физички. Загризла је залогај који није у стању да прогута и свари. Властољубље се задовољава и вештачком храном, али душа (оно мало што се негде сачувало) не да се преварити. Она је избирљива, и зна шта зна.

Гледајући га, дође ми да му поручим: Човече, прибери се, опусти се, мани се те самомучилачке намрштености!

Да, али како да се опусти? Кад би се олабавио, срозао би се у своју ништавност, растворио би се у осредњости. Овако је, ипак, на неком добитку. За остварење великих тежњи мора се нешто платити.

Намрштеност је и цена, и казна, и заштитна маска. Не онако непрозирна, како му се чини.

*

Млада жена, око тридесете, на стајалишту градског аутобуса. Лице разјарено од очајничке мрзовоље. Лична несрећа се, кадикад, показује са непристојном разголићеношћу. Решила је да је свугде, свима, у сваком тренутку, предочава. Као да жели рећи: Гледајте шта сте од мене начинили! Ово је колико моја толико и ваша слика! Ово је рендгенски снимак мојих односа са ближњима, са животом. То је збир негативних искустава и мучних сазнања: умор, засићеност и згађеност…

А  црте лица сасвим правилне, и у правилности огрубеле, што је мрзовољи подарило посебну продорност. Лице ускисло у безнађу и суровости. То није урођена суровост, већ нешто накнадно усвојено, под принудом прихваћено. Своју увређеност показује са осветничком злурадошћу. Ко ли је, шта ли је доведе у овакво стање? Бивши муж, љубавници, лажљиви мушки сој, шефови на послу? Увређеност свакако није од јуче, то се дуго слагало, док није прешло у тврду неповерљивост, у начелну свадљивост. Нико је више неће насамарити! Нек само покуша, ујешће га.

Обарам поглед, и гле: девојка има врло лепе ноге… Складно извајане, витке, налик онима са рекламних постера за хулахoпке. Штета што не знају да говоре: у њих није продро отров животних разочарања. Свесна њихове лепоте, она их показује највише што је могућно – носи шортс.

Те ноге, мислим, личе на некe од оних скупоцених предмета који, неоштећени, испливају на месту великог бродолома. Оне су нетакнуте преживеле катастрофу, и сад снагом очигледне супротности подвлаче њено безнадежно стање.

Ето како је гола телесност, без оног нечег у погледу, у осмеху и у гласу, немоћна и узалудна.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *