Од немила до недрага

Пише Никола Врзић

Успешна – мерено интересима Србије – посета премијера Александра Вучића Русији изазвала је повишен степен интересовања за Србију код оних који Русији не желе добро. Какав им је одговор пружила српско-српска реакција на претњу турског премијера Реџепа Тајипа Ердогана?

Није се српска делегација честито ни распаковала пошто се прошле недеље вратила из Москве – где се премијер Александар Вучић састао са руским премијером Дмитријем Медведевим а потом  и са председником Владимиром Путином – кад је у Београду била приморана да прими неколико узвратних посета, али не из Русије него са друге стране оног украјинског рова којим евроатлантски власници моћи покушавају да Русију одвоје од западних делова Европе, упркос јасном интересу и Русије и тог дела Европе да се повежу што ближе.

 

ПОСЕТА ДО ПОСЕТЕ У Београд је најпре, крајње изненада, сасвим ненајављено и без икакве помпе – што је, иначе, читаву ствар учинило потпуно неуобичајеном – прошле среде увече допутовао одлазећи ЕУ комесар за проширење Штефан Филе. Па нам је у посету стигла делегација посланика Бундестага, предвођена Андреасом Шокенхофом. А на крају је уследила посета, са несумњиво највећом специфичном политичком тежином, помоћнице америчког државног секретара Викторије Нуланд, која је допутовала јер је (речима америчког амбасадора у Београду Мајкла Кирбија) „добро за Србију да премијер каже људима као што је Нуландова шта му је на уму, као што је рекао и председнику и премијеру Русије, као и када је био у Немачкој и Француској“. Нуландова се у Београду састала и са председником Србије Томиславом Николићем, и са шефом (ех) наше дипломатије Ивицом Дачићем; после састанка Нуландове са Дачићем уприличена је конференција за штампу, после састанка са Николићем добили смо саопштење, а после састанка са Вучићем ни толико. Заправо, да су се Нуландова и Вучић уопште и састали, јавност је сазнала тек када је српски премијер то споменуо успут, у интервјуу РТС-у. Неуобичајено.

С обзиром на то да су све три посете – Филеа, Шокенхофа и Нуландове – уследиле после Вучићеве посете Москви током које је савезништво Београда са Москвом крунисано потписивањем уговора о изградњи „Јужног тока“, а све се догађа усред споменуте украјинске битке евроатлантиста против пристојног света, при чему барем две од ове три посете (Филеа и Нуландове) нису биле заказане унапред а уз то и нису имале карактер званичних, тешко је одупрети се утиску да су баш овај Вучићев одлазак у Москву и све његове последице били и непосредан повод и главна тема њиховог доласка у Београд. Да је тако, уосталом, сугеришу већ и цитирана Кирбијева изјава („…да премијер каже људима као што је Нуландова шта му је на уму, као што је рекао и председнику и премијеру Русије…“) затим сазнања дневника „Данас“ из „западних дипломатских кругова у Београду“, по којима се „изненадна посета европског комесара може довести у везу с недавним боравком српског премијера у Москви“ („Брисел сада опипава терен, односно жели да се упозна са спољнополитичким потезима Србије након Вучићевих порука у Москви о спољнополитичком курсу Србије и његове подршке наставку пројекта ‚Јужни ток‘“, пише „Данас“) а и наша незванична сазнања потврђују да се реч – наравно, поред свега осталог – водила баш о Русији.

 

[restrictedarea]

РУСИЈА Па, шта су то наши драги гости имали да примете у вези са српско-руским односима, и да нам тим поводом поруче? Ништа добро за нас; од Филеа до Нуландове преко Шокенхофа, од немила до недрага. Говоре о томе незваничне (полу)информације о садржини тих састанака, којима пак потврду проналазимо у ономе што ионако знамо и о Филеу, и о Шокенхофу, и о Нуландовој и њиховом – заједничком – ставу о Путиновој Русији и свима који би са њом да сарађују као што се на то (и) прошле недеље обавезала Србија. „Он (Путин) је створио државу и друштво у којима је, упркос демократским изборима, пренос власти био последица одлуке двојице људи. Он је створио друштво у којем, нажалост, демократије има мало, а већина не узима довољно у обзир ставове мањине“, наговестио је Штефан Филе шта о Путину мисли у недавном интервјуу Радију „Слободна Европа“. Пре неки дан – овог уторка – у говору у Европском парламенту рекао је и шта мисли о Украјини, а то што мисли неодољиво подсећа на оно што се редовно чује и на брифинзима за новинаре у америчком Стејт департменту: „Наставља се војна кампања Украјине у источној Украјини. Право и обавеза сваке земље је да очува закон и ред на својој територији и да брани свој суверенитет и територијални интегритет… Русија није зауставила доток оружја, опреме и милитаната преко границе; нити је искористила свој утицај на илегално наоружане групе у источној Украјини да обуставе насиље и да положе оружје.“ Андреас Шокенхоф? Скренули смо у прошлом броју „Печата“ пажњу на Шокенхофову евроатлантистичку и изразито антируску платформу за редефинисање односа са Русијом, у којој се Русија оптужује да „угрожава инструменте европског безбедносног система и европских интеграција, које ми желимо да очувамо и ојачамо“, и прети економским санкцијама Русији ако „настави са својом политиком дестабилизације Украјине“. Док о Викторији Нуланд, помоћници америчког државног секретара за Европу и Евроазију (пре тога задужена за земље бившег СССР-а, потом амбасадорка САД у НАТО-у) која се својим дипломатским вештинама прославила када је ухваћена како у разговору са америчким амбасадором у Кијеву Џефријем Пјатом говори „ј…ш ЕУ“ и када је на кијевском Мајдану делила колачиће нацистима из „Десног сектора“ и осталим украјинским борцима за евроатлантску демократију, заиста не треба трошити превише речи. Уосталом, и Нуландова и њен супруг Роберт Кејган, члан америчког Савета за спољне односе, слове за озбиљне вашингтонске неоконзервативне јастребове, каквима Русија никада није престала да буде главни непријатељ и претња америчкој доминацији светом.

Тако да, све у свему, нема превише простора за нагађање о садржини поруке коју су Београду пренели његови драги прошлонедељни гости.

 

КОСОВО У УН При чему се, наравно, није сва порука коју су пренели Београду тицала само Русије. Чуле су се – ако ћемо недипломатски и политички неумивено, дакле, прецизно – и претње заустављањем српских евроинтеграција. Што, опет, због Русије – неусклађеност српске са ЕУ спољном политиком, у светлу текућег скрининга по Поглављу 31, спољни односи – што због Косова и Метохије и латентног захтева за признањем независности некакве Републике Косово коју би, они који су нас бомбардовали 1999, да изграде у границама наше јужне покрајине. „Данас“, тако, наводи да су Шокенхоф и његов пратилац, спољнополитички саветник владајуће немачке коалиције Ханс Јоаким Фаленски, поручили да отварања првих поглавља ЕУ преговора неће бити док се у потпуности не примени (Први) Бриселски споразум и приде не казне одговорни за лупање прозора на немачкој амбасади 2008. године; „Блиц“, таблоид у немачком сувласништву, наводи не само да „преговори са ЕУ неће почети док се не спроведе Бриселски споразум“ већ и да „Србија неће моћи да уђе у ЕУ док Косово не постане равноправан члан УН“. „Реченица да се ‚процес придруживања Србије Унији неће окончати док Косово не уђе у УН‘ до сада није коришћена приликом њихових посета“, наводи „Блиц“, премда је та реченица несумњиво садржана у тачки 7 немачких услова које је ономад у Београд донео лично Шокенхоф а која, да подсетимо, од нас тражи „правно обавезујућу“ нормализацију односа са Косовом, која „мора да заживи пре завршетка преговора о придруживању“. А сасвим у складу с тим, „САД имају интерес за пуну нормализацију односа Београда и Приштине“, сасула нам је у лице Викторија Нуланд на конференцији за штампу са Ивицом Дачићем, а Дачић се само смејао…

Какве су одговоре у Београду – изузимајући то Дачићево смејање, којем додуше треба придати важности тачно колико и самом Дачићу – добили Филе, Шокенхоф и Нуландова, у овом тренутку није познато. Видљивих знакова попуштања пред њиховим порукама засад нема; истини за вољу, прерано је и да их буде, а прави ће тест отпорности актуелне власти уследити тек када Други бриселски споразум стигне на дневни ред, а за то је потребно сачекати, макар, на избор наследника Кетрин Ештон на месту високог ЕУ представника за спољну политику, и на избор нове косовске владе, па онда већ када му – Бриселу – стигнемо на дневни ред.

 

ЕРДОГАН И ДОДИК А шта тада можемо да очекујемо? Прогнозирање је, наравно, делатност сасвим незахвална. Извесно је да се спољне околности и распоред снага пред нашим очима мењају; речју, Америка, као главни инспиратор и организатор косовске независности, данас ни изблиза није онолико јака колико је то била пре само неколико година. То нам маневарски простор шири таман колико актуелним властима одузима право на изговор да, у преговорима око Космета, нисмо могли више до да се беспомоћно предамо.

Истовремено, Први бриселски споразум јасно говори против наде да ће следећи, Други, бити ишта повољнији по српске државне и националне интересе. Међутим, од парафа на Првом бриселском споразуму су нам се догодили и украјинска криза и „Јужни ток“ усред те кризе, који су показали да актуелна власт може и другачије, а не само да се преда. А на тај испад самосталности у вођењу државне, а тиме и национално одговорне политике надовезала се и интересантна, бизарна, можда и знаковита епизода са турским премијером Реџепом Тајипом Ердоганом и његовим упозорењем: „Турска или Османско царство су своју браћу Бошњаке у давној прошлости предали непријатељу без икакве заштите, Аустроугарској! То себи никад нисмо и нећемо моћи халалити, али онда је поново зло дошло по Бошњаке и опет смо на том испиту пали, нисмо успели да их заштитимо! Сад се кунем великим Алахом да, кад би ико на било какав начин дирнуо Бошњаке, имао би против себе сто милиона Турака! Зато се немојте чудити кад турски ратни брод уплови у Неум, јер то је наш знак и подршка суверенитету БиХ!“

Ова Ердоганова изјава, што се Б/Х/С језика тиче, потиче са Фејсбук странице Бошњака у Турској „Боснаклар“, на којој су, иначе, и раније преношене различите Ердоганове изјаве у вези са Босном и Херцеговином. Изјаву са „Боснаклара“ преноси сајт „Балканџије.нет“, а одатле исламистички „сафф.ба“. И тек одатле она доспева до страница хрватског „Вечерњег листа“ (издање за БиХ) и потом у читаву јавност. Важна напомена: иако је Фејсбук као извор информација место крајње сумњивог кредибилитета, чињеница је – имајући у виду тврдњу амбасадора Турске у Београду Мехмета Кемала Бозаја да су „неистинити извештаји појединих медија у БиХ“ о изјави турског премијера Ердогана – да „Вечерњем листу“ никакав деманти или захтев за исправком од турске амбасаде у Сарајеву или у Загребу није стигао, чиме се заправо поставља питање кредибилитета изјаве турског амбасадора у Београду.

Оно што је овде важно, међутим, нису ни Ердоганова изјава ни амбасадоров деманти сумњиве истинитости, већ српско-српска реакција на оно што је у Бањалуци (с правом, стеченим искуством из рата) препознато као атак на Републику Српску. Милорад Додик, председник РС, у помоћ позива Александра Вучића, он приде на разјашњење код себе позива и турског амбасадора. Шта је у тим ситуацијама изговорено, опет, мање је битно; да ли је Вучић заиста поверовао демантију амбасадора Бозаја или само (дипломатски) каже да жели у то да верује, битно је и кудикамо мање. Оно што јесте битно: у ситуацији у којој је Српска, „загледана у Србију“ (Милорад Додик) желела састанак охрабрења са њеним премијером, то је и добила, па је Додик, после састанка с Вучићем, и могао јавно да пренесе захвалност Србији за „приврженост територијалном интегритету Српске“. Док Вучићево сазивање амбасадора Бозаја на објашњење представља и занимљив искорак даље, јер је тиме Србија неочекивано почела да се враћа на место са којега је сама одступила још када је Борис Тадић почео да се извињава по региону, дакле, на место гаранта Дејтонског споразума а тиме и заштитника Републике Српске и, отуда, интереса српског народа са обе обале Дрине.

И једнако је значајан шири контекст овог сусрета подршке Србије Републици Српској; тај контекст јесу константе, све и ако су тренутно у јавности примирене али то је углавном због обавеза око Украјине, евроатлантске тежње ка централизацији Босне и Херцеговине и последичном укидању државности Републике Српске, на путу ка жељеном увлачењу Босне и Херцеговине у НАТО.

Представља ли, после „Јужног тока“, и ова мала епизода са Додиком сигнал да ће, без обзира на претеће посете Филеа, Шокенхофа, Нуландове… Београд убудуће ипак водити државотворнију политику од оне с којом смо се већ, гунђајући немоћно, помирили као са сопственим поразом? Искушења за ту политику, буде ли се она заиста и повела када то стварно буде потребно, у сваком случају тек следе.

 

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *