Нова Колубарска битка

Милорад Вучелић, главни уредник

Владика Данило у Његошевом „Горском вијенцу“ изговара данас свима познате речи које су постале народна пословица:

„Ко на брдо, ак‘ и мало стоји / Више види но онај под брдом − / Ја повише нешто од вас видим.“

Дуго већ нико није тако убедљиво потврдио стихове бесмртног Његоша као што је то ових дана учинио председник Русије Владимир Владимирович Путин. Сажето је, сасвим јасно и суштински тачно констатовао да Запад од света покушава да направи глобалну касарну. Треба се избавити од англоамеричке амбиције и тежње да се сви построје под конац и ставе под команду у светској касарни.

Има ли бољег и већег доказа о намерама стварања глобалне касарне од онога што се тренутно дешава у Украјини? Русија и највеће државе Европе, Немачка и Француска, чине много тога да се успостави мир, сачувају животи и спрече катастрофалне жртве цивилног становништва, али украјинска војска под командом председника Петра Порошенка поново почиње жестоку офанзиву против својих грађана. A у томе их отворено и званично подстрекачки подржавају Сједињене Америчке Државе. Рат је једино средство да се одржи светска доминација ове суперсиле. Потребно је учинити све да се изазове Русија да војном интервенцијом заштити своје становништво од масовних злочиначких убијања и да се онда од старе Европе направи још већа америчка војна касарна и полигон за интервенције на евроазијском простору. У тим злим наумима Американци имају свесрдну помоћ и ослонац у земљама нове Европе.

На то указује млади италијански филозоф Дијего Фузаро: „Американци морају нужно да поделе Европљане да би сачували своју једнополарну доминацију. Поделити да би се боље командовало. Америчке базе, које на сраман начин прекривају европску територију, служе управо зато да одрже стање вечите војне, геополитичке и културне подређености Европљана.“

У интервјуу за „Печат“ („Ја сам са Путином, јер сам читао Канта“) који обавезно треба прочитати, Фузаро каже: „Зауставити Американце значи зауставити њихово уверење да су изабрани, да имају специјалну мисију, а она би требало да се садржи у извозу демократије, као да се извози роба, у санкцијама и бомбардовањима. На основу таквог уверења, објављен је светски рат целом оном свету који се не повија под диктатом, па је рат изазван у Ираку, у Србији, у Авганистану, у Либији, а преко гериле и у Сирији. Само Русија пружа отпор… Ако Русија не буде разочарала у тој својој природној мисији, она ће имати темељну функцију, пре свега за нас Европљане.“

Очигледно је да се идеје с Путинових духовних и државничких висова римују са паметним медитеранским размишљањима младог Фузара.

[restrictedarea]

Да би се правилно схватио један од кључних проблема који се налази пред Србијом не морамо се пењати на највише планинске висове, довољно је срести се о Видовдану са Колубарцима на Риору. Неће нико од Колубараца рећи да је за последице поплава крива влада или њен премијер. Нико од њих неће ширити панику због предстојећих рестрикција и несташице струје или њене неизвесне куповине по баснословним ценама, нити ће на било који начин политизовати невоље у којима се нашао поплављени Рударски басен „Колубара“. Али ће крајње добронамерно казати да ће за исушивање тог истог рудника бити потребно најмање седам месеци. Наравно, под претпоставком да српска држава учини све најбоље што је у њеној моћи. А она, по свему судећи, то не чини. Подробније о тој важној теми читаоци „Печата“ могу се информисати у тексту Николе Врзића „Рестрикција Србије“.

Ни српски медији ту нису од помоћи јер њих преокупирају и раздиру питања аутоцензуре, оборених или самооборених сајтова, питање какав је који таблоид и под чијом је контролом и ко и како и да ли саветује или не саветује премијера. Приче о Космајцу су већ замрле. А да не говоримо и о сталним увесељавањима широких маса причама о Обами, Русима, Енглезима и америчком прислушкивању Меркелове од стране министра вањских послова Србије, Дачића.

Да има, к‘о што нема критичке јавности, централна тема у Србији морала би бити њена енергетска ситуација. Да је тако, не би се чекало на резултате неког можда расписаног тендера, не би се размишљало о цени изнајмљивања неопходних машина и пумпи од приватника и томе слично, него би се послови већ одвијали да се не би губио ни један једини дан, а камоли месец или два.

О одговорности државних органа говори и председник Српског центра екологије Жељко Стојковић у разговору са Биљаном Ђоровић (под насловом „Отворене вене Србије“) у овом броју „Печата“. Оваквом неодговорношћу „грађани Србије се уводе у енергетско сиромаштво“ а стиче се утисак да правовремено решавање овог проблема „неко намерно и тенденциозно кочи“. Стојковић извлачи и закључак да је „некоме у години предвиђеној за трансформацију ЕПС-а стало да она буде обезвређена, јефтина, јадна“. Реч је о старој и провереној операцији заступника страних интереса, по којој прво треба свим силама обезвредити јавну и државну својину а онда је по најнижој цени продати или продају замаскирати стратешким партнерством или докапитализацијом:

„Рањена Србија, на извол‘те, могло би се рећи − шведски сто!“

Било како било, извесно је само једно − да држава и њени органи не само да касне у решавању тренутно највећег проблема у Србији него и не показују да озбиљно размишљају о решавању тог проблема, посежући за разним неолибералним реформским флоскулама и потезима, који су нас у претходној деценији поготово сатрли.

Пред нама је права нова Колубарска битка коју ваља у миру, али херојски, добити. О томе сам се лако сложио са мојим домаћинима и пријатељима на Риору. Приликом нашег срдачног растанка приметио сам њихову зебњу и неверицу у исход ове битке. Моја стрепња била је још већа од њихове. Да окуражим њих, а још више себе, сетио сам се да је пред Колубарску битку у Првом светском рату каснила француска муниција за топове и да је била погрешно калибрирана, па смо то ипак исправили и битку тријумфално добили. Брзо им то рекох и добих још бржи одговор:

„Да, лепо је од тебе што си то рекао, али заборавио си најважније – данас нема војводе Живојина Мишића!“

[/restrictedarea]