Почетна / Други пишу / Николај БОБКИН – РАСПАРЧАВАЊЕ ИРАКА НА АМЕРИЧКИ НАЧИН

Николај БОБКИН – РАСПАРЧАВАЊЕ ИРАКА НА АМЕРИЧКИ НАЧИН

Амерички план кројења „Великог Блиског Истока“  на политичкој карти света почео је од Ирака. Још пре америчке интервенције 2003.године Вашингтон је планирао да Ирак подели у три дела, три државе  –сунитску, шиитску и курдску. Део таквог плана представља и освајање великог дела земље од стране бораца „Исламске државе Ирака и Леванта“ (ISIL) који су у Ирак пребачени са сиријске територије. На речима Бела кућа позива Курде  да не прекидају са Багдадом, шиитској влади ал-Маликија обећава војну помоћ, прича о могућем савезу са Техераном  у борби против  терориста, али у пракси остаје поборник политике јачања хаоса који је неопходан да би дошло до цепања Ирака… Непријатељство између шиита и сунита све је ближе стадијуму насиља које се не може контролисати, тако да супротстављеност две религијске струје практично искључује могућност да   конфликт  регулишу сами Ирачани.

Очување територијалне целовитости  Ирака Обамина администрација не укључује у приоритете. Председник САД се сложио само са слањем стручњака у Ирак, њих три стотине,  а и то искључиво како би се чували објекти САД-а. Осим тога, Багдад се повукао и пред  америчком уценом и сложио се да гарантује ненадлежност ирачких судова када се ради о америчким војним лицима у Ираку. Ето, то је допринос Америке за стабилизовање ситуације у Ираку, иако већ скоро месец дана премијер ал-Малики тражи војну помоћ. Борци ISIL-a у сунитским областима на северозападу Ирака освајају градове, један за другим, број жртава се већ мери стотинама, води се крвави грађански рат.

Јасно се сагледа заинтересованост Вашингтона за увлачење Курда у оружани конфликт, како би се све три стране ослабиле, и како ни једна од њих не би могла да рачуна на потпуну победу. Председник Обама је са олакшањем извео из Ирака практично цео амерички контигент и то себи ставља као велику заслугу, али не жели ни у ком случају да се помири са стварним преласком Багдада на страну Техерана. Америка намерава да се реваншира! Главни резултат упада ISIL-a у Ирак до сада – то је блокада директног коридора  из Ирана у Сирију. Није случајно да  Сједињене Државе  борцима помажу преко Департмана за подршку сиријској опозицији. ISIL представља творевину САД-а, и само прави наивци могу да поверују да Вашингтон не контролише  сваки корак „Исламске државе Ирака и Леванта“.

Заменик министра иностраних послова Ирана Хосеин  Амир Абдолахијан скреће пажњу да финансијска подршка коју САД пружају сиријској опозицији стиже у руке екстремиста у Ираку. Како он каже, група ISIL је формирана у Сирији, уз помоћ Америке,  а у Ираку игра исту улогу, коју је дотле играла у Сирији.

25.јуна Обама је конгресу приказао буџет за 2015. годину за „дипломатске и војне операције у иностранству“ (Overseas Contingency Operations – OCO). Од 65,8 милијарди долара 5 милијарди иде на оснивање Фонда за антитерористичко партнерство (Counterterrorism Partnerships Fund – CTPF), које је председник већ помињао у свом излагању у Вест-Поинту 28.маја. Према коминикеу који је објављен из Беле куће, Пентагон ће да располаже са четири милијарде долара, а петим ће располагати Стејт департмент. Три милијарде су предвиђене за формирање антитерористичких снага од локалног значаја, за борбу са радикализмом, борбу против финансирања тероризма и за пропаганду демократије. Милијарда и по  је предвиђена да би се онемогућило ширење сиријског конфликта на суседне земље. Такође се предвиђа формирање безбедносних служби које треба да контролишу границе и да помажу избеглицама, као и да „стабилизују зоне које су под контролом опозиције“. Под „стабилизацијом“ се у овом случају подразумева формирање нових држава: једне на израелско-сиријској граници, а друге по ободу севера Ирака на границама са Сиријом, Турском и Ираном.

Ирачки Курди су већ озбиљно изјавили да у њихове најскорије планове улази њихово издвајање од Ирака. Масрур Барзани, шеф обавештајаца и безбедности Ирачког Курдистана констатује да су Курди врло близу да постигну оно о чему маштају и да се „сада налазе у историјској фази своје борбе“. Стварно, после иступања председника Курдистана у курдском парламенту са молбом да се приступи раду на припреми референдума о независности врло је компликовано замислити да Ирачки Курдистан неће искористити агресију ISIL-а како би стекао независност. После посете Џона Керија Ирачком Курдистану Масуд Барзани је предложио да се гласа о питању права на самоопредељење. У интервјуу америчком CNN-у Масуд Барзани није крио да се „Ирак налази у стадијуму распада и да је курдски народ дужан да искористи прилику која му се указује како би одлучио о својој будућности“.

Америчко-курдско партнерство може да постане озбиљан фактор дестабилизације  ситуације у региону. У Ирану, на примеру суседног Ирака,  види се да се курдски фактор последњих година  нашао   у геополитичким интересима највећих држава и да то може да се искористи против Техерана. Како би вршили на Иран притисак  амерички политичари су увек тежили да искористе међуетничке и религиозне супротности иранског друштва, укључујући и чињеницу да курдско питање није решено. За сада питање Курда у Ирану остаје конзервирано. Пошто се нашла без подршке спољних снага, курдска опозиција Ирана  чека на нека  боља времена. Формирање независне курдске државе  на територији суседног Ирака ће несумњиво ће дати моћан импулс борби иранских Курда за аутономију. Могуће у таквим условима репресије владе против Курда у Ирану, биће искоришћене од стране  америчких тајних служби, које као и до сада полажу наду у ескалацију иранско-курдског конфликта. Мада су  ирански Курди у већини одбили радикалне облике борбе они своју борбу нису сасвим прекинули, и у колико буду имали извесну подршку из иностранства лако би могли да обнове антивладину делатност у тој земљи.

Преко иранског Курдистана Американци могу да покушају да уједине различите националне покрете који постоје у Ирану. У Пентагону има аналитичара који сматрају да  је стварно подривање позиције постојећег режима у Муслиманској Републици Иран могуће само уколико се испровоцирају истовремена сепаратистичка иступања Азербајџанаца и Курда. Ако  им се помогне – немири могу да се прошире на области где компактно живе белуџи који, као и Курди, воде против исламског режима оружану борбу. Остварењу тог плана доприноси  и концентрација тих националних мањина на периферији, у близини граница са суседним државама (са Ираком и Турском – Курда, а са Авганистаном и Пакистаном – белуџа). У том случају ће утицај имати и религиозни фактор, јер су и белуџи, и већина Курда – сунити.

Мишљење које се често чује  о могућем партнерству Вашингтона са Техераном у Ираку, као и приче да постоји тихи договор САД и Ирана о подели Ирака,  нема смисла. Без обзира на противљење Вашингтона Иран је послао Ираку оружје и саветнике, али не и војне јединице, зато што је спреман да помаже не Курдима, већ шиитима. У Техерану се плаше перспективе повратка на власт поред иранских граница сунитске мањине. У прошлости је земља осам година ратовала са Ираком Садама Хусеина и Иранци ће се трудити да избегну понављање   догађаја из тог времена. Ирански руководиоци се плаше и дестабилизације Ирачког Курдистана, јер не желе себе да виде  „опкољене државама које се нису оствариле“.

„Фонд стратешке културе“ (srb.fondsk.ru)

Један коментар

  1. Много ми је жао Ирака и ирачкога народа (од југа до сјевера од истока и запада, те мени драге државе). Тамо сам почетком осамедесетих година провео 18 месеци. Ходали смо по Ираку без пасоша, свуда су нас гледали као пријатеље. Тада се је тамо огромно градило: аутопутеви, мостови, бране, хидроцентрале, иригациони системи, аеродроми, болнице, школе, ….Све су то амери срушили, рушењем легалнога председника државе и легалне власти а оставили су хаос, пустош, разарање и патње државе чланице УН.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *