НАТО Гора

Чедомир Антић

А могло је да буде „историјски“… На стогодишњицу Сарајевског атентата, на годишњицу Косовске битке, на Видовдан… Да Црна Гора једном одлучи „исправно“. Да се не сврста уз „Оријент“, „великодржавље“, „религијски мистицизам“… И одлучила је Црна Гора, и то не народ који је ту да подржи мудро руководство, већ вође, главари… Народ је сумњао, бунио се, исмевао промотере НАТО-а када би изашли међу људе (ван заштите моћног тиранског телевизијског екрана).   Управо су поглавице сада преломиле мудро и све су карте  ставиле на ступање државе у Северноатлантски савез. Али, управо уочи овог важног европског датума, тамо су их хладно одбили.

Зашто су их одбили? У НАТО су некада примани они који и данас по индексу корупције или стању људских права стоје горе него што званично данас оцењују Црну Гору. Да ли је могуће да једна држава којој су пре само годину дана из Брисела рекли (истина у жару Ван Ромпејеве посете) да је после Хрватске следећа на реду да ступи у чланство ЕУ, сада није позвана у НАТО? Хајде да се Црна Гора граничи са Руском Федерацијом… Онда би оклевање било разумљиво: Русија је већ стратешки опкољена, ЕУ и САД немају баш истоветне интересе у односу на Москву па није лоше одржати некакав појас држава које нису чланице НАТО али су непријатељске према Русији. У Црној Гори нема сумње да је народ великом већином уз Русију  (и Србију, што у овом случају није важно), али је политичка елита толико уз НАТО да не види ништа друго. Занимљиво је да црногорски политичар, који је прошле године наводно победио на председничким изборима, а пре седам година се јавно заклињао у блискост односа државе са Србијом и Русијом, данас у одлуци НАТО да не упути позив Црној Гори види „признање за огромне напоре“ уложене у атлантске интеграције. Мило Ђукановић, који се ових дана јавно премишља да ли да поново на три дана напусти политику, попут неког дукљанског Конфуција каже да је самит НАТО потврдио политику „отворених врата“.

Зашто је Црна Гора одбијена да уђе у НАТО ове године? Корупција и ауторитарност свакако не сметају државама које су током протеклих двадесет година само у Србији – дакле не и у Грузији, Египту, Либији, Украјини, Авганистану… –  пропустили да спонзоришу тиранина да замени диктатора (чини се да сада исправљају ту грешку, након што су понижавајући демократске власти сарадњом са неуспешним Хашким трибуналом, саучесништвом у стварању албанског Косова и неуспешним прикључивањем ЕУ свели подршку српског народа демократији на 30% – што је мање него икада од 1990 и мање чак и од подршке народа прикључивању ЕУ !).

Мешање званичника Црне Горе у унутрашње послове Републике Србије није за неку осуду, тај су спорт деценијама спонзорисале кључне чланице НАТО. Прогон медија, прљаве кампање, ружне оптужбе… методологија је на наше просторе дошла и из демократских држава Запада. Као што извозе прљаве технологије у привреди, оне извозе и своје специјалности из времена када им злоупотреба демократије није била овако софистицирана, безбојна и тешко доказива као данас. Опозиција природно развија тезе о ауторитарности и искварености режима – у праву су, разуме се, и Црна Гора треба да постане демократска држава њених равноправних нација – али кога је за то брига у Бриселу и Вашингтону. Спомиње се и Ђукановићева вештина да безброј пута промени страну, а то наводно више не одговара чланицама НАТО којима такав треба код непријатеља, а не у сопственим редовима…

Чини ми се да Црна Гора, онаква какву је створио Мило Ђукановић – пошто је она постојала пре и била би независна без њега – више није много потребна САД, ЕУ и посебно НАТО-у. Док је Србија била изван система, док се Црна Гора занимала и имала некакав утицај у Босни и Херцеговини (а могла га је имати само на Србе), док је показивала некакав начелан однос према Косову и Метохији и док је неговала икакве интересе у односу на питање Превлаке, она је за НАТО била интересантна. Такође, те везе са Руском Федерацијом које су у економском смислу процветале после 2006. имале су некакав значај. Сада, када је Црна Гора безрезервно, слепо и неразумно стала уз НАТО  на другој страни више му није потребна. Примиће је кад му се прохте – као кусур неког новог проширења. Спомињу се војне мисије… Противници НАТО  говоре о крви војника која ће бити проливена по афричким пустињама или авганистанским планинама. Ипак, зар није извесно да постоје десетине држава које су сиромашније, регрута који су очајнији и народа који имају наталитет тако висок – да је служење у империјалним ратним мисијама уствари прилика за њихове војнике да дуже и боље поживе?

Црна Гора овако остаје тамо где је и била. Чека ЕУ, чека НАТО, чека бољи живот, чека више не бољу већ макар другачију власт… И ту је нада: Мило Ђукановић то добро зна… Зато размишља да се поново повуче… Доста је он робијао народним ћудима… Отићи ће на једно 30-40… минута, а онда ће се вратити као дуго чекано освежење и, наравно, захлађење.

http://www.napredniklub.org/nato-gora/