Почетна / Друштво / На гробљу браће моје

На гробљу браће моје

Пише Александар Вулин

На простору некадашњег логора смрти Јадовно на комеморацији за око 40 000 Срба, Јевреја и Рома које су усташе на врхунцу безумља убили за свега 132 дана 1941. године, почаст је први пут одао и један српски министар; Објављујемо његову  беседу изречену овом приликом

Истина нас је окупила у оволиком броју и она је зато непогрешива, изабрала нас је једног по једног као свесне поштоваоце истине, као поштоваоце патње ових људи, као борце да се ова патња никада не понови. На гробљу браће моје, на гробљу браће свељудске заправо би требало ћутати.

КО НЕ ПАМТИ, ИЗНОВА ПРОЖИВИ Тишина коју смо искусили док смо стојали над овом јамом безданицом, без обзира колико нас је пред  јамом било, говорила је да преплашени од  зла, да згађени од зла можемо само да ћутимо у немој пошти на гробљу браће моје. Али зло, када је неокајано и када је некажњено, увек се изнова појави, увек је ту, некад непрепознатљиво само на први поглед, али зато је ту да га препознамо када већ буде касно и када поново чини своју страшну задаћу на овом свету да људски живот нема баш никаквог смисла и да зло некако превлада. Да не би из ове јаме и других јама безданица изашло то и такво зло, да непрепознато и некажњено не би поновило све оно што је радило небројено пута, зато данас говоримо. Зато говоримо гласно на гробљу браће моје, на гробљу браће свељудске, да из ове јаме ово зло не изађе.

Ко заборави, увек се понови, ко не памти, изнова проживи. Зато смо данас ту да говоримо и није оправдање што у читавој Европи од истока ка западу и од запада ка истоку гледамо бујање фашистичких идеја. Није оправдање да заћутимо и склонимо главу, јер то зло се променило није, чак и ако понекад промени име, а некад се не потруди ни име да промени. Није оправдање да заћутимо без обзира у којим и каквим земљама то зло поново диже главу. Хрватска је члан Европске уније, Србија жели да постане члан Европске уније. Хрватска је у Европску унију ушла на темељу антифашистичке борбе свих својих грађана, не на темељу НДХ, и Србија жели да уђе у Европску унију на темељу антифашистичке борбе свих својих грађана. У таквој Европи нема места за оспоравање јама безданица, у таквој Европи нема места за цинично пребројавање костију, у таквој Европи нема места за претњу понављањем јама безданица и људи без душе. У такву Европу је Хрватска ушла, у такву Европу Србија хоће да уђе и само таква, антифашистичка, заслужује да се зове Европом, па друго име Европе јесте антифашизам. Друго име Европе јесте отпор злу, друго име Европе јесте да се не заборави и да се не понови.

СТРАТИШТЕ ЧОВЕЧНОСТИ На гробљу браће моје, на гробљу браће свељудске, не дам да у истој реченици буде име хрватско име усташко, јер то није истина. Хрват је човек ни бољи ни лошији од Србина, Јеврејина, Рома, а усташа је звер и нема ништа са људима. Онај ко је напунио ову јаму безданицу и онај ко оспорава ову јаму безданицу и онај ко пребројава кости ове јаме безданице нема ништа са људима и нема ништа са људскошћу и нека се склони од гробља браће моје, јер то је гробље свих људи , а он са људима нема баш ништа. Није на мени, није на мени лаику да причам, мислим или судим о једној цркви, јесте само једно, да кажем да ни због једног Бога и ни због једне идеје и ни због једног народа никад нико убијен није, а  јесте због лажи о Богу, а јесте због лажи о идеји, а јесте због лажи о људима и то је истина коју носимо сви са собом.

Србија поштује Хрватску, Србија поштује свог суседа, чак и када не мислимо исто о истим деловима историје, али о Јадовну, Јасеновцу, Јастребарскoм, али и о Градишки, и Србија и Хрватска и свака друга земља на кугли земаљској и сваки други народ на кугли земаљској мисли једно и исто, јер није могуће другачије мислити о стратишту људи, о стратишту човечности, о стратишту хуманости.

НЕКА ЗАМИСЛЕ ДЕЦУ ЈАДОВНА Нека би прошлост остала за нама и нека би генерације које долазе биле боље, паметније, праведније од нас, нека не би дозволиле да се ово зло понови. Нека не би дозволиле да ико икад ичију осети мржњу и бес, осети зло и неправду, а они који верују да у имену усташком могу да нађу ишта од људскости, ишта од човека, нека данас, на овај прелепи недељни дан, погледају на своје дете, нека га погледају како се игра са мајком и нека замисле децу Јадовна, која су као јагњад Божија, као agnus dei мајке своје пратили до јаме, до стратишта, да као јагњад божија буду посечена. И нека онај ко хоће да оспори ову јаму и овај злочин, ово гробље браће моје, нека данас у овом прелепом недељном дану, док седи са мајком својом и оцeм својим, док их милује по седој коси, нека замисли нечије друге очеве и друге мајке, или своје очеве и мајке, како прилазе овом злу и чекају да их маљем заувек од овог света одвоје. И нека онај ко оспорава гробље браће моје и мисли да у усташтву може да нађе иједно слово човечности, нека замисли себе везаних руку на ивици јаме Шаранове како пада на брдо лешева, па нека онда преброји кости гробља браће моје и нека онда се усуди да каже да ово зло може да има ишта људско у себи. Е, да је правде и да је истине, данас би на гробљу браће моје, браће свељудске, ћутали у немој молитви, главу спустили. Е, да је правде, да се не понови, слава вам, браћо моја.

�е������д��s�у и за дискурс широког и веома утицајног круга у култури Србије меродавну процену актуелних догађаја, у разговору за „Политику“ изриче професорка Милена Драгићевић Шешић. Она страхује, каже, да су „најновије промене у установама културе, упркос томе што на тим листама има људи који треба да добију шансу“, заправо у знаку „скандалозних решења“ и да све „указује на један комесарски приступ култури“. Са њом се, у другим дневним новинама, безрезервно слаже један од оних којима је нетом и „пукла погибија“ – Јанко Баљак, по оштром језику и непоновљиво циничном осмеху-гримаси познати редитељ, одскоро и смењени уметнички директор популарног „Кратког метра“. У отвореном писму јавности Баљак поручује: „Желим да културна и филмска јавност у Србији, Министарство културе и информисања Републике Србије као покровитељ фестивала, као и верна публика „Кратког метра“ знају да је ова одлука градских власти политичке природе. Убеђен сам да су партијски критеријуми морално-политичке подобности неприхватљиви за културу једне земље а сасвим сигурно погубни за један филмски фестивал. Смене изведене на овакав комесарски начин упозорење су будућим уметничким руководиоцима да не таласају превише у јавности како би избегли судбину смењеног.“

 

Шта овде недостаје и зашто је све помало налик на онај посебни сценски жанр – водвиљ, у којем важну улогу играју тзв. куплети као песмице социјалне и политичке садржине (чије се строфе певају са рефреном) а припадају комичној опери? Шта наведене примедбе којима се комесарско, дакле превасходно идеолошко и политичко одлучивање о култури уочава као најпогубнији моменат, који не само да дави кадрове већ разара и само биће културе (по дефиницији биће слободе говора и мишљења) ипак чини тек псеудорасправом, односно српски речено назовирасправом? Одговор се понекад може потражити у поглављима биографија оних који су наводно тек сада открили „чари политичког диктата“ у друштвеном животу и „отварању различитих перспектива“. Упутније је, међутим, потражити одговор у пракси нашег културног живота, у вишегодишњем искуству у којем није било дана а да није било ретка, то јест диктата свега овога што се сада са ужасом оспорава. Да ли су то можда, у времену и дискурсу који је био моментално успостављен демократском револуцијом 2000, комесари у култури, наметањем политичке воље снажног идеолошког диктата   били и постали сувишни и одсутни? Нека се баци каменом онај ко… болује од сенилности.А нека, успут, размисли и о поруци у речима Лалета Павловића:„ СНС је на изборима добио преко педесет посто, а министар Тасовац сменио је буквално све кадрове СНС-а у свом министарству и у републичким институцијама. Значи, вратили смо се на 2000. годину. Питам министра зашто у институције долазе милитантни кадрови ЛДП-а и десно крило ДС-а, под плаштом приче да није важно ко је из које странке? Па не можете да се играте са парламентарним системом. Колико сам ја информисан, они су изборе изгубили.”

ОМИЉЕНИ КУПЛЕТ И НЕКЕ СТРЕПЊЕ Гласови који су у сливеној хармонији – меко и милозвучно − што по медијима, што по кулоарима,  ћућорили  када је лане био смењен министар културе (СНС кадар Братислав Петковић) а потом  сложним муком испратили темељну ревизију (читај протеривање и отпуштање) кадрова у републичком Министарству културе, „реконструисаном“ чиновничком вољом министра Ивана Тасовца, сада као да оболеше од јавне логореје. Рефрен који они понављају је „политичко насиље над културом“.

Када Баљак тврди да су ове „смене директно охрабрење аутоцензури свих оних који се баве јавним послом у култури и да су лакмус папир за слободу говора и изражавања у једном друштву“, када професорка Шешић упозорава да „одлучујућу улогу имају људи из сенке, они који су унутар партијских структура препознати као кадрови“ − имамо ли разлога да се забринемо? Најпоштенији одговор је одречан. Најтачнији је онај који прецизира − не више него што смо бринули и до сада. На ово смо „огуглали“, са овим смо се у „демократској” Србији одавно сродили. „Пресек“ се није догодио, мада је променом једне политичке парадигме био недавно наговештен. Упркос обећањима, нови људи и у Министарству и у институцијама културе нису то учинили. Наслеђе тзв „жутих” претходника – а њихов репрезентативни део управо сада срдито диже глас – било је тако снажно „имплементирано“ у српску културу да је, као милозвучни пев сирене, у многим случајевима, опчинио и умртвио полет оних који се и сада диче да су изабрани народном вољом − управо зато да мењају! Вероватно је управо та воља одлучила о томе да се и данас са побожном скрушеношћу и ћутке сусрећемо са налозима да као нација мењамо свест, уз великодушни императив − напомену да ћемо то лакше и брже учинити ако се суочимо (зна се на који начин и са којим претпоставкама) са својом прошлошћу. Што се културе  тиче, она је то већ ових дана и доказала: прстом се није, на пример, мрднуло да се у престоном Београду обележи заветни Видовдан, или да се – у стваралачком и уметничком домену − достојно обележи за нацију судбински преломна 1914. На једвите јаде, тек сада, после незамисливих рампи и перипетија, у Србији се коначно снима филм посвећен Гаврилу Принципу. Зли језици тврде да је и ово дело прошло зато што је омаж једном хероју и српском пријатељу који не носи српско презиме.

Закључимо и да је све овде речено разматрање на подстицај једне јавне и лицемерне и неумесне љутње, но и да је  речено са непоколебаним уверењем да културе без слободе једва да може бити, да комесари и политички диктати у озбиљном свету, у еманципованој држави, зрелом друштву и снажној култури не само да не би смели већ и не би могли да преживе. Неопходно је, међутим, о овим питањима говорити пажљиво, са одговарајућом зером скрупула, интелектуалног и уопште људског поштења.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Moj grijeh

    Boze mili Boze slobodu mi dade
    Sta da radim sa njom, korjenje mi vade?

    Boze mili Boze ti mi hleba dade
    Kako da ga jedem, moja zita gade?

    Boze mili Boze potomstvo mi dade
    Kuda da ga vodim, gdje andjel ne pade?

    Boze mili Boze gdje mi groba dade
    Gdje ce dusu moju tamjanom da kade?

    Boze mili, Boze mili
    Zar su svi bas gresni bili
    Kad su tebe sahranili?

    Georgina




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *