Почетна / Култура / Моћ  “носталгије рђе “

Моћ  “носталгије рђе “

Пише Дејан Ђорић

Намењено данашњој публици, од ње и прихваћено, сликарство Предрага Пеђе Милошевића подухват је разотуђења модерног човека – можда највећи који је после Леонида Шејке предузео неки српски сликар

До 5. јула у београдској Галерији „Сингидунум“ може се видети изложба акварела једног од најбољих новијих српских фигуралних сликара. Предраг Пеђа Милошевић (Земун, 1960.) десетак година је стварао у Шпанији, где је на извору упознао израз и технику старих мајстора. Његово сликарство и акварел одређује најбоља традиција европског барокног сликарства, један је од правих анахрониста, сликара меморије, који су се у историји модернизма појавили почетком деведесетих година прошлог века. Двадесети век у ликовном смислу неупоредиво је занимљивији од двадесет првог, у знаку досаде и сенилности. Само у мноштву уметничких појава у прошлом веку била је могућа појава авангардне уметности у духу антимодернизма, маниризма и барока из прошлих, за уметност бољих времена. У односу на уметнички значај овог сликара, чини се да у нашој средини још није доживео пуно признање. Квалитет и трајност његовог опуса у време када су многи издали најбоље у свом делу чине га уметником пред којим је будућност.

СЛЕДБЕНИК СТАРИХ МАЈСТОРА За разлику од модернистичке естетике апстракције и енформела, у којима су пречесто наглашени монохромија, сукоби белог и црног као крајности, Предраг Пеђа Милошевић у први план поставља племенитост колорита, сфумато, атмосферу меких обриса али чврстих идејних основа. Његово уметничко хтење је да бојене вредности заснује између браон и златне гаме. Не тежи својим колористичким спектром кроћеним цртачким умећем само пастелном тону већ је и сама површина платна, фактура слике оплемењена, за разлику од многих дела авангардне уметности. Може се прелазити руком по њој као и оком, путено осећати слика као женско тело, и физички саображена представљеном. Наследник великих мајстора Београдске сликарске школе, Милошевић није само интимиста, следбеник идеје о слици као сабиралишту култивисаних осећања, интелигентног одношења према ликовној материји већ и заговорник атмосфере која тражи више од учествовања у „буци и бесу“ савременог света. Он заснива слику на високим поукама старих мајстора па његов интимизам сеже до Вермера, Леонарда и Пјера дела Франческе, уметника који су у први план истицали финоћу материје и поетичност представе. Милошевићев интимизам има универзално порекло; можемо га следити кроз целу европску уметност, од Крита и старе Грчке до Енгра и српских пленериста. У позадини сликаревог посезања, боље рећи окренутости ка старини, кључни значај има лепота као апсолутна вредност на коју време не утиче, чији се обрасци незнатно мењају, која је трајна и смисао сам по себи. Просијава у његовим остварењима античко идејно тројединство „лепоте, доброте и истине“ или Хорацијево начело које прихвата и Леонардо – „Нека сликарство буде као поезија“.

Одиста, зашто се и у двадесет првом веку не би сликар осмелио да ствара као иконописац, на подобије врлих старих узора, и није ли једна од најбољих поука древних мајстора да је „сликарство нема поезија“? Реч је о хуманистичком идеалу који има вредност сазнања и откривања докле год буде сликара. У том смислу, ренесансни идеалисти били су не само ликовно братство које је на стваралачком плану обнављало мисаоност и слушало поуке критичара и зналаца као што је био Пјетро Аретино већ су и без зазора преузимали једни од других теме и мотиве, не само унутар исте школе, па су поједини сликари радили и до шест верзија својих успелих дела. У православљу је то заједништво, саборност и синергија, здружено учествовање у тајни лепоте, што је негдашњем појму оригиналности давало другачије контуре него данас.

[restrictedarea]

ЗАГОВОРНИК РЕТРОЕСТЕТИКЕ Предраг Милошевић не жели сада и овде да обнови тајну старог заната, мада помно истражује технолошке процесе великих мајстора, који су омогућили сликарство ванредне појавности, какво је иконописно, ренесансно и барокно. У крајњем смислу, не жели ни да обнови вредност гилде, цеха или еснафа, када настоји да окупи цењене сликаре око својих пројеката. Његова идеја и тежња су далекосежније. Вероватно трагично свестан болних распона савремене цивилизације у знаку демоније капитала, отуђења и разарања природе, „лихварске и тровачке“, како би рекао Драгош Калајић, у позадини својих ликовних напора, открића, прегнућа и остварења назначио је ванредни план. Сликајући на начин старих мајстора, „носталгијом рђе“, како каже песник Драган Јовановић Данилов, тонски без великих контраста, напетости и нервозе, који обележавају већи део (пост)модерне уметности, сабран и смирен, ретко користећи хладне тонове, жели да дух и личност савременог човека, толико изложеног разним искушењима и погибељи, заштити, очува и отвори ка другим увидима који се заборављени крију у прошлости. Распетост данашњег бића превладава на начин свилопреље, скоро анимално увијајући, обмотавајући посматрача топлином, као ткач око гледаоца разастире платна и аквареле пуне љубави и доброте, што значи људскости. Схвата се изузетност његове тежње у време када појединци све више желе да се изолују у наркофилским вештачким рајевима. Не излаже модерни свет и (пост)модерну уметност само критици, јер његов традиционализам има и критичку димензију, негацији која би сада била негација негације, оповргавање деструкције, већ настоји да процес ништења, нихилистичког обећања и остварења савремене дистопије преокрене у корист човека. Као и дендији, симболисти и религиозни мислиоци, иде против струје савремености, што има посебну естетску тежину. Зато се на његовим платнима и акварелима тако често појављује људска фигура, тачније лепа дугокоса жена, окружена тајанственим предметима симболима, смештена у пријатне и помало мистичне амбијенте. Одатле на његовим сликама толико античких и медитеранских градова са уским пролазима, Хиландара (Вилиндара из старије српске поезије) принцеза, чембалисткиња и анђела у врту у којем обитава Пандора. Отуда толико митског, историје сликарства схваћене на митолошки начин, игре с повешћу, иконографијом старих волшебника, простором, прожимања венецијанског и холандског ентеријера и екстеријера. Помнија анализа његових дела можда би указала на овог сликара и као на ученог мајстора (pictor-doctus) али се његово прегнуће не исцрпљује у симболичким спојевима и слојевима, у интелектуалном или осећајном, сентименталном односу према прошлости.

Намењено данашњој публици, од ње и прихваћено, сликарство Предрага Пеђе Милошевића можда је највећи подухват разотуђења модерног човека који је неки српски сликар предузео од времена Леонида Шејке. Милошевић, истински заговорник ретроестетике, анахрониста и сликар меморије, који је отишао даље и дубље од сличних настојања у италијанској уметности деведесетих година прошлог века, не жели да реагује ни на шта друго осим на интимне налоге свог срца, које директно следи његов кист. Није експериментатор који старим типом сликарства изазива (пост)концептуалисте, руга им се или их обезвређује; његова остварења немају смисао провокације која само продубљује ликовни јаз епохе.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Свака част, и на осврту а нарочито на репродукцији (за оне, које о изложби сазнају тек путем ретких вести из медија)…
    Изванредна слика – Врлине – смерне отмености, украшене њој сродним `другама`… У позадини је град, каквом се, макар и подсвесно стреми… Иза скута, са `значајне` десне стране јој је пас (симбол страсти), кротак, припитомљен… У рукама нема рукавицу од оклопа, спремну да нам их баци у лице, већ свилен рупчић, који може лако да испусти на тле, уколико осети наше благовољење да га подигнемо и да јој га са наклоношћу вратимо… ?!
    А зна се, која је Краљица Врлина …. Хвала…




    1



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *