Почетна / Култура / Мисао о српском становишту (1. део)

Мисао о српском становишту (1. део)

Пише Мило Ломпар

…Како ниједан од могућих историјских контекста не искључује регионално и европско постојање аутентичних аналогона саме замисли о српском становишту, неминовно је да се запитамо о укорењеној представи, очврслој и разгранатој, која колико необразложено толико и безусловно оспорава право на постојање српског становишта као културно-политичког става

Суочен са беспризивним и жучним обезвређивањем саме замисли о српском становишту као могућем политичком ставу, као једном од ставова који испуњавају нашу политичку позорницу, човек бива помало затечен: поготово ако је пошао од сазнања да живи у Србији, нарочито ако је упућен у околне политичке пејзаже, свакако уколико има неких основних вести о савременим европским политичким процесима. Јер, ниједан од могућих историјских контекста не искључује регионално и европско постојање аутентичних аналогона саме замисли о српском становишту. Отуд је неминовно да се запитамо о укорењеној представи, очврслој и разгранатој, која колико необразложено толико и безусловно оспорава право на постојање српског становишта као културно-политичког става.

Сáмо оспоравање увек апелује на неку савременост која пак своју снагу црпе из својих будућих могућности: постоји неко сада које нас обавезује оним што ће тек бити. Зајамчена потпуним институционалним одсуством било ког посланика који би представљао евроскептичку или националну оријентацију, неприкосновена у првенству које јој дају масовни медији, владајућа идеологија европејства настоји да унапреди затечени механизам навика, обичаја, потискивања и принуда, који нам је оставило вишедеценијско јавно искуство.

УПОТРЕБА ИДЕОЛОГИЈЕ ЈУГОСЛОВЕНСТВА Одлучујући зупчаници актуелног културно-политичког механизма обликовани су дуготрајним дејством идеологијâ југословенства. Управо је употреба ових идеологија одиграла улогу оног чиниоца који је требало да неутралише и – постепено – поништи сваку јавну замисао о српском становишту. Тако је било од самог настанка југословенске државе. Јер, нова државна конфигурација поимана је као нешто што налаже промену пређашњих схватања која су била у високом степену везана за постојање српског становишта. У сукобу између старих и нових представа искристалисао се низ елемената који не припадају само политичким приликама него и културноисторијским константама. Управо се ти елементи актуелизују у сличним околностима.

Панораму мотива, идеја и поступака који се понављају у садашњим приликама нуди нам једна давнашња полемика: од 1. октобра 1924. године до 11. априла 1926. године трајала је расправа о „историјској улози Срба“. Она се одвијала у немирном и вртложном времену. Јер, после проблематичног доношења Видовданског устава слабом квалификованом већином, сувишног централизовања и прекомерног ограничавања величине и овлашћења територијалних области, форсираног увођења новог уставног стања без претходних припрема, настао је знатан сукоб не само између политичких странака него и између различитих народносних група у новоствореној држави. Лоша државна администрација, скопчана са корупцијом и злоупотребама власти, потоњи разлози политичког опортунитета да би се задовољиле тежње оних које је требало придобити за идеју јединства, створили су амбијент великих друштвених узнемирености и нервних пренапрегнутости, у којем ни српско-хрватски споразум – који се појавио при крају полемике, уласком Хрватске сељачке странке у скупштину и владу – није деловао као постојан резултат на путањи државног и народног јединства.

„УЛОГА СРБА” Сама расправа одвијала се – са једним значајним изузетком – у часопису Нова Европа, који је излазио у Загребу, који је обликован у важним сагласностима са идејама и погледима Ситон-Вотсона, утицајног британског експерта за источно питање, јужноевропска и балканска подручја: несумњив и дуготрајан апологета хрватских интереса, некима је изгледао као зао дух српско-хрватских односа. Тај часопис, који је уређивао авангардни песник, научник и публициста Милан Ћурчин, образлагао је и заступао особену врсту југословенске идеологије у новоствореној држави. У таквом окружењу долази, дакле, до расправе у којој учествују поглавито људи српског порекла, па она има карактеристичан облик унутарсрпске расправе о југословенству, која посредно открива историјску судбину идеје о српском становишту.

У тексту којим расправа почиње и који носи далекосежан наслов „Улога Срба“, објављеном 1. октобра 1924. године, Лаза Поповић – један од најзначајнијих уредника часописа, у текстуалном смислу готово alter ego главног уредника – поставља питање о могућем и ваљаном српском одговору на историјски изазов нових околности. Јер, тај изазов не оличава сáмо настајање југословенске државе него и прецизно оцртан распоред сила у културно-политичкој стварности. Какав је тај распоред? Он почива на сазнању како „постоји данас већ  комплетна организација Хрвата, а организација Словенаца функционише израније“, јер „десило се на несрећу још нешто, елементарно и трагично: Словенци и Хрвати одвојише се од општега и стадоше на своја такозвана домаћа становишта“. Ова свест о ситуацији свакако да упућује на неку промену у понашању.

[restrictedarea]

Да бисмо схватили каква промена у понашању треба да настане, Поповић назначује како су разлози за образовање словеначког и хрватског становишта нераскидиво и безусловно везани за српско понашање. Јер, „ако је то зло, то јест ако не води доброме, кривица је на српској страни: у Хрватској и Словенији ‚српска акција‘ даје повода реакцији“, па је „одговорност пред целином бачена у првом реду на Србе, утолико пре што су они провоцирали оно одвајање“. У овом размишљању је потпуно одсутна свест о дуготрајној политичкој словеначкој и хрватској традицији која условљава и обликује становишта националног ексклузивизма, јер су то били облици заштите и унапређивања националних посебности у Хабзбуршкој монархији. Сви се ти бројни чиниоци потпуно уклањају са политичке позорнице да би непроблематизована остала свест о томе да је хрватски ексклузивизам само реактиван, изазван, последичан.

У складу са освештаном традицијом овог аксиома хрватске политике, долази до потпуног пренебрегавања дубоких историјских засада хрватског становишта, до занемаривања његових експлицитних израза, попут познате изреке Анте Старчевића о Србима као накоту за секиру, као што долази и до занемаривања непоткупљивих историјских и личних осведочења у масовне акције против Срба у Хабзбуршкој монархији, јер су противсрпски изгреди у Загребу били чести: 14. и 15. октобра 1895, јуна 1899, фебруара 1900, и – посебно – у септембарском погрому 1902. године. Да би се, дакле, образовала свест о првостепеној српској одговорности за настајање хрватског становишта, неопходно је занемарити сáмо историјско искуство: и у подручју замисли, и у подручју чинова; и као лично, и као опште искуство. Тек се тада хрватско становиште може свести на политичке прилике у шест првих година новостворене државе, премда је оно проистекло из старијих облика хрватског политичког мишљења.

ФАТАМОРГАНА У име чега настаје овако велики превид који делује као свесно самоослепљивање? Он као да се појављује услед особене фатаморгане коју ствара поунутрашњено југословенство, јер оно поприма својства неке општости која делује снагом неумитног. Чак и они трагови стварности који откривају да ствари нису онакве какве се приказују, да српска одговорност није толика коликом се прави, бивају неутралисани: „То, дабогме, не мора да буде реално стање ствари, али је у свести, а то је доста. Та се свест протеже на све сталеже и на све групе.“ Тако се образована јавна свест – која је свагда последица дуготрајног таложења навика, обичаја, предубеђења и интереса – схвата као тренутна чињеница, али и као нешто непроменљиво и задато, чак и ако није у складу са самим чињеницама. У таквим околностима, када је већ засновано и словеначко и хрватско становиште, у чему се огледа историјска улога Срба?

Она има свој тренутни и свој далекосежни моменат. Отуд се она огледа у настојању да се постигне „споразум данас, а јединство после“, пошто се „обоје мора хтети, мора јасно уочити, и за обојим се мора ићи свом енергијом“. Није без значаја нагомилавање предодређујућих, императивних, безусловних упутстава у овако интонираном налогу: тако се у овој реченици три пута понавља глагол морати. Шта је, дакле, императивни налог тренутка? „Срби морају по сваку цену одржати заједницу и јединство целине.“ Нараста безалтернативни потенцијал самог налога: Срби не само да нешто морају него то има да буде по сваку цену. Да би се у стварности отелотворила и одржала идеологија југословенства, неопходна је – дакле – крајња српска преданост као обесцењивост сваке српске цене.

Шта то значи? „Општа реакција састојаће се у грађењу свести, да за опстанак и срећу, за благостање и задовољство целе ове друштвено-државне заједнице, у којој се и за коју се живи, треба дати све што се најбоље може и има, и у томе напору видети сврху живота.“ Историјска улога Срба – и сврха живота – пребива у томе да дају све не би ли опстала друштвено-државна заједница са којом се нико не поистовећује, пошто се на њу већ мотри из перспективе заснованих ексклузивизама: са словеначког и хрватског становишта. Какве год да је природе овај налог, његов први и неопходни практични моменат састоји се у томе да створи свест у којој „светлуца уверење о апсурдности једне српске племенске организације, српског фронта, све кад би његово стварање и било одмах могуће и проведиво“. Нужни услов да се крене пут среће и благостања новостворене друштвено-државне заједнице јесте да се – у истом часу када су у дејству захтеви словеначког и хрватског становишта – не образује никакво српско становиште.

То није само неопходни услов једне друштвене и политичке ситуације него је угаони камен сваке идеологије југословенства. Отуд Срби треба да сврху живота потраже у напуштању било какве замисли о српском становишту: у томе је њихова историјска улога. Јер, „кад та идеја победи међу Србима, настаће нова реакција код Хрвата, па и код Словенаца, реакција у позитивном смислу, – пробиће и њихова југословенска душа племенски обруч и прелити границе уске покрајинске свести“. Шта нам јамчи да је реч о неумитности оваквог исхода? Ко одређује час у којем је победила једна идеја у српској културној политици? Ако се о њеној победи код Срба закључује на основу хрватских реакција, онда се занемарује да су хрватске тежње оригиналног порекла и да нису нужни плод чинова српске политике. Тако се ова замисао о победи југословенске идеје у хрватској културној политици појављује превасходно као неопходна идеолошка рационализација изворног настојања да се – у корист идеологијâ југословенства – затоми свака свест о српском становишту.

МЕСИЈАНИЗАМ, САМОПОРИЦАЊЕ, РАЗУМЕВАЊЕ Историјска улога Срба – по Лази Поповићу – није у неговању српског становишта, у његовом облагорођавању и постепеном усклађивању са универзалним облицима живота и уверења, него у порађању југословенске свести унутар словеначког и хрватског становишта. Сама југословенска свест се појављује као нешто безусловно, неспорно, непроблематично у историјском задатку Срба: они сносе одговорност за њено буђење и у словеначкој и у хрватској јавној и делатној свести. У оваквом размишљању има чудне сплетености  једног необразложеног месијанизма и једне безразложне усмерености ка самопорицању. Они творе један налог који не подлеже никаквој историјској и актуелној евиденцији: безалтернативност самог налога почива на потпуном привилеговању онога што треба над оним што јесте.

Овако уобличено схватање историјске улоге Срба изазвало је – у Новој Европи од 21. новембра 1924. године – критички одзив Љубомира Стојановића. Овај изузетни српски научник, филолог крупних захвата и постигнућа, предратни министар и председник владе, предводник самосталних радикала, који је инсистирао на моралној компоненти политике, у мери да је његова странка често називана „моралном жандармеријом“ предратне политичке позорнице, био је у зрелом животном добу, остварених личних амбиција у високом степену, предводник републиканске странке у послератној монархији и заговорник федералистичког уређења једне централизоване државе: био је, дакле, у наглашеној опозицији. Он је покушао да расправу која је историјску улогу Срба поставила у перспективу могућности, у подручје налога и императива, као дубоко ирационалних и несигурних пројекција историјског наслеђа и кретања, премести на тврдо тле реалности и проверивости, као рационално сагледавање средстава и циљева.

Тако је – у тексту под насловом „Још о улози Срба“ – нагласио како се „сви Срби… осећају као једна целина према другим народима и племенима“. Ова учвршћеност националне индивидуалности појављује се иако – за разлику од изграђеног словеначког и хрватског становишта – „нема једне племенске српске организације, па ни једне политичке оријентације“, као што „код Срба има регионализма“. Осећање српског интегрализма релативно је, дакле, преовладавало над историјским искуством српског регионализма.

Љубомир Стојановић је настојао да развије диференцирану јавну свест, у којој је неопходно разликовати облике и уређења државе, усклађивање различитих менталитета и наслеђа у друштву, од идеје српског интегрализма или српске идеје као такве. Отуд рђав рад чиновника по новоослобођеним покрајинама не треба везивати за њихово србијанско порекло, јер „ти људи ‚јашу‘ не само ‚пречане‘ него и Србијанце, по целој Србији, па и усред Београда“. Није, дакле, ваљано рђав и коруптиван рад административних чиновника везивати за њихову регионалну припадност, поготово из појединачних случајева образовати јавну свест о општим својствима једне културноисторијске традиције, па „говорити о каквој жељи Србијанаца да ‚јашу‘ друге, клевета је, ма и нехотична“.

Сва ова истанчана разликовања немају онај судбоносни значај за историјску улогу Срба какав има Стојановићево одбијање императивних налога југословенства у два момента. Јер, знаменити српски филолог је изричит у тврђењу да историјска улога Срба не може бити у томе да по сваку цену одрже новостворену друштвено-државну заједницу. Срби је – одсечан је он – не морају одржати, али „не зато што они то не би хтели, већ што не могу“. Тако је померен смисаони нагласак са хтења као субјективне категорије на моћ као објективну чињеницу. Уведено је праксеолошко начело у разумевање историјске ситуације: да би заједница била одржива, што би требало да буде циљ, неопходно је да сви њени састојци, као средства која су у складу са циљем, теже њеној одрживости. Тако је једна сасвим реална и проверива чињеница постављена насупрот апстрактној и ултимативној идеологији југословенства. Та чињеница проистиче из конкретне егзистенцијалне евиденције: „Они га, по невољи, одржавају ево већ шест година, али га одржати не могу.“

БЛЕСАК ТРЕЗВЕНОСТИ Овај трезвени моменат у размишљању врсног научника, који је потоње историјско искуство учинило непомеривим сазнањем, праћен је – и то је од великог значаја – повратком српском становишту: „Срби нити морају, нити хоће, нити треба силом да га одржавају, већ морају гледати себе.“ Овај блесак трезвености, овај расветљујући час у којем се помаља српско становиште, праћен је отклањањем сваке наметнуте свести о посебној српској одговорности за новостворену друштвено-државну заједницу. Јер – вели Стојановић – одговорност мора увек бити заједничка а никако посебно српска, утолико пре што је Југославија држава и реалност, нешто сасвим практично и израчунљиво, док је југословенство тек несигурност и могућност. Он, дакле, одбија да једну реалност, која се процењује споразумима, уговорима и роковима, схвати као безусловност само зато што тако налаже једна могућност.

Јер, реалистична својства српског становишта подразумевају уговорни карактер самог југословенства, па се државно јединство „може… одмах створити, само ако то хоће сва три племена (или како Хрвати воле да кажу, сва три народа): а ако од њих троје само једно неће, онда ни њега не може бити“. Није прошло много времена од настанка новостворене друштвено-државне заједнице док се појавило једно сасвим реалистично и демократско мишљење о њеној историјској судбини. Одлучујуће је питање: зашто је ово мишљење – упркос изврсној репрезентативности његовог носиоца – остало тако неделотворно у српској јавној свести?

Сам Стојановић је исијавао неко дубоко поуздање у животну способност српског становишта. Отуд је одвише храбро повлачио и последњу консеквенцу из сопствене процене актуелних околности: „Ако се не може одржати Југославија, Срби морају, хоће, и могу одржати своју нову, велику, и уједињену Србију“, јер „не ради се овде о глави Србима, већ се ради о глави Југославије“, па „кад смо ми могли за више од сто година одржати малену са свих страна пригушену предратну Србију, и у суседству непријатељске Аустријске Царевине, моћи ћемо несумњиво одржати велику послератну Србију, а без Аустрије и под бољим међународним приликама“. Док је Лаза Поповић посезао за императивним и вољним глаголима тек када би се приближио идеологијама југословенства, карактеристично је како је узорни српски политичар употребио такве глаголе – „морају, хоће“ – у часу када се дотакао мисли о српском становишту. Његове процене повољних спољашњих околности свакако су биле преувеличане, премда је његово поуздање у српско становиште проистицало из очврсле историјске и политичке традиције, коју ће тек потоње идеологије југословенства учинити порозном и слабом.

ВАПИЈУЋА НЕИСТИНА Колико је Стојановићев повратак српском становишту, као повратак нечему што је било рационално и реално политички образложено, што је имало својих корелата и у унутардржавном и у спољашњем окружењу, био субверзиван по образовану идеологију југословенства, показује околност да његов текст није остављен без коментара у Новој Европи. У коментару Милана Ћурчина доминира став како је југословенство већ постало реалност и како оно – у 1924. години – значи исто оно што значи немство, док одређења Србин или Хрват „значе још мање него што тамо значе Баварац, Саксонац, Прус“. Ова вапијућа неистина – која ће временом постајати све већа – показује нам како је идеологија југословенства од почетка подразумевала дубоко и свесно неувиђање историјских и културних чињеница, потпуно занемаривање разнородних утицаја и наслеђа, безусловно оспоравање сваког егзистенцијалног облика српског становишта и – nota bene – непроблематично пристајање на образовање и делотворност словеначког и хрватског становишта. Управо је овакав распоред смисаоних нагласака омогућио асиметрични симетризам као скривени темељ различитих идеологија југословенства.

Сама замисао о српском становишту условила је бројне и истоврсне одзиве у Новој Европи. Тако је Лаза Поповић – 11. децембра 1924. године – устврдио да „тек малопре је једна велика идеја (идеја српска) одлетела у заборав и у мрак, а иза ње је већ остао страховит левак вртлога и празнине“. Ово је један од кључних исказа у дуготрајној полемици. Јер, садржај ове мисли представља често прећутану и подразумевану но свакад тежишну истину свих идеологијâ југословенства. Њени нагласци су прецизни: не каже се да је српска идеја, попут других партикуларних идеја, отишла у мрак и у заборав, већ се – у оглашавању њене смрти – као саморазумљиво прихвата делотворно постојање словеначког и хрватског становишта. У таквом распореду сила ултимативно се оглашава нестајање српске идеје. То је судбоносна пропорција: нестанак српског становишта је нужан услов за образовање друштвено-државне заједнице која је уобличена у сагласју са идеологијама југословенства. Ова пропорција рационализује и идеологизује најунутрашњији покрет самопорицања и претвара га у нужан део историјског и друштвеног механизма који постепено почиње да управља јавном свешћу.

Ако се ова изричита тврдња Лазе Поповића повеже са његовим претходним размишљањима о историјској улози Срба, онда нас њихов склад доводи до сазнања о томе да је историјска улога Срба у томе да се по сваку цену заложе за егзистенцијални, културни и политички заборав српске идеје. Ка ком циљу мора бити управљено ово далекосежно историјско кретање? Где се налази привилеговано подручје одлучујућег расплета историјских сукоба? На ком месту је неопходна владајућа свест о мраку у којем је ишчезла српска идеја? „Да би до потребне реакције у Београду дошло, мора Београд да буде освојен и побеђен дошљацима, који ће имати духа, срца и храбрости, и који ће на бедемима Београда подићи заставу Југословенства.“ Заборав српске идеје налази се, дакле, у битној корелацији са подизањем заставе југословенства: није реч о произвољно доведеним елементима у историјско-политички однос, већ је сам однос успостављен у закономерној резонанци историјских покрета, као што је Београд именован за његово привилеговано подручје.

Није друкчије мислио ни Никола Стојановић када је – 21. децембра 1924. године – написао да „првенствена задаћа Срба у држави је: да буду што бољи Југословени“. Остало је необразложено зашто би овај задатак важио само за Србе, одакле ова унапред уписана одговорност српског народа за судбину југословенства, као и последична кривица за неповољан исход самог југословенског подухвата. Никаква идеја узајамности не постоји на овако образованом историјском и политичком хоризонту. Јер, постоји само налог југословенства који безусловно обавезује само српску промену понашања. Отуд Лаза Поповић – 11. јануара 1925. године – може да напише како „иза формирања средишта, и иза преузимања велике, југословенске идеје, предстоји Србима поход на запад, у сусрет Хрватима“. Идеологије југословенства – у овој артикулацији – подразумевају снажно културолошко предодређење, јер су замисливе само у западној културолошкој редакцији свог смисла. Правац кретања који подразумева историјски сусрет са Хрватима нужно је претходно утрвен као западни правац: сам однос са Хрватима припада отуд западној перспективи сагледавања и процене историјских актера. Тај однос је, дакле, рефлекс и трансфер једног далекосежнијег померања. Није отуд могуће обрнуто кретање: Хрвата у сусрет Србима.

ПРЕПРЕКА У „ПОХОДУ НА ЗАПАД” Треба опазити да Срби у Југославији, због Југославије, негде путују: „То није једини поход, али је по реду и по важности први и неодложив… Без југословенске идеје Срби не могу међу Хрвате.“ Ако без југословенске идеје Срби не могу међу Хрвате, премда не важи и обрнуто, јер је већ образовано хрватско становиште, а сама југословенска идеја нужно подразумева заборав српске идеје, онда без тог заборава унутар југословенске идеје, као потпуног самозаборава, српски народ не може ступити у плодан, добронамеран и аутентичан дотицај са западном традицијом, па је српску идеју неминовно уклонити као препреку „у походу на запад“. Јер – изричит је Поповић – „Срби морају своју прошлост оставити ‚код куће‘, скинути је са себе, и тако поћи напред, оружани једино човечанским врлинама“. Подређени западној телеологији путовања, они могу стићи својој сврси само као Југословени: никако као Срби.

Одједном се Југославија успоставља као укидање сваке народносне узајамности која би обухватила и српски народ. Она делује као име његове изузетности у одлуци да себе порекне и нестане. Тако је мислио – 1. августа 1925. године – и Јово Зубовић, јер је нагласио да су Срби „нарочито дужни одржавати заједницу и јединство целине“, пошто су они „утопили своју државну идеју у ову Југославију“, која је ни мање ни више него „та генерацијама сањана великосрпска држава“. Одједном великосрпска држава није она у којој се остварује великосрпска идеја, нити она у којој уопште постоји српска идеја, него она која остварује заборав саме српске идеје и њено ишчезнуће у мрак.

Позван да се изнова огласи, Љубомир Стојановић је – 14. новембра 1925. године – показао битне предности које уноси свест о српском становишту у реалистичко, рационално и практично подручје политичке расправе. Свакако да се међу тим предностима налази изворна ненасилност српског становишта која стоји насупрот скривеној насилности југословенских идеологија: „Ако би то било преко њихове воље, неком силом, онда је за Хрвате свеједно натурали им ми име српско или југословенско.“ Отуд следи да сав заборав српске идеје и њено потонуће у идеологије југословенства не само да није нешто што онемогућава насиље него није ни нешто што би унапред било прихватљиво за већ потпуно образовано хрватско становиште. Сасвим је очигледно да се – са српског становишта – не види ништа спорно у самом постојању хрватског становишта.

Тако становиште слободе у заснивању политичких и националних одлука, које лебди пред очима знаменитог научника и политичара, није само у предности над необразложеном неумитношћу идеологијâ југословенства него открива и да је у самој замисли српског становишта смештена идеја споразума: „Ја сам одобравао Хрватима њихово незадовољство централистичким државним уређењем, и веровао сам да би се с њима могло доћи до споразума на основи автономија које не би довеле у питање државно јединство (као што је, на пример, автономија кантона у Швајцарској). Ако и поред тога не би хтели с нама у заједницу, онда да се разделимо. Сматрао сам и сматрам, да би деоба била велика несрећа и за нас и за њих; али свакако већа за њих него за нас. Ако се то може назвати сепаратизмом, он се код мене јавио од невоље, и после петогодишњег бојкотовања државе од стране Хрвата.“ Српско становиште није, дакле, унапред супротстављено идеологијама југословенства, већ их оно саображава са реалним чињеницама живота, утолико више што саму југословенску државу – и њено унутрашње уређење – поставља као плод могућег договора и споразума. Али, у складу са осећањем слободе избора које је увек прирођено замисли о српском становишту, ни могући споразум о југословенској држави, као ни њено постојање, не могу бити нешто безусловно и неизбежно, нешто што је унапред осуђено на успех нити задато, већ само једна од историјских и политичких могућности.

КОРЕКТИВ Овако заснована, замисао о српском становишту може бити неопходан коректив у политичком понашању, као коректив који доводи до споразума: „Ја верујем, да је према њима одмах употребљен тај метод, до споразума би дошло много раније, јер ма какав да је Радић, на парцелацију не би смео пристати.“ Ова алузија се односи на актуелне политичке околности у 1925. години: одустајање Хрватске сељачке странке од републиканског самоодређења, њено приклањање Видовданском уставу и, штавише, њен улазак у владу. Љубомир Стојановић – премда мисли да су елементи постигнутог споразума одвише примитивно постављени – прихвата сам споразум о државном јединству као готову чињеницу. Он само остаје у вери да у самом постојању српског становишта пребива један рационални и политички потенцијал тактичког карактера који би омогућио постизање споразума на ефикаснији и чвршћи начин.

Но, ако српско становиште није унапред супротстављено идеологијама југословенства, открива се како су оне унапред супротстављене њему, јер непрестано посежу за идеолошким рационализацијама универзалистичког или општечовечанског карактера. Оставши на тврдом тлу политичког реализма, Љубомир Стојановић показује карактеристичну и племениту скромност у најбољим научним и политичким представницима „предратне Србије“, јер веома трезвено процењује унутрашње могућности српског становишта. Он прво раскрива идеолошку употребу универзалистичке аргументације југословенства: „Ако ми Срби у ‚походу‘ на запад у сусрет Хрватима треба да будемо ‚оружани једино човечанским врлинама‘, онда нам није потребно ни југословенство ни словенство, већ само човечанство.“ Привид универзализма, који је неопходан идеологији југословенства, као и сам универзализам – овако мисионарски додељен српском народу – делују као потпуна рационализација и начин неутрализовања сваке замисли о српском становишту. Отуд они не могу бити реални садржај једне политичке оријентације. Јер – вели Стојановић сасвим трезвено и лишено било каквог месијанизма, сасвим скромно и самокритично – „ми смо потпуно свесни, да нисмо позвани да будемо носиоци тако узвишене идеје, иако је врло добро осећамо“, пошто је то „задатак моћнијих и културнијих народâ а не наш“. У процени историјских, културних и политичких прилика, замисао о српском становишту бива испуњена сазнањима о бројним мањкавостима и заосталом духовном и културном стању српског народа: та сазнања су њен прирођени садржај.

Отуд она обухватају и велике промене које су дошле после Првог светског рата: „У Србији пре рата, зато што су били све Срби, није било никаква ‚јединства српског фронта‘, већ су били подељени у политичке партије. Тако подељени ушли су у нову државу, у нади да ће се тако поделити и нови држављани. Али су се преварили. Сем Срба, остали то нису учинили. Тако у Срба ни сад нема тог јединства фронта.“ Не жалећи због тога, веран политичкој традицији која подразумева демократско и друштвено разврставање људи у оквиру лепезе могућих политичких избора, одвише уверен у снагу и присуство српске идеје која – макар и невидљиво – обезбеђује неопходне чиниоце националне свести и чини непотребном политички једноумну организацију, Љубомир Стојановић ипак уочава како се под идеологијама југословенства одвија један процес унутрашњег раслојавања српске националне свести, јер – вели он – „сад међу српским партијама… нема пређашњег идејног јединства“, већ се „у њима… сад јасно виде провинције: Војвођани, Хрваћани, Далматинци, Босанци и Херцеговци, Црногорци, Јужно-србијанци“. Да ли је ово разгранавање културноисторијских, регионалних и покрајинских свести могло поколебати Љубомира Стојановића у његовом поверењу у мисао о српском становишту?

Он је обликује сасвим прецизно: „Ако он мисли, да је пропала српска (или великосрпска) идеја која је хтела да прождере Хрвате и Словенце, могу му рећи да те идеје – бар код нас Србијанаца – није никад ни било.“ Тако се од замисли о српском становишту уклања онај моменат који су јој идеологије југословенства непрестано приписивале: моменат великосрпске хегемоније. Премда се истрајно појављивао унутар хабзбуршке политичке константе, природно присутне и на седницама царске владе још у 1862. години, овај моменат је доживео битна потврђивања, допуне и примену у британској редакцији Ситон-Вотсона, да би – путањом коју су оцртали аустромарксисти – доживео нову идеолошку кристализацију у коминтерновској идеолошкој перспективи. У пореклу једне идеје не налазимо нужно и њену одлучујућу идеолошку редактуру, нити њену пресудну историјску делотворност, пошто су различите идеологије – због дубинских подударности у распоредима историјских и цивилизацијских сила – склоне да употребљавају и, примерено сопственим рационализацијама, образлажу истоветну политичку идеју. Тако западна редакција – хабзбуршка, британска, аустромарксистичка, америчка – даје различита образложења за непрестано поистовећивање саме замисли о српском становишту са великосрпском хегемонијом.

Ако треба – по мишљењу Љубомира Стојановића – доследно оспоравати и свагда онемогућавати ово далекосежно поистовећивање, то не значи да треба да нестане самог српског становишта, јер се – вели он – сваки његов опонент „позитивно љуто вара да је пропала, или да је нестало српске идеје као фактора у уједињеној држави“. У овом самопоуздању увек можемо потражити и удео личног темперамента и усвојеног културног наслеђа, као што оно може бити само облик практичног позива на деловање. Но, оно наговештава како је српско становиште не само живо него и неопходно у обликовању сваке сложене историјско-политичке конфигурације у коју је укључен српски народ. Оно треба да буде – штавише – conditio sine qua non српског учешћа у свакој сложеној конфигурацији: било југословенској, било европској; било економској, било културолошкој. Премда је било прецизно везано за идеју слободе, демократије, избора, споразума, ипак је Стојановићево схватање српског становишта било изложено серијским оспоравањима у Новој Европи, као оспоравањима у којима је оно што мора и треба непрестано односило превагу над оним што јесте.

[/restrictedarea]

Наставиће се

Један коментар

  1. UPRAVO SAM OSTAVILA KOMENTAR NA INTERNET SKRAĆENI INTERVJU SA G. DUŠANIĆEM, ALI MISLIM DA BI MOGAO DA SE DONEKLE ODNOSI I NA VAŠA OPAŽANJA:

    http://www.pecatmagazin.com/2010/11/prodaja-%E2%80%9Etelekoma%E2%80%9C-je-nastavak-becarskog-zivota/

    Odlično opažanje. Uz napomenu – treba insistirati na ispravnom značenju reči nacija i nacionalno.

    Naime, nation / nazione u zapadnim jezicima zapravo se odnosi na teritorijalno zajedništvo u privredno-administrativnoj organizaciji zvanoj država. Dakle, nacija se poistovećuje u praksi sa ekonomsko-teritorijalnim suverenitetom!

    I Englezi i Italijani, Nemci, Austrijanci (a ne samo Australijanci, Kanađani, Amerikanci – koji se svakako ne mogu definisati kao jedinstvena „nacija“ u smislu jedinstvenog etniciteta) odavno nemaju rano-romantičarsku, 19. vekovnu ideju o značenju ove reči (ako su je ikada u ekonomsko-pravnom smislu i imali, i to je diskutabilno. Kulturološko-politički nivo je to nakratko nametnuo posle raspada Austro-Ugarske).

    Naravno, ovo nameće ozbiljna ekonomsko-sociološka pa i ontološka pitanja – kakav oblik teritorijalnog ZAJEDNIŠTVA zastupati u nedostatku ekonomsko-pravno-političkog suverenitetatog tog samog „zajedništva“? Kako ga i leksički zvati? Korporativizam je, pod lažnim eufemizmom neoliberalnih državnih koncepata, zapravo ukidao ideju države (kao pre svega ekonomskog entiteta i suverena nad svojim dobrima, a onda i pravno-političkog suverena. Naravno, prvo bi promenio pravni okvir, da bi legalizovao ekonomsko „razdržavljenje“. To je ono što Briselski koncept EU radi svim evropskim državama, ne samo eks-socijalističkim. Odupiru se uspešno samo one države koje čuvaju svoj resursni suverenitet koji je osnov daljeg ekonomskog suvereniteta i demokratskog kapaciteta odlučivanja jednog „zejedništva“ date teritorije o sopstvenom hlebu).
    Korporativizam uvek podrazumeva razdržavljenje, a to dalje ima milion negativnih konsekventnih aspekata, neofeudalizaciju u ekonomskoj distribuciji dobara i moći, a onda i globalni psihološko-kulturološki provincjalizam).

    Dakle, lepe opservacije sagovornika.

    Sve najbolje.

    Anja iz Beograda




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *