Почетна / Интервју / Мирослав Тохољ /писац/ „МЛАДА БОСНА” НИКАДА НИЈЕ ПОСТОЈАЛА

Мирослав Тохољ /писац/ „МЛАДА БОСНА” НИКАДА НИЈЕ ПОСТОЈАЛА

Разговарала Мила Милосављевић

Квалификована површност, то је генерални утисак о начину на који се код нас приступило обележавању стогодишњице Великог рата. Можда је после толике временске дистанце, у ери интернета, површност заиста неизбежна…  Поново је састављан списак наводних чланова „Младе Босне“, премда таква организација никада и нигде није основана нити је постојала, сем као шупаљ и недовршен мит помоћу којег је блиставошћу подвига и жртве појединаца овенчана конфесионално, национално и идеолошки непрофилисана, то јест безоблична народна маса

Савремена српска литература, бар оно што се тренутно штампа и о чему се говори, по мом схватању, утонула је у својеврсну самодовољност, ларпурлартизам нижег реда. Добар део књига прочитан је, такав је утисак, и пре него што је написан. Много шта је однекуд већ познато, што значи да техника компилације свега и свачега неће отићи далеко, каже Мирослав Тохољ у интервјуу за „Печат“. Разговарамо о књижевности, културној политици, Украјини, Косову, Републици Српској. О Гаврилу Принципу…

Проговарајући из угла писца, али и издавача и уредника (годинама уређује издања ИК „Игам“) Тохољ сматра да су данас лепота и вредност стила и језика одгурнути у други план.

„А замислите сликарство које је настајало са једне палете. Писци почетници овде знају готово све, обавестили су се на интернету, но то нису знања од којих се може градити ваљана литература. Личности писца даје се примат у односу на његова дела. Вредност и углед нечијег дела происходе, опет мислим на млађу генерацију, из медијске промоције личности писца, уместо да је обрнуто. Заборавља се да је друштвена популарност уметника веома сумњива, готово дворска ствар, социјални шунд. Са појавом сваког даровитог младог човека свет постаје другачији, па отуда делује веродостојно теза по којој језик и енергија уметничкога дара отварају једино истиниту, вишедимензионалну слику света. А осврнемо ли се коју деценију унатраг, стиче се утисак да је наша књижевност значајно превазишла границе резервисане за мале језике и културе“, истиче наш саговорник.

Између романа и приче, судећи по вашем опусу, бирате причу. Откуд тај избор, нарочито данас када је роман апсолутно доминантан у књижевности?

Како да не приповедам!? Моја последња повест, под насловом Сестре, првобитно је конципирана као збирка тематски сродних приповедака. Друга је ствар што је застрашујућа реч „роман“ код нас постала поштапалица за разуздане домаћице склоне књижевној цркавици. Пре само пола века најзначајнији писци роман су сматрали великом матуром у књижевности. Романом се данас назива све и свашта, а романом године оно нешто мало боље од тог свега и свачега. Пропаст савременог романа поново враћа приповетку у први план, и не само код нас. Недавно сам у Русији, у Тверској обласној библиотеци и у Дому Чехова у Москви, промовисао избор приповедака на руском и носим утисак да је и тамошње читатељство заморено романом. Па добро, хајде да се позабавимо приповедањем, ако то још некога може занимати.

Тема културне политике у Србији је вазда актуелна, али чини се да се суштинске расправе често замењују тешком фразеологијом која пак маскира неискреност, обману, празнину…Какво је ваше тумачење?

Својевремено су упитали Пикаса како би се понео када би му одузели кичицу, лишили га могућности да слика, бацили га у затвор. Одговорио је да би и у затвору сликао. Ноктима по зиду. Иза стварања културних добара, дакле, стоји нагон који није могуће спречити, али га се може успешно подстицати. Подстицаји, уколико за њих постоје услови, јесу друштвена обавеза, посао министра културе који није позван да ствара уметност, већ да проводи политику подстицаја у култури, рецимо добрим законским решењима у погледу опорезивања шунда. Али уметници у улози креатора културне политике тешко да су игде били успешни, сем у случају Андреа Малроа у Француској и Мелине Меркури у Грчкој. Последње деценије у Србији то је граничило са катастрофом. И клизило све дубље, до пуке беспарице. Актуелном министру остало је једино да води рачуна да у културним сферама сви једнако немају и да с времена на време прими самозвани Форум писаца и уљудно их обавести да он није тај који би требало да пише њихове књиге. Па ипак, пада ми на ум да би, на његовом месту и током целог мандата, сав расположиви државни новац могао да се усмерава у побољшање стања једне или две културне области, али само да то не буду позориште и књижевна уметност, можда ликовно стваралаштво и музика. И ваљда би се видели макар некакви позитивни помаци.

А медијска слика? Безмало деценију и по има од када је из рубрика за културу појединих медија готово протерано подоста овдашњих писаца – како ствари стоје данас?

Уобичајило се да је с времена на време у културним рубрикама и још културнијим додацима за моје скромно књижевно име резервисана категорија „и други“. Овај и онај, тај и тај, сердар до војводе, најзад – „и други“. Фали простора? Нису сигурни како се правилно пише, великим или малим словом? Не. Већ је у питању, наводно, либерално и професионално начело да не треба мешати бабе и жабе, да не треба плашити децу креатурама из непријатне прошлости. Негде је, претпостављам, неки врховни регионалисимус, западнобалкански експерт за кодирање лексичког стандарда у новом БХС језику окачио индекс имена за која би требало проверити како то да се на исти начин изговарају у неколико падежа, па самим тим нарушавају јединство БХС-а. Понекад маказама искружим вест о себи међу „и другима“ и турим у новчаник, уколико ме оџепаре у трамвају, да знају кога су оџепарили. Понекад мејлом пошаљем пријатељима, да поделимо успех за сваку похвалу. Није шала, брате мој, сетили те се после двадесет година у суботњој „Политици“, а у „Блицу“ и „Данасу“ поново те ставили ту где ти је место!

Заступљеност међу „и другима“ није непријатна, кад се навикнеш. Штавише, осећаш се лагодно, у заветрини, далеко од буке, под топлим јорганом. Ниси обавезан да јавно коментаришеш поплаве, светску економску кризу, или да се огласиш поводом геј параде, да уопште показујеш да ли знаш ко је госпођа Џоли или да заузимаш став поводом „превентивног вађења јајника“. Ниси обавезан да навијаш за „књигу године“, о којој интимно и немаш нарочито мишљење, слободан си да „књигом године“ прогласиш ону од пре стотину година. Коначно, сва своја мишљења можеш за задржиш искључиво за себе. Али, морате да знате да у часно братство „и других“, где ту и тамо свраћају и писце попут Црнчевића, Капора, Лабуда Драгића, Небојше Јеврића, Кракова, Црњанског, Милована Ђиласа, никога нису одвеле јавно изговорене симпатије према Бушу или Обами, Сорошу или Солани, већ рецимо – да поменем најлакшу пречицу – етикета „националисти“, или ако бирате сигурнији пут – то што су огласили да јавно „подржавате ратне злочинце“, ерго и злочине. О томе сам писао, оно што сам имао да кажем, у књизи дневничке прозе Недеље неопеваног јада. Капак, идемо даље.

[restrictedarea]

Јубилеј Великог рата дао нам је, између осталог, још једну прилику да се пресаберемо. У том пресабирању пак, па и самом обележавању јубилеја показало се да смо поприлично невешти и неприпремљени, помало и дезоријентисани. Шта ви мислите о томе?

Квалификована површност, то је генерални утисак о начину на који се код нас приступило обележавању стогодишњице Великог рата. Можда је после толике временске дистанце, у ери интернета, површност заиста неизбежна, ја то не знам, али знам да су, уз часне изузетке, поново прежвакани једном већ протребљена историјска документа, поново су на основу старих и заборављених књига написане нове студије и поднесени реферати. Поново је састављан списак наводних чланова „Младе Босне“, премда таква организација никада и нигде није основана нити је постојала, сем као шупаљ и недовршен мит помоћу којег је блиставошћу подвига и жртве појединаца овенчана конфесионално, национално и идеолошки непрофилисана, то јест безоблична народна маса. Међу Србима у Босни, Херцеговини и Крајини данас тешко да ћете наћи појединца чији јуначки преци не само да су „убили злогласног бега“ већ су, премда аустроугарски војни обвезници и регрути, „дуго чували чланску књижицу Младе Босне“. Запањујуће је, међутим, да је до наших дана, кроз приватне колекције и архиве, стигла импозантна непроучена грађа у виду фотографија, личне преписке, дневничких и мемоарских бележница, коју никада нико није истражио, чак ни прекуцао. У моје руке, на пример, стигло је шест бележница, од двадесет и осам постојећих, необјављених дневничких записа Стеве Стефановића, некадашњег аустроугарског официра, који напушта војску и са Кочићем пуни ступце сарајевске „Српске ријечи“, све док се, бежећи од ко зна којег притварања због „србовања“, после Анексије није обрео са ове стране Дрине. Дневник почиње после победоносне битке на Дрини, у Вишеграду, а шеста свеска завршава се Стефановићевим одласком са Крфа за Русију ради „поверљиве мисије“. Пријатељско друштво које Стефановић најчешће помиње пролазећи кроз албанску голготу јесу пуковник Апис и црнорукци. Додуше, и Апис у свом последњем писму пред устрељење, намењено сестрићу Милану Живановићу у Паризу, пише да је „чика Стева добро“. Тај лепо и надахнуто, пре свега приљежно вођени дневник врхунског интелектуалца намеравам ускоро да објавим не би ли се историчарима пружио „свеж“ материјал за обележавање неког наредног јубилеја везаног за Први светски рат. Није згорег да се прочита и која од књига академика Живка Павловића, начелника Штаба Врховне команде српских армија. Па можда и да се прештампају, или бар поставе на интернет како млади људи не би трагали за ретким антикварним примерцима, већ да их просто „лајкују“.

Имамо ли ми ту моћ, ту снагу да „исправимо“ очито искривљену слику о својој улози у Великом рату и да једном засвагда разрешимо питање (одбацивања) националне кривице?

Кампања одбацивања наше националне кривице за Први светски рат у суштини само потврђује да кривица у извесном смислу постоји. Из угла западних посматрача, највероватније, мада то ретко признају, нашу највећу и у конкретном случају једину кривицу представљала је вероисповест и Словенство које делимо са Русима. Најновија кампања оптуживања проистекла је из глобалистичког превредновања појмова. Појам кривице у савременом глобализму нема више правни, педагошки или религијски, већ искључиво политички садржај. Крив је и онај који се неразумно позива на међународну правду, кривица је на страни оних који располажу рудним и природним богатствима, уређеном државом, оних који остварују стални раст бруто националног дохотка, превремено отплаћују међународне кредите… У случају Србије политичка кривица требало би да има ретроактивно дејство за све бруталности којима смо обасипани са Запада.

Када је колективна кривица Срба у питању, знамо да је ту и Хашки трибунал, који ју приљежно поткрепљује… Како вам се чини, хоће ли нам поћи за руком да савладамо ту неман лажи, или ће пак доказивањем националне невиности морати да се баве и наши чукунунуци?

Било би целисходније, мислим, да се уместо доказивања националне невиности у прошлости, наши мозгови позабаве недоказаном, но већ у самом чину оснивања и у свакој прилици прокламованој кривици коју управо печати Трибунал у Хагу. Познавали смо људе, још су живе хиљаде сведока, доступни документи, али у Србији је, а и о томе сам често говорио и писао, мањкало самопоштовања и вере у будуће промене односа снага у свету. Ширена је вера да је глобални утицај тутора Хага вечан. Аутошовинизам је, како је успешно доказивао професор Ломпар, наша национална дијагноза. Сваког ко би о тој ствари јавно да говори, требало би, пошто личног морала очигледно недостаје, неком владином уредбом обавезати да јавности поднесе валидне доказе о збиру грађанских, стручних и интелектуалних компетенција. Као сведока одбране у једном од процеса пред Хашким трибуналом, са тужиочевог стола просто ме је запљуснуо талас безизгледних покушаја да ме се дискредитује. У реду, али сва та бачена говна смрдела су на нашу домаћу канализацију и њене корифеје „бриге о људским правима“. А онда сам се, током ветровите шетње северном плажом у Шевенингену, сетио ко је све од заточеника политички коректног мишљења и владања у нашем књижевном животу моје приповедачке књиге и романе, интервјуе и белешке јавно препоручивао провери од хашких ауторитета не скривајући очекивања да ће се њихова мишљења подударити. И заиста, Бог их видео, велики део својих текстова и одломака, преведених на лош жаргон светског идиотизма, пронашао сам у хашкој архивској бази којом поткрепљују нашу колективну кривицу.

Криза у Украјини отворила је многе Пандорине кутије, па и ону која се тиче Косова и Метохије. Шта нам је сада чинити, будући да се истина за коју смо се толико готово узалудно борили показала у свој јасноћи, можда тек данас?

Криза у Украјини указала је и на све политичке и међународноправне прљавштине у вези са отимањем Косова и Метохије. Али то су ноторне чињенице. Оно што је у овом времену најважније јесте очување остатака нашег народа у јужној покрајини. У старом веку, како сведоче књиге и артефакти, дворови поражених „чупани“ су из корена, у грађевинском и у симболичком смислу. Уништавани су у темељу. Отуда је тешко лоцирати Троју, али и двор Стевана Дечанског у Неродимљу код Урошевца. Описе углавном чувају народно предање, епика, и злуради извештаји латинских шпијуна. Други приоритетни задатак наше данашње власти, после решавања проблема становништва, био би, по мом мишљењу, очување културног блага, блиставих белега немањићког државног и хришћанског зачетка и трајања на Косову и Метохији. Ниједан појединац није позван да конципира стратегију дугог пута до циља, а коначно исправна стратегија и не може бити праволинијска, пажљиво одабрана вишеструкост могла би да доведе до смисленог решења.

Када размишљате о будућности Републике Српске, шта видите или боље речено − чему се надате?

Републици Српској било је потребно извесно историјско време да у свету и у себи учврсти свој државни идентитет, и то време већ је одавно „купљено“, а најмање је важно ко је заслужан за то. Од почетка грађанског рата у којем је спречено њено оспоравање и уништење, све до данас, становништво Српске се извештило у дозревању нарочитог утиска – да је Српска, како год да је структурирана, расположена и оријентисана власт у Србији, само један мали окрајак Србије, дете које неће да одрасте докле га мајка не пригрли. И видећете, пре него што ико мери, и без обзира на тактику, пригрлиће га.

Изјавили сте својевремено да су ,,Србима вране попиле мозак а остатак европски комесари“. Па, како ћемо без памети? И има ли какве наде, по вама, макар за ону ,,накнадну“ памет?

Мењале су се и вране и европски комесари, али се многи српски мозгови нису битно променили, па нема резона да мењам мишљење. Штавише, недавно сам колима прошао попреко кроз Мађарску, Словачку и Пољску, дакле кроз источне пределе Европске уније. А онда уздуж пропутовао Белорусију, запрепаштен сазнањем да негде на свету још постоје сређене, богате, идиличне и срећне државе, с вером да се бар још која „диктатура“ овако успешно одупире „демократији“.

Недавно сте боравили у Русији поводом промоције своје књиге. Какве импресије носите отуд?

Од моје претпоследње посете Русији, Москви и Севастопољу протекло је много времена, а у том интервалу руски стандард жестоко је одскочио у сваком погледу. Одличним ауто-цестама промичу милиони бајкера, као нека нововремена козачка коњица у скупоценим седлима. Мада се још није овладало угоститељским вештинама, ресторани, пицерије и бистрои, чак и у провинцији, на високом су нивоу, веома пријатни, и не сувише скупи. Речју, Русија се крупним замасима подиже из дивље утрине, запарложене цео један век, и тешко да ће стати уколико свету не буде подметнута нова артифицијелна катастрофа. Све је то потребно да се зна, јер западне кабловске телевизије упињу се да то не изгледа тако како јест, пошто и тиранска владарка света више или мање отворено, што економским санкцијама, што иним политичким марифетлуцима, настоји да у Русији не буде како јест.

Руси које познајем, а реч је о угледним људима у својим политичким или економским, научним, или уметничким сферама, и данас живе у тзв. совјетским становима, у брзо, јефтино и лоше грађеним домовима, али то су људи одани руској отаџбини, руском језику и руској историји, лепоти руских река, светости руских шума и дрвених манастира, људи привржени нематеријалним вредностима, па су и та њихова одвише једноставна места становања мали али вредни музеји, архиви, галерије, импресивне библиотеке, речју, раскошни храмови духа. У Тверу сам се задесио у часу откривења бронзаног споменика Равноапостолној солунској браћи Ћирилу и Методију, у Москви видео споменик Милораду Павићу и разумео суштинску разлику: општим вредностима које поштују Руси на сопственој земљи подижу симболичке белеге, не намећу их другима по сваку цену, укључујући и силу, не отимају их од других, не мрште се и не затиру туђе белеге и другима не октроишу идентитет.

ФАСЦИНАНТНИ ИСТОРИЈСКИ ПОРТРЕТИ

Говорећи о медијима, поменимо да је Гаврило Принцип последњих месеци историјска личност која ,,пуни новинске ступце“, код нас и у свету. Стиче се утисак да му се у својеврсној виртуелној судници изнова суди?

Мој поглед је, вероватно, сувише личан. Основне историјске чињенице у вези са Гаврилом и Сарајевским атентатом доживљавам не само као парадигму опште националне судбине већ и као део породичне повести. Уз ризик да ће звучати патетично или одвише себично, чињеница је да су се извесни огранци наших двеју не баш многољудних фамилија у Босни, после атентата, међусобно ородили. О чему то говори? На првом месту, о општем моралном схватању Принциповог подухвата, пошто се код нас веома водило рачуна, и још се води, из какве фамилије се жениш, у какву кућу се удајеш.

У књизи Пламен четништва, Краков у самом зачетку четничке акције у Старој Србији и Македонији 1904. године, у дому финансијера Луке Ћеловића Требињца, сусреће извесног Ристу Херцеговца, који се више онде не појављује, па су историчари вероватно закључили како је реч о безначајној персони. Међутим, није у питању случајни пролазник нити маргиналац, већ младић који је, по угледу на Бабунског, Нагоричког, Рујанца, Скопљанца, побегавши из аустроугарске Европе, породично презиме заменио револуционарним криптонимом Херцеговац. Реч је о Ристи Тохољу, једном од најбољих Танкосићевих четника, мостарском гимназијалцу с почетка двадесетог века, стипендисти прве генерације „Просвјетиних” студената права у Загребу, одакле после обрачуна са франковцима прелази на универзитет у Праг, а ускоро завршава у Београду, на Великој школи, макар у паузама између крвавих борби са бугарским четама и турском војском на Челопеку и Табановцу, Пчињи и Петраљици… Претходни псеудоним заменио је новим, сада је Дуждевић, пошто је титулу „херцега“ прекрио синонимом „дужда“. Када је под утицајем Аустроугарске угашена четничка акција на југу, из ње ниче организација „Уједињење или смрт“, коју недобронамерно расположени политичари, површни и необавештени историчари и фељтонисти називају „Црном руком“. Истога дана када су у пролеће 1911. формиране и заклете прве петорке тајанствене организације, уписана је и Тохољева, четврта по реду, кодирана бројем 408. Један од чланова организације, који је у Солунском процесу против црнорукаца осуђен на смрт, али је неким чудом задобио престолонаследникову милост, упркос тврдњама да је организација бројала више од две хиљаде чланова, клео се да тај број никада није прешао стотину. Тохољеву петорку чинили су искључиво младићи из Босне и Херцеговине, међу њима Милан Цигановић из Петровца, Принципов земљак, који ће атентаторе повезати са Танкосићем и снабдети их бомбама, цијанкалијем и револверима, али и Ристо Милићевић, већ прекаљен у четничким борбама, а са њим су Принцип и Грабеж становали на Дорћолу и он их је, при поласку ка живој мети у Сарајеву, испратио на железничку станицу. Током главног претреса у процесу против Принципа и другова, Тохоља помињу сведоци оптужбе. На питање судије да ли познаје четнике који су се налазили у Танкосићевом војном кампу у Ћуприји, где су, како се сумњало, обучавани завереници, аустријски шпијун из Бугојна, протеран из Србије, на првом месту помиње Ристу. У наставку расправе, на захтев државног тужиоца прочитан је мени непознат исказ у вези са Ристом. У стенограму суђења недостају улошци, па је неизвесно о чему је реч. Но, извесно је да је одмах по атентату у Мостару ухапшен мотомеханичар Илија Тохољ са супругом и спроведен у сарајевски окружни затвор. А Ристо је учествовао у оба балканска рата, стекао највиша одликовања и чин, био први судија у ослобођеној Косовској Митровици. У Великом рату је командир чете у одреду војводе Вука, са Крфа упућен у Русију, постављен за командира добровољачке чете и прва је жртва добровољачке дивизије у борбама у Добруџи. Његов прах данас почива на Православном мостарском гробљу, одмах поред Алексе Шантића.

Јесте ли чињенице које помињете тематизовали у недавно објављеној приповетци?

Недавно је Вуле Журић за „Лагуну“ приредио тематски зборник Гаврилов принцип позвавши ме да пошаљем приповетку. Од четрнаест заступљених аутора, половина су били или још јесу животно везани за Сарајево, и у светлу тих, „приватних“ односа ваља тражити разлог да су баш ови аутори изнели најбоље текстове. Да парафразирам Пекића, мораш не само познавати већ и волети ликове о којима пишеш. А Гавру, као неког Давида који је устао против Голијата, у Босни и Херцеговини, нарочито у Сарајеву где су с поносом странцима показивали место са којега је загрмео, заволели су, ма шта се данас отуда слушало. Мислим да би се тамо тешко нашао талентованији песник, од Караџића и Рајка Петрова Нога до Ненадића и Абдулаха Сидрана, који му није посветио запажене стихове. Моја приповетка у Журићевом зборнику није о Гаврилу, већ о Мухамеду Мехмедбашићу и српским шпијунима у служби Беча, а дотиче се и Мустафе Голубића. Управо фасцинантни су историјски портрети извесног броја босанскохерцеговачких мухамеданаца из прве половине минулог века, из чега, нажалост, крајем тог истог века, све у прилог непоправљивој грешци, није извучена никаква поука, напротив. Тамошње нове, углавном негативне и удворичке интерпретације Сарајевског атентата, његових последица и актера само су још једна рђава карика у продуженом ланцу непоправљивих грешака.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Mlada Bosna nije nikad postojala, u tome se slažemo.
    Mladi Princip je bio izmanipulisan od srpskih vlastodržaca a na ideji jugoslovenstva. On je žrtva takve strategije, gdje treba protiv neprijatelja radikalno postupiti.
    Ali da se vratimo malo u nazad.
    Kada je Austrija dobila Bosnu od hohštaplera Turaka, koji su je prodali na očigled Svijeta, Austriji, jedini koji su u tom „prvom talasu napada bili protiv Austrije, to su bili bosanski muslimani. Niko ni od pravoslavaca ni od katolika, a o jevrejima da ne govorim, nije stao u odbranu Bosne. Bio je veliki otpor muslimana.

    Princip je trebao, nakon atentata, pobjeći i da ga ne uhvate.
    Time bi se atentat i ljaga povodom toga adresirala na muslimane.
    Nema tu mlade Bosne ali ima Jugoslavije i biće je zauvijek.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *