Почетна / Свет / Лов на америчке шпијуне

Лов на америчке шпијуне

За „Печат“ из Берлина Мирослав Стојановић

Агенти немају реч „пријатељство“ у свом речнику: „блиски пријатељи“ с оне стране Атлантика приредили су Немцима, арогантно и бахато (још) непрекинуту серију шпијунских изненађења и понижења, уз недвосмислену поруку да Берлин (више) није поуздан партнер Вашингтона – немачка спољна политика, посебно интензивна сарадња с Русијом, изазива све уочљивије подозрење америчке администрације

Фудбалска грозница која је минулих дана снажно тресла целу Немачку – опет су, четврти пут, и после дуго времена, освојили светску „круну“ – потиснула је, макар закратко, али само с јавне сцене, ону шпијунску.

Нова, фудбалска грозница донела је нацији огромну радост и разведрила смркнута лица политичара, а грозница која је претходила овој фудбалској донела им је горко и понижавајуће разочарење набијено емоцијама. Равно „оном љубавном“, прецизирао је један високи немачки званичник: од Руса и Кинеза смо и могли очекивати да (нам) то раде, али не од наших партнера и блиских пријатеља.

 

ПОНИЖЕЊА И РАЗОЧАРЕЊА Шпијуни, очигледно, реч „пријатељство“ немају у свом речнику: „блиски пријатељи“ и партнери, а реч је о Американцима, приредили су Немцима, арогантно и бахато, читаву, и непрекинуту, серију шпијунских изненађења, разочарења и – понижења.

Почело је с открићем да су америчке тајне службе, Агенција за националну безбедност (НСА) и ЦИА, ставиле под присмотру планетарних размера (телефони, компјутери) практично читаву немачку нацију.

Званични Берлин није око тога превише, не бар јавно, галамио. Понизно је замолио „великог брата“ да то не чини, бар не толико масовно и масивно и политички готово инфантилно поверовао да ће молба бити услишена. Тргао се тек када је уследило шокантно откриће да америчке тајне службе прислушкују и помно бележе сваку реч коју и канцеларка Ангела Меркел изговори преко телефона.

Понижавајуће је то, приметио је јетко „Шпигл“, што Американци (уопште) не хају за то шта ми (Немци) мислимо. Отворено разочарање и пригушени гнев су експлодирали кад се сазнало да Американцима нису били довољни само (невероватни) електронски изуми. Посегли су и за класичним, и толико пута опробаним методама: регрутовали су и „засејали“ на важним немачким адресама и у министарствима непознат број шпијуна. „Велт ам зонтаг“ лицитира с бројком од најмање двадесет људи, „распоређених“ у више министарстава, од унутрашњих послова до одбране.

Довољан разлог да се крене у жесток лов, који је управо у току, на подметнуте америчке шпијуне у немачким институцијама. И стварање атмосфере која се, бележе немачки медији, „граничи с паранојом“. Неки посланици Бундестага не потежу више мобилне телефоне. Поверљиве разговоре воде искључиво у „слободном простору“, далеко од канцеларија. Чланови парламентарне комисије која надзире тајне службе поручили су специјалне, криптографске телефоне који, наводно, обезбеђују пуну заштиту, упркос чињеници да су скупи и – непрактични. Посебно грозничаво се трага за потенцијалним шпијунима у важнијим министарствима и, нарочито, у тајним службама. Страх од нових открића и изненађења у владиној четврти је готово физички опипљив: на стотинак метара од „срца“ немачке политичке моћи, владиног уреда и Бундестага, инсталирана је „шума“ специјалних антена на зградама амбасада САД, Русије, Велике Британије и Француске.

Узбуна је, иначе, настала кад је у самој централи Немачке обавештајне службе откривен агент који је лиферовао Американцима више од две стотине поверљивих докумената. Укључујући за њих посебно интригантне информације о делатности америчких тајних служби које је прикупљао специјални Истражни одбор Бундестага у вези са открићима Едварда Сноудена.

„То је случај без преседана“, узвикнуо је шеф посланичке фракције владајућих (заједно са конзервативцима) социјалдемократа Томас Оперман, „и нечувен напад на парламент и наше демократске институције.“ А кад је још аларм зазвонио и у Министарству одбране, наглашено уздржани и према Америци понизни Немци су се охрабрили да лупе песницом о сто: сад је доста.

„Они изгледа мисле да им је допуштено да раде све, чак и у Немачкој“, констатовао је председник већ споменутог Истражног одбора Бундестага, ветеран Зелених, Ханс Кристијан Штребеле. Немачки председник Јоахим Гаук упозорава да је то „коцкање с пријатељством блиских савезника“, а најискуснији политичар међу конзервативцима (посебно, иначе, наклоњеним Американцима) министар финансија Волфганг Шојбле говори о „америчкој глупости“  пред којом човеку, ето, остаје „само да заплаче“.

[restrictedarea]

ПОРАСТ АНТИАМЕРИЧКОГ РАСПОЛОЖЕЊА Уместо плача и јадиковки, Берлин се, напокон, одлучио за „оштар рез“: први пут се догодило у новијој историји немачко-америчких односа да један високи амерички дипломата (координатор америчких тајних служби у овој земљи) буде протеран из Немачке!

Немци се нису лако одлучили на тај потез. Учинили су то не би ли коначно „пренули“ Американце. Сви њихови досадашњи покушаји, апели и упозорења остали су без одговора. Ако и овај „резак потез“ потоне „у глувило“, уследила би „јача немачка доза“. Лицитира се с више варијанти које би могле да заболе и „тврдокорне“ Американце, све до стављања „на лед“ (веома интензивне) сарадње обавештајаца две земље. Меркелова то енергично одбија. И Немачка се суочава са терористичком опасношћу, информације америчких тајних служби о томе су јој насушно потребне.

И док званични Вашингтон ћути пред немачким оптужбама, амерички медији бележе све уочљивији „пораст температуре“ у немачко-америчким односима. „Њујорк тајмс“ упозорава да се готово не памти тако „оштар језик“ на релацији Берлин − Вашингтон од „успостављања партнерства 1945. године“.

Упркос „оштром језику“, неће се у садашњем „затезању конопца“ ићи (пре)далеко. Политичким елитама и с једне и с друге стране је у интересу да се узбуна стиша и избегну нове драматизације. Већ су учињени, ургентно, први кораци у том смеру: минуле недеље, на неутралном терену (у Бечу) састали су се немачки шеф дипломатије Франк Валтер Штајнмајер и његов амерички колега Џон Кери, шаљући јавности (патетичне) поруке о „блискости“ и постојаном пријатељству, упркос штети која је (већ) направљена.

Остаје да се види колико ће, кад је реч о немачкој јавности, такве поруке имати умирујућег ефекта. Најновија истраживања су, наиме, показала уочљив пораст (иначе пригушених) антиамеричких расположења, уз изричит захтев влади: немачка спољна политика не би (више) смела да (толико) зависи од Америке. И још један „алармантан“ податак који је донело ово истраживање (Кербер фондација): упитани на кога би Немачка убудуће требало, у спољној политици и сарадњи, да се оријентише, готово исти проценат анкетираних определио се за Американце (56) и за Русе (53 одсто) што је потпуна новост. Додатна невоља за Меркелову, која би по сваку цену и упркос свему да остане веран партнер Вашингтону.

И још један парадокс: упоредо са наглашеним разочарењем немачких грађана у Америку (у споменутој анкети, 69 одсто њих је рекло да је, због догађаја у последње време, изгубило поверење у Америку) уочљиво је расло, усред украјинске кризе, њихово разумевање за Русе и, посебно, њиховог председника Владимира Путина.

То, дакако, није остало непримећено у Вашингтону. Узето је као додатни разлог за објашњење америчке шпијунске офанзиве на Немачку: немачка спољна политика, посебно интензивна сарадња са Русијом, изазива, очигледно, све веће подозрење званичне Америке.

Немцима је то, уосталом, недвосмислено саопштио амерички новинар Џејмс Кичик. У тексту објављеном у најпрестижнијем немачком дневнику „Франкфуртер алгемајне цајтунг“ Кичик је, између осталог, написао: за разлику од хистеричне реакције на америчко шпијунирање, Немачка уздржано реагује на неприхватљиво понашање Русије. Он у томе види (главни) разлог који оправдава (даље) шпијунирање Немаца и констатује: Берлин је постао непоуздан амерички партнер.

Један други Американац, Гери Смит, шеф Америчке академије у Берлину, каже да Немци „опсесивно“ гледају на аферу с канцеларкиним мобилним телефоном, а не примећују „целу слику“: не узбуђује их кад амерички (недемократски) ривали, Кина и Русија, ангажују овде своје агенте, а праве узбуну кад то чини „једина демократска светска сила“.

Немци су се, примећује „Шпигл“, први пут нашли у неугодној ситуацији да се политички опредељују. У време Хладног рата и блоковске подељености ситуација је била јасна. После гашења Хладног рата, све до сада, питање избора се није ни постављало.

Угледни и утицајни недељник, тим поводом констатује: не постоји опција по којој би Немачка окренула леђа западном савезништву. Чланство у НАТО обезбеђивало је Западној Немачкој пола века безбедност и мир. Већина Немаца не доводи то у питање.

Па, ипак, закључује „Шпигл“, Немачка може да буде у својој спољној политици независна од САД. То је показало Шредерово „не“ ирачкој ратној авантури. Био је то сигнал да немачка влада није спремна, упркос савезничке верности, да следи хазардну „политику засновану на лажима“ (измишљена средства за масовна уништења) политику која је, како се сада види, „цео регион гурнула у хаос“.

И Меркелова би, закључује „Шпигл“, морала недвосмислено и енергично да стави до знања Бараку Обами како није спремна да толерише недопустиво понашање америчких тајних служби на тлу своје земље. Њени досадашњи благи апели нису имали ефекта. Прави потез који би Берлин требало да повуче у овој ситуацији био би давање азила Едварду Сноудену.

То би, дакако, имало „своју цену“. Водило би даљем захлађењу немачко-америчких односа. Али, само ако је Немачка у стању да отворено упозори на грешке у односима унутар западног савезништва, могла би с већом уверљивошћу да критикује и политику руског председника у украјинској кризи: немачко (наглашено) разумевање за Путина „храни се“ дубоким уверењем да (и) Вашингтон крши (све) норме међународног права кад год то одговара америчким интересима.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *