Кутузов у Доњецку

За „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Брзина и начин на који се Игор Стрелков са својим људима и техником и без већих губитака пробио из опкољеног Славјанска указују да је снага Новоросије много већа него што би се могло наслутити

Снаге Новоросије повукле су се из два града на крајњем северозападу ове федералне државе у настанку. То су Славјанск и Краматорск, досадашњи симболи отпора окупационој кијевској власти. Припадници јединица под командом пуковника Игора Стрелкова, њих око 3 000, једноставно су пробили обруч око градова које су кијевске снаге градиле дуже од два месеца и напустили ова насељена места – сада су потпуно опустела и претворена у рушевине. Притом, снаге Новоросије успеле су да сачувају нетакнутим више од 90 одсто људства и скоро сву технику и пребаце се безбедно на одбрамбене положаје у престоници Доњецку, где је Стрелков одмах приступио формирању Централне команде. У преводу: од герилских јединица, раштрканих широм земље, ствара се армија Новоросије – под јединственом командом, бројнија и опремљенија него икада.

ПРЕКИ СУДОВИ „ПАТРИОТА“ Са друге стране, појачали су се гласови оних који куну Владимира Путина као издајника, хохштаплера и кукавицу. Ови навијачи, (не)искрено забринути за „судбину голоруког народа“ – којег, да не буде забуне, није много остало ни у Славјанску, нити у Краматорску, већ су одавно прешли у Русију – упозоравају Путина да ће му, због издаје, ускоро пресудити у некаквом „Московском мајдану“! И не само то. Преки судови ће да поступају и против свих Путинових сарадника, а посебно против оних издајника који га годинама највише подржавају. Макар ради овог племенитог циља спалили пола Русије, али Кремљом ће завладати „прави националисти“, који ће, када очисте земљу од издајничког олоша – то исто урадити и у Украјини и Кијеву…

Не треба бити превише виспрен да би се уочило: све наведено представља идеал вашингтонске политике, остварење свих њених циљева. Па се онда, свакако, треба запитати: у чијем интересу раде ове „патриоте“? Да ли ће, после паљења и проливања крви у Москви, Русија бити више, или мање спремна да помогне новоросијској браћи? Или ће се и сама претворити у велику евроазијску Украјину, чији ће пожар морати да гасе хумане америчке мировне снаге? Наравно, спасавајући пре свега огромне руске ресурсе да не доспеју поново у руке „издајника“. Групи хушкача придружује се и известан број оних који нису злонамерни, али заиста не разумеју – нити шта Путин ради, ни због чега ради, нити шта се заправо ових дана десило у Новоросији.

За почетак, њима би требало да буде потпуно јасно: Путин је капетан који би последњи напустио новоросијски брод, чак и да је најгори издајник. Јер, после пада Доњецка и Луганска, уследио би Крим, а затим – Москва. Они који воле да праве паралеле између Новоросије и Републике Српске Крајине нека се само замисле над следећом шемом: Книн 1995, Приштина 1999, Београд 2000. година. Да ли чак и они који сматрају да је Путин издајник руског народа стварно верују да је он и глуп? Да човек који, упркос свему, већ две и по деценије опстаје у врху руске власти (о чему шира јавност, која га познаје тек од 1999, мање зна) није темељно проучио искуства Југославије, Ирака, Сирије, Либије… Одговоре на нека од ових питања можда ће најбоље дати макар и површна анализа онога што се у последње време дешава у самој Новоросији.

 

ИСТОРИЈА СЕ ПОНАВЉА Многи су склони да у потезу Стрелкова препознају стратегију славног руског кнеза и војсковође Михаила Кутузова у рату против Наполеона. Такође суочен са надмоћнијим непријатељем, Кутузов је рекао: „Наполеона нећемо да победимо, ми ћемо да га преваримо.“ На крају, Кутузов га је и преварио и победио, али је плаћена цена – заузета је и спаљена Москва. Многи су говорили да је издајник и кукавица, када се од јуна до октобра 1812. непрекидно прегруписавао, повлачио и ишчекивао, али је Кутузов сачувао своју војску, као залог будуће победе. Да би затим до краја исте године прешао у контранапад и у потпуности уништио тадашњу Наполеонову армију од 600 000 војника. Годину дана касније, император Александар Први прошао је целу Европу и умарширао у Париз…

Тако се може и сада рећи. Славјанск је месецима био симбол отпора кијевском западном окупатору. Многи устаници били су спремни радије да погину него да га напусте. Али, Стрелков је командовао повлачење и армија је остала готово неокрњена. Оно што можда највише изненађује јесте брзина и начин на који се Стрелков са својим људима и техником, а без већих губитака, пробио из опкољеног региона. Али, то заправо и указује да је снага Новоросије много већа него што би се могло и наслутити из Стрелковљевих „успаничених“ интервјуа и порука да је његова војска пред уништењем. А то може бити и сигнал да навлачи украјинског председника Пјотра Порошенка, као некада Кутузов Наполеона. С том разликом што је „Наполеон“ овога пута у Вашингтону. Зато није претерано рећи да се украјинска партија игра истовремено на две табле – на локалној, али пре свега на глобалној.

[restrictedarea]

Окончање Порошенковог лажног „примирја“ и прелазак украјинске армије у тоталну офанзиву, праћену уништавањем читавих насеља и градова, а затим Стрелковљево стреловито напуштање Славјанска и Краматорска покренули су нови талас масовне хистерије. Одмах су се нашли они који су завапили да је реч о катастрофи, тоталном поразу. Међутим, осим рушевина Славјанска и Краматорска које је сам направио, Кијев у рукама не држи баш ништа. Једина корист је управо то – фотографије украјинске заставе у заузетим градовима, али сликане су само оне зграде које су некако преживеле вишенедељно интензивно гранатирање. Телевизијске екипе унутра не пуштају, јер би се видели још увек свежи трагови масовног злочина и страшна цена плаћена за освајање ових места.

Прави разлог због којега је Стрелков одабрао баш Славјанск и оближњи Краматорск за своја упоришта јесте њихова удаљеност од Доњецка, реалног центра Новоросије. Спречавајући продор непријатеља ка Доњецку током више од три месеца, борци Новоросије имали су довољно времена да се организују и квалитетно припреме праве линије фронта где ће се решавати судбина Доњецка, али и Кијева. Не треба заборавити да још у марту Новоросија није имала ни државу, ни војску, па чак ниједну административну зграду. Да би се припремио организовани отпор армији земље од 40 милиона људи, неопходно је било време. И то време је Стрелков купио блокирањем Славјанска.

 

„ОСВАЈАЊЕ“ СЛАВЈАНСКА ТЕК ПРЕДСТОЈИ Да би освојио макар овај град, Кијев је имао огромне губитке у редовима армије и Националне гарде. Само су лугански устаници уништавали свакодневно по једну кијевску чету, па не чуди што су се многе мајке са запада Украјине побуниле против рата. Даље, Кијев је напросто сатро инфраструктуру у заузетим областима, довевши до стања хуманитарне катастрофе. Осим што ће скривати оно што су учинили цивилном становништву, мораће да обнове макар елементарну инфраструктуру и омогуће снабдевање струјом, водом, храном, о свом трошку. Јасно је да Кијев, који и своје војнике снабдева буђавим хлебом, овај задатак неће моћи да изврши, што ће створити огроман притисак.

Када уђу дубље у град, Украјинци ће схватити да је Стрелков научио доста тога од чеченских герилаца против којих је својевремено ратовао. Свака зграда, сваки стан и соба могу садржати убитачна изненађења, па зато право „освајање“ Славјанска тек предстоји. Наравно, и у самом граду, не тако ретко појављиваће се добро обучени диверзанти… Осим што ће изгубити доста времена, украјинска војска ће схватити да непријатељски расположено и гладно становништво региона, без струје, воде и посла, представља идеалну базу за регрутацију партизана и герилаца, који ће слабити окупатора и везивати његове снаге. Једно од решења које се, нажалост, већ примењује, јесте и формирање концентрационих логора за Русе, али то само доказује да слобода има своју цену, као што ће и окупатор платити своју. Што већи терор према цивилном становништву, то ће бити већи партизански отпор. Ако пак Украјинци одлуче да напусте Славјанск, имаће непрестане ударе и диверзије с леђа од стране противника који одлично познаје терен и има неограничену мрежу јатака. Зато ће Порошенко морати да доведе нова појачања. А то значи још више незадовољних мајки, још веће трошкове и нервозу. Многи украјински „националисти“ мораће и личним примером да покажу како се бори против „Москаља“.

Кијевске снаге, којима је требало три месеца да се добро укопају и доведу технику до линије фронта, сада ће морати све испочетка, пролазећи притом кроз несигурне пределе. Како је рекао један од доњецких лидера, Павел Губарјев, њима ће бити потребно више од недељу дана само да подмажу и поново припреме тенкове и оклопна возила за нови марш. Поновно укопавање на новим позицијама и постављање артиљерије одузеће још много недеља. Као и 1812, агресорске снаге биће развучене на много дужој линији, што ће отежати комуникације и снабдевање, који ће бити непрекидно ометани и прекидани дејствима диверзаната. Заседе и мине постаће део свакодневице војске која жели да продире по туђој територији. Посебна прича је недостатак авијације, коју су проруски активисти готово у потпуности избацили из строја протеклих недеља, користећи савремене преносне системе земља-ваздух „непознатог порекла“. Кошаркашки речено – нема више лаких поена у Новоросији. Сада се мора мечки на рупу…

 

ПРАВЕ БИТКЕ НИСУ НИ ПОЧЕЛЕ А ова „мечка“, односно војска Новоросије, практично је неокрзнута. Тек ће се сада видети да наводно мали број устаника уопште није тако мали, већ једноставно праве битке нису још ни почеле. Масовна регрутација и долазак искусних добровољаца са различитих страна тек следе. Висок борбени дух и искуство стечено током тромесечног обуздавања надмоћнијег непријатеља биће од пресудног значаја. Прелазак Стрелкова у Доњецк представља претварање пет пута већег града у „нови Славјанск“, где ће искусни командир преузети све полуге управљања, како војне, тако и политичке. У томе ће му помоћи заповедник Луганска Валериј Болотов, са којим ће радити у тандему. Веома брзо и Доњецк и Луганск биће очишћени од „пете колоне“ и криминалног елемента, који су до сада стварали велике проблеме.

Линија фронта биће постављена на линији Доњецк – Горловка – Артјомовск − Луганск. Све непријатељске групације које се налазе јужно и источно од ове линије биће у најскорије време уништене и очишћене, а посебно ће важна бити линија Амвросијевка − Сњежноје, која представља одбрану југозападне и морске границе, односно могућег правца за снабдевање воденим путем. Јасно је зашто је украјинска армија најпре пресекла ову комуникацију заузимањем Мариупоља. Тако ће се доћи до заокруживања копнене границе са Русијом, односно два кључна гранична прелаза, Изварино и Должански, биће стављени под контролу, што ће значити пуну безбедност Новоросије с леђа. Осим тога, тек сада предстоји заузимање аеродрома у Доњецку у Луганску, где се сада налази више од две хиљаде припадника украјинских специјалних јединица и велика количина ратне технике.

Ове победе представљаће преломни моменат за Новоросију. После предаје Славјанска, који је морао по сваку цену да издржи три месеца како би све друге припреме биле окончане, сада ће велике снаге устаника просто да скрше унутрашњи отпор, укључујући и аеродроме. Очито је војна стратегија тако подешена да се одбрана концентрише на оној територији која у овом тренутку ефикасно може да се брани, а обухвата два велика рускојезична града, индустријске центре Доњецк и Луганск.  Посебно је значајно што украјинска војска више неће моћи да заузима стратешке узвишице и брда, попут чувеног Карачуна над Славјанском, одакле је несметано гађала град. Сада ће Кијев морати да изађе на чистину.

Преузимањем уништеног Славјанска Кијев суштински није добио ништа, осим што ће сада прићи ближе правој линији фронта. Непријатељ не само што није побеђен већ ће сада бити вишеструко ојачан и збијених редова. Државна каса остаће празна, као и до сада. Влада у Кијеву непрестано вапи за девизама, али западни пријатељи не журе са исплатама. Украјинска индустрија је сада у много горем стању него пре само пола године, а све комуналне дажбине повећане су за 50 и више одсто. Јасно је да ће све то само појачати ионако озбиљне социјалне и политичке тензије, подгрејати емоције и у другим проруским деловима земље. Са друге стране, нико не може да гарантује да незваничним каналима неће бити повећане испоруке квалитетног наоружања снагама Новоросије.

Очигледне промене претрпела је последњих недеља и позиција Европске уније, а нарочито Париза, Берлина и читавог низа других престоница у саставу ЕУ. Оне сигурно неће правити велику буку ако Новоросија војно ојача и поткрепи се новим оружјем – посебно ако то буде учињено дискретно. Продубљује се јаз између Европе и Америке. То се види по жестоким финансијским ударима и санкцијама којима су изложене европске банке у САД, али и по хватању америчког шпијуна у седишту немачке тајне службе БНД, или одбијању Париза да обустави војну сарадњу са Москвом, као и Берлина да одобри јачање контингента НАТО-а у Источној Европи и пријем нових чланица у алијансу. Све ово било је доскора незамисливо, али сада се на наше очи дешава. Такође, нагло јача европска позиција руског „Газпрома“ и пројекта гасовода „Јужни ток“, чија ће изградња представљати крах амбиција Вашингтона. Тако ће амерички „Наполеон“ у Новоросији упознати свог Кутузова.

[/restrictedarea]