Почетна / Друштво / Култура: кадровски водвиљ на фону драме

Култура: кадровски водвиљ на фону драме

Пише Љиљана Богдановић

Најновије смене челника у институцијама културе у жижу јавног интересовања доводе не само кадровање већ и друге за културу важне теме, између осталог и „политичко насиље над културом“, о чему се сада пак расправља на начин који чини умесним питање: није ли хипокризија управо у овој сфери достигла свој друштвени и формални врхунац?

Кадрови су увек били жижно место културе и културне политике, потенцијал за њен успон или суноврат. Зато су, када се ових дана догодила велика сеча кнезова у градским и републичким замковима културе, неке од овдашњих стереотипних културњачких псеудорасправа добиле очекивано снажан замајац. Подстицај оштро критичким препуцавањима, не само преко новина, био је, рекосмо, силовит: у готово бруталној акцији (са више страна именованој − комесарском) смењени су директори и управни одбори три велика национална музеја, руководећих функција су разрешени и директори других институција и угледних фестивала, а из чланстава бројних савета и управних одбора, посебно ових управних тела у београдским позоришним кућама, превремено су исписани чак и многи „који су добро радили и постигли завидне резултате“.

ПАРТИЈСКИ ИМЕНИТЕЉИ „Жртве“ се броје десетинама, а у разрешењима којима је кумовала, тачније потписала их републичка влада (управни одбори и в. д. директори Музеја савремене уметности, Етнографског и Историјског музеја Србије, раније и промене у УО Народног позоришта) препозната је, са добрим разлозима, воља министра културе Ивана Тасовца, владиног моћника, чији снажни смисао за кадровску комбинаторику постаје све занимљивија датост у српској култури. Други удар на фотеље, синекуре и пожељна места ишао је преко одборника Скупштине Београда, који су се дали у темељно персонално реструктурирање у установама и институцијама културе, чији је оснивач град (београдска позоришта, али и Историјски архив, Фестивал кратког метра и друге важне адресе) и због тога били почашћени занимљивом, у дневним новинама објављеном опаском: „Заједнички именитељ свих смењених је да су на тим местима били на предлог ДС иако углавном нису њени чланови, док су они који су били предлог других странака остали у управним телима.“ Управо ова тврдња, чак и у случају да је тенденциозна и апсолутно нетачна, заслужује пажњу као методолошки кључ за разумевање ускипелих сучељавања која обележавају културну и медијску сцену. Укратко, према овом резону,  све актуелне чистке у култури могу се објаснити као показна вежба политичких воља два коалициона партнера – социјалиста и напредњака (који се иначе не воле и не деле иста уверења, како у политици тако и у култури).

Расправе које су уследиле а у којима су једни другима све по списку довикнули ових дана домаћу културну сцену чине живљом, но показују да ипак није све тако једноставно, те да се актери не могу тек тако поделити, а вредносне „класификације“ сасвим поједноставити. Размена ватре која је на трагу учињених „егзекуција“ најжешће текла преко дневних новина управо то је разјаснила. Најпре је над-министар – саветник председника Републике за културу Радослав Лале Павловић (који се у овом сучељавању одређује као заступник једне политичке и идеолошке опције – националне, патриотске, народне) масакрирао министра културног педантним набрајањем његових злоупотреба, не-умећа и, како рече, недораслости тако важној функцији. Министар није још увек одговорио, али јака репрезентација културњачких адвоката овим је поводом без пардона, са неувијеним алузијама – ваљда као свој прилог култури дијалога у животу српске јавне сцене − дефинисала родно место, како рекоше, примитивизма и сељаклука у нашој култури -некултури. Сходно реченој подели улога, они су бранили цивилизацијски еманципованије боје, што је у овом распореду конкретно значило боје социјалиста, заправо социјалдемократа, а најпрецизније речено – демократа.

[restrictedarea]

АРГУМЕНТИ И ВАЈНИ – АРГУМЕНТИ Није, међутим, у овој расправи значајно ни то што је јавно речено да је српски министар културе практично циркузант, да су неки утицајни стратези националне културне политике заправо „сељаци“, бескореновићи и примитивци, као и да је на делу неувијени партијски терор, јер се, кажу, страначки кадрује, „са чистим уживањем“, односно бахатошћу. Значајније и за разумевање стварне ситуације у српској култури је загледање у аргументе којима се оспорава текућа велика кадровска смена. Најпре о тим аргументима, а о фасцинантној хипокризији која је пак њихов заједнички именитељ – коју реч касније.

„У Београду, где је највише установа културе и највише запосленог креативног кадра, приметан је јак партијски утицај кроз градски Секретаријат за културу. Али, мислим да одлучујућу улогу имају људи из сенке, они који су унутар партијских структура препознати као кадрови. Враћамо се на оно што је некада била Кадровска комисија Савеза комунист, и имамо неколико партија које кадрирају са највећим уживањем… У култури је то најпогубније, јер се ту идеолошки утицај показује не само на менаџерском нивоу већ и на програмско-садржајно-идеолошком, па и на могућностима отварања различитих перспектива.“

Наведену репрезентативну и за дискурс широког и веома утицајног круга у култури Србије меродавну процену актуелних догађаја, у разговору за „Политику“ изриче професорка Милена Драгићевић Шешић. Она страхује, каже, да су „најновије промене у установама културе, упркос томе што на тим листама има људи који треба да добију шансу“, заправо у знаку „скандалозних решења“ и да све „указује на један комесарски приступ култури“. Са њом се, у другим дневним новинама, безрезервно слаже један од оних којима је нетом и „пукла погибија“ – Јанко Баљак, по оштром језику и непоновљиво циничном осмеху-гримаси познати редитељ, одскоро и смењени уметнички директор популарног „Кратког метра“. У отвореном писму јавности Баљак поручује: „Желим да културна и филмска јавност у Србији, Министарство културе и информисања Републике Србије као покровитељ фестивала, као и верна публика „Кратког метра“ знају да је ова одлука градских власти политичке природе. Убеђен сам да су партијски критеријуми морално-политичке подобности неприхватљиви за културу једне земље а сасвим сигурно погубни за један филмски фестивал. Смене изведене на овакав комесарски начин упозорење су будућим уметничким руководиоцима да не таласају превише у јавности како би избегли судбину смењеног.“

Шта овде недостаје и зашто је све помало налик на онај посебни сценски жанр – водвиљ, у којем важну улогу играју тзв. куплети као песмице социјалне и политичке садржине (чије се строфе певају са рефреном) а припадају комичној опери? Шта наведене примедбе којима се комесарско, дакле превасходно идеолошко и политичко одлучивање о култури уочава као најпогубнији моменат, који не само да дави кадрове већ разара и само биће културе (по дефиницији биће слободе говора и мишљења) ипак чини тек псеудорасправом, односно српски речено назовирасправом? Одговор се понекад може потражити у поглављима биографија оних који су наводно тек сада открили „чари политичког диктата“ у друштвеном животу и „отварању различитих перспектива“. Упутније је, међутим, потражити одговор у пракси нашег културног живота, у вишегодишњем искуству у којем није било дана а да није било ретка, то јест диктата свега овога што се сада са ужасом оспорава. Да ли су то можда, у времену и дискурсу који је био моментално успостављен демократском револуцијом 2000, комесари у култури, наметањем политичке воље снажног идеолошког диктата   били и постали сувишни и одсутни? Нека се баци каменом онај ко… болује од сенилности.А нека, успут, размисли и о поруци у речима Лалета Павловића:„ СНС је на изборима добио преко педесет посто, а министар Тасовац сменио је буквално све кадрове СНС-а у свом министарству и у републичким институцијама. Значи, вратили смо се на 2000. годину. Питам министра зашто у институције долазе милитантни кадрови ЛДП-а и десно крило ДС-а, под плаштом приче да није важно ко је из које странке? Па не можете да се играте са парламентарним системом. Колико сам ја информисан, они су изборе изгубили.”

ОМИЉЕНИ КУПЛЕТ И НЕКЕ СТРЕПЊЕ Гласови који су у сливеној хармонији – меко и милозвучно − што по медијима, што по кулоарима,  ћућорили  када је лане био смењен министар културе (СНС кадар Братислав Петковић) а потом  сложним муком испратили темељну ревизију (читај протеривање и отпуштање) кадрова у републичком Министарству културе, „реконструисаном“ чиновничком вољом министра Ивана Тасовца, сада као да оболеше од јавне логореје. Рефрен који они понављају је „политичко насиље над културом“.

Када Баљак тврди да су ове „смене директно охрабрење аутоцензури свих оних који се баве јавним послом у култури и да су лакмус папир за слободу говора и изражавања у једном друштву“, када професорка Шешић упозорава да „одлучујућу улогу имају људи из сенке, они који су унутар партијских структура препознати као кадрови“ − имамо ли разлога да се забринемо? Најпоштенији одговор је одречан. Најтачнији је онај који прецизира − не више него што смо бринули и до сада. На ово смо „огуглали“, са овим смо се у „демократској” Србији одавно сродили. „Пресек“ се није догодио, мада је променом једне политичке парадигме био недавно наговештен. Упркос обећањима, нови људи и у Министарству и у институцијама културе нису то учинили. Наслеђе тзв „жутих” претходника – а њихов репрезентативни део управо сада срдито диже глас – било је тако снажно „имплементирано“ у српску културу да је, као милозвучни пев сирене, у многим случајевима, опчинио и умртвио полет оних који се и сада диче да су изабрани народном вољом − управо зато да мењају! Вероватно је управо та воља одлучила о томе да се и данас са побожном скрушеношћу и ћутке сусрећемо са налозима да као нација мењамо свест, уз великодушни императив − напомену да ћемо то лакше и брже учинити ако се суочимо (зна се на који начин и са којим претпоставкама) са својом прошлошћу. Што се културе  тиче, она је то већ ових дана и доказала: прстом се није, на пример, мрднуло да се у престоном Београду обележи заветни Видовдан, или да се – у стваралачком и уметничком домену − достојно обележи за нацију судбински преломна 1914. На једвите јаде, тек сада, после незамисливих рампи и перипетија, у Србији се коначно снима филм посвећен Гаврилу Принципу. Зли језици тврде да је и ово дело прошло зато што је омаж једном хероју и српском пријатељу који не носи српско презиме.

Закључимо и да је све овде речено разматрање на подстицај једне јавне и лицемерне и неумесне љутње, но и да је  речено са непоколебаним уверењем да културе без слободе једва да може бити, да комесари и политички диктати у озбиљном свету, у еманципованој држави, зрелом друштву и снажној култури не само да не би смели већ и не би могли да преживе. Неопходно је, међутим, о овим питањима говорити пажљиво, са одговарајућом зером скрупула, интелектуалног и уопште људског поштења.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Kada zvanicna „kultura“jednog naroda u ovolikoj meri zanemari sve ono
    sto cini i spaja taj narod (jezik,pismo,tradicionalni sistem vrednosti,,vera…);
    kada,ovako razbarusena,zagazi u proces AKULTURACIJE kolonijalnog tipa,
    onda, ovako odnarodjena i uzutela,postaje samo jos jedna,svima razumljiva,
    i nikom potrebna kovanica: KULT -(zna se koji) URA! (jurisnika LDP-a).Zato
    mi je hortikultura bliza( primitivizam? ,seljakljuk?) jer,tu nema zamajavanja,
    hipokrizije i kadrovske kombinatorike. A rezultati su odmah vidljivi.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *