Крај српског (гео)политичког балансирања?

Пише Драгомир Анђелковић

Београд улази у фазу када ће морати да бира између играња руског рулета и сукцесивног пута до капитулације на свим пољима. Прво је ризично али макар оставља простор да се надамо спасу

У наше медије процурила је вест да је убрзо после рушења малезијског авиона драстично појачан притисак водећих евроатлантских центара моћи на Београд са циљем да се Србија коначно определи против Русије. Како се сазнаје, ускоро ће ЕУ и формално од наше земље затражити да се у пуном обиму придружи политици Брисела у односу на Москву, а та политика ће до тада претрпети озбиљне корекције у смислу јачања санкција.

 

УКРАЈИНСКИ РАЧАК Што се тиче поменутог обарања путничког авиона – да кренемо од тога – није доказано ни ко је то непосредно учинио, ни ко је испровоцирао такав развој догађаја. Штавише, на недвосмислен начин, до расветљавања тог страшног догађаја у којем је страдало 300 цивила сигурно неће доћи ни у догледно време. Они који су смислили тај мрачни сценарио пласирањем бујице лажи ситуацију ће чинити додатно нејасном. Но, када ствари већ нису лако размрсиве, сетимо се практичних Римљана. Када није било јасно ко је починилац злочина, на основу деценијског искуства, њихов познати судија Луције Касије полазио је од питања: Ко има корист? Одмотавајући клупко истраге од те тачке, по правилу, налазио би починиоце  злочина.

Рушење малезијског авиона се сигурно не исплати Русији и федералистима на простору Доњецка и Луганска. Иовако се већ месецима спроводи опсежна акција њихове стигматизације, чији део је и упорно називање „сепаратистима“ и „побуњеницима“, док се кијевски пучисти неосновано третирају као „легална“ и „демократска власт“. Отуда, и без много потенцијала за прогностичко мишљење, лако се могло претпоставити шта ће се дешавати после погибије више стотина грађана ЕУ у зони ратних дејстава. Јасно је да то штети Москви и страни коју она подржава. Зар би онда (Мало)Руси имали интерес да учине нешто што суштински представља пуцањ како у њихово, тако и у колено Кремља?

Тешко је онда не констатовати да иза злочина о којем говоримо стоје Кијев и Запад. Било тако што су га директно извршили или што су разним манипулацијама – типа намерног преусмеравања у зону сукоба лета којем су додали пратњу борбених авиона и пласирали информацију да се ради о транспортном авиону пуном оружја послатом на неки аеродром на истоку – проузроковали масакр. Коначно, где је злочин припремљен, наговештава и хистерична нова етапа антируске медијске кампање, очито унапред припремљена и до крајности оркестрирано, а која се води од стране атлантистичких глобалних медија и средстава масовног информисања, које контролишу у многим земљама света.

Све то у околностима када ништа није доказано. А када је пре неколико месеци у Одеси од стране украјинских бојовника брутално спаљено преко сто противника кијевске узурпације власти, медијски одјек је трајао неколико дана. При томе је све релативизовано, иако је било недвосмислено доказано ко је ужасан масакр починио. За евроатлантске моћнике није битно колико је страшан злочин и ко је уистину за то крив, већ како да се он максимално искористи за њихове геополитичке циљеве. Уосталом, то ми најбоље знамо. Довољно је да се сетимо Маркала, Рачка и тиме трасираних путева за агресију на Српску и Србију. Ако, с обзиром на њену моћ, не баш исти онда бар сличан сценарио се сада одвија и у вези са Русијом.

[restrictedarea]

АНТИРУСКА ХОМОГЕНИЗАЦИЈА Злочин о којем смо говорили испланиран је и извршен како би се Запад хомогенизовао против Русије. Многе државе чланице ЕУ нису вољне да се озбиљно конфронтирају са Москвом. Не само што би због тога имале енормну економску штету већ би био прекинут и процес њихове еманципације од САД. Снажни амерички загрљај – који се после окончања Хладног рата многима у Европи чини непотребно спутавајућим – може да ослаби само уз помоћ јачања веза Немачке и других релевантних држава Старе Европе са Русијом. То у Вашингтону и Лондону добро знају и зато су разним марифетлуцима учинили све што су могли како би прекинули такав ток догађаја. У мирним околностима он би се неминовно еволутивно одвијао.

Другачије стоје ствари када се ископају ровови између ЕУ и Русије и уз буру ратних поклича сви са њихове западне стране натерају у борбени строј. Зато је, да се подсетимо, и створена „украјинска криза“. Сада је, у вези са њом, дошло време да се и Србија натера да се дистанцира од Русије. Акција тог типа ће пуном паром почети да се спроводи крајем августа или почетком септембра. До тада је акценат још на коначном препарирању немачке јавности и паралисању тамошњих политичких структура које се опиру актуелном атлантистичком походу на Исток.

Србија је рачунала да може да истраје у својој политици комбиновања евроинтеграција са развијањем партнерских односа са Москвом тако што ће Берлин за то не само имати разумевања већ ће нам и тихо пружати потпору. Та стратегија сада убрзано пада у воду. Немачка је ништа мање од Србије погођена обарањем малезијског авиона и сада ће настојати да спасава оно што јој је најбитније, тј. економску сарадњу са Русијом у најважнијим областима по себе. Да би се око тога исценкала за својим англосаксонским „Великим братом“, између осталог, жртвоваће Србију. Раније је наша политика ишла наруку немачком настојању да се ублажи ситуација на Истоку. Сада, када то више није могуће, бићемо згодна монета за поткусуривање како би Немци минимизирали своју штету.

 

ОД КОСОВА ДО АТЛАНТСКОГ ПАКТА Притисак да се Србија приклони Бриселу и Вашингтону у вези са њиховом политиком према Русији ускоро ће постати унисон. Нико на Западу за нас неће више имати разумевања, ако нас баш сви неће једнако терати да се окренемо против Русије. Додуше, Београд ће вероватно покушати да такво стање промени мазохистичким демонстрирањем покорности Немачкој. Берлин, много више од Вашингтона (њему одговара да постоје темпирне бобе које контролише) жели да се затвори „косовска криза“ како би се ситуација у Европи максимално примирила. То је могуће постићи (или имати илузију да је то учињено) само присиљавањем Београда на тоталне уступке. Приштина има заштиту САД и не пада јој на памет да одустаје од својих претензија.

Београд ће, плашим се, на Косову и Метохији давати све што може како би издејствовао помиловање у вези са ставом према Русији који се од њега тражи. Вероватно полази од тога да је јавност већ преживела косовски удар а да би заокрет у вези са Русијом драстично оштетио имиџ власти. Друго, што је већ са националног становишта објективан фактор, изгледа да се схвата да би Србија одсечена од Русије била потпуно окупирана и без шансе да у повољнијим околностима поврати оно што јој је отето и што се тиче Косова, и када се ради о нашим другим угроженим виталним интересима. И није реч само о томе да губимо потенцијале за будућност већ угрожавамо и опстанак у садашњости.

Русија не само што је стуб одбране оно мало наших преосталих позиција у вези са КиМ (нпр. спречавање уласка косовске квазидржаве у ОУН) већ има и суштинску улогу у очувању још колико-толико дејтонског статуса Републике Српске. Уверен сам да Москва, чак ако се Београд и приклони антируском блоку, неће престати да подржава Бањалуку и нашу ствар на КиМ, али све ће бити некако у очима целог света девалвирано. Тако ће ерозија наших националних интереса бити убрзана. О економским и стратешким да и не говоримо. Ту ће се ствари још брже одвијати.

Ако ће „Јужни ток“ (са свим вишеслојним користима које нам доноси) у контексту ескалације кризе, и без промене наше позиције бити кочен, то ће се десити и са значајним делом нашег извоза у Русију. Ако формално не буде суспендован бесцарински режим, он свакако неће подразумевати и толику неформалну руску благонаклоност према нама (сада нам се свашта толерише). Уз то, пашће у воду и разни други финансијски аранжмани, најављени пројекти итд. С друге стране, од Запада ништа нећемо добити осим испразних евроинтеграција. Од њих ако и буде користи, то ће се десити у далекој будућности. Друга ствар је шта Запад лоше може да нам учини моментално. То је већ у домену мафијашке логике, али знамо са ким имамо посла.

На миг Вашингтона и Брисела живот би почеле да нам загорчавају разне међународне финансијске организације типа ММФ-а, најављене (макар и „пријатељске“ арапске) инвестиције и кредити за буџетску консолидацију отишли би у заборав, помоћ за опоравак од поплава разним бирократским процедурама била би блокирана. Даље од тога, верујем, не би се ишло у домену привреде јер би за Запад то било контрапродуктивно, али и поменуто би власт, која се копрца на ивици економско-финансијског колапса, довело у скоро неодржив положај. А за њу би то био тек почетак мука. Уз наведено, уследио би и удар на официјелни Београд од стране евроатлантског идеолошког апарата у Србији, налик ономе са којим се ДСС суочио 2008. године.

Државни врх би био изложен и ударима у леђа од стране неких који га сада у пропагандној сфери подржавају. Западни клијенти који су му сада дати на позајмицу били би активирани против њега а и многи који се воде искључиво опортуним рачунима почели би да беже на страну јачег. Паралелу са дешавањима са краја прошле деценије једино ремети чињеница да сада нема снажне опозиције која би могла да буде стављена у функцију Запада. Но, и то се да превазиђи муњевитим склапањем опозиционог мозаика од парламентарних и ванпарламентарних странака које су сада ван власти и укључивањем у његове редове оних који би на миг напустили како редове владајућег блока, тако и његове носеће партије. Ко зна како се то ради, само када пожели да се тиме бави (и да паре) преко ноћи може да направи релевантну опозицију!

 

ИЗНУЂЕНИ СУНОВРАТ КОЛАБОРАЦИЈЕ Укратко, ситуација је и за Србију, и за власт – више него тешка. Власт се сигурно „зноји“ и због угрожености националних интереса јер ће сви порази ићи њој на савест. „Зноји“ се и због ножа пошто несумњиво види да се налази недалеко од њеног „грла“. Засигурно је свесна и да за њу у игри која јој се намеће као спасоносна заправо нема спаса, већ само куповине времена. Ако сада попусти када се ради о Русији (са свестраним консеквенцама које то има по наше интересе) и издејствује враћање ножа у корице, рачун за то ће платити после неког времена.

Рејтинг ће почети да јој се котрља низбрдо а и они који је сада присиљавају да следи њихову политику од ње ће дићи руке. Уступцима ће издејствовати да је сада не нападну и да се начелно праве да су јој пријатељи, али када процене да је потпуно истрошена, а то ће се у случају антируског сценарија брзо догодити, пустиће је низ воду. Но, неће бити ризика од тога да глава не остане на раменима. А они који се озбиљно супротставе „империји зла“ уистину рескирају и живот, па је то кључ за разумевање и неких, у прошлости и данас, наизглед ирационалних потеза наших политичара који нису спремни да пристану на све што Запад он њих тражи, али се и супротстављају тако да пре изгубе битку него што нешто стварно ураде.

Лекцију у вези са судбином Милошевића – који је и сам правио озбиљне уступке Западу али ипак ни по цену отвореног сукоба није пристајао да Србија капитулира – сви су овде изгледа добро научили. Наши политичари од тада изнад свега чувају своје главе и само је разлика у томе да ли покушавају да, минимизирајући ризик по себе, спасе понешто од националних интереса, или пак до краја егоистично колаборирају како би се они и њихово окружење богатили на саучествовању у националној несрећи а онда, када буду одјурени са власти, негде у потаји наставили лагодан живот.

ПАРАЛИШУЋИ ФАТАЛИЗАМ Толико о нашим владајућим политичарима и њиховој судбини, а шта са Србијом? Да је Русија и сама престала да калкулише и жестоко одговорила на посредну агресију на себе, недвосмислено бих рекао да Србија нема другу опцију него да чврсто стане уз њу. Какве год то последице имало, морамо да уђемо у „рат“ као што смо то учинили и 1914. (односно као што су учинили Руси због нас) па шта буде да буде. Без тога тихо пропадамо, а са тим, уз све жртве, можда и изнађемо спас. Међутим, проблем је што и Москва – уз сву тактичку мудрост – стратешки води политику која почиње да делује као да је по истом рецепту као и српска. Руска калкулација је јасна: одмереним поступањем (али на начин да се не препусте кључне позиције) Москва настоји да спречи да се јавно мњење и следствено, политичари држава Старе Европе окрену против Русије. Проблем је у томе што је занемарен потенцијал евроатлантских центара моћи да по цену изазивања ма каквих жртва усмере политичке процесе у смеру који желе. Нема те одмерености и попустљивости која може да парира њиховој монструозности. Зато јој се треба тотално супротставити.

Већ онда када је почела украјинска криза, Русија је имала право да прискочи легалној власти и интервенише. Требало је ићи на Кијев, а не на Крим! Иста прашина би се дигла на Западу, али линије будућег фронта би биле битно другачије. Али за Кремљ је, било би неправедно то не рећи, проблем сопствено јавно мњење. Оно није много боље него наше почетком 90-их година. Начелно подржава руску ствар, али многи Руси не би хтели да због тога подносе било какву жртву. Друго, што је већ грешка официјелне Москве, потцењује спремност евроатлантских центара моћи да до крајности кидишу и на државу каква је моћна Русија. Кремљу је јасно да је крајњи циљ Вашингтона депутинизација Русије, тј. њено враћање у корито руско-западних и унутрашњих односа какво је било за владе Бориса Јељцина. Међутим, као да се не схвата колико је он спреман далеко да иде ради тога.

После овога што се десило са малезијским авионом, крајње време је да Москва то схвати и окрене нови лист. До сада је – у оквирима постојећег развоја догађаја а без сагледавања крајњих домета монструозности атлантистичких противника – можда и било рационално тактизирати. Сада више није. Европско јавно мњење ће потпуно бити окренуто против Русије. Она нема шта више да изгуби. Ако Русија преузме ризик и озбиљно одговори, може само да добија. У противном, обруч око ње ће се сужавати са несагледивим последицама и сваким даном све горим позицијама за руску контраофанзиву. Вратимо се сада, у светлу реченог, на наш случај.

Одлучи ли се Москва за озбиљну акцију и Београд мора да смогне снаге да – ако је већ доведен у дилему да бира – стане на њену страну. Крене ли наша власт тада у супротном смеру, заслужује енергичан отпор, и то не вербални већ на улицама и трговима, патриотски настројених грађана и политичких снага. Унутрашња ватра не сме да јој делује мање страшна од спољне претње пожаром, са стимулативним ефектом који то тада има по стајање на страни од бурно исказане воље свог народа. Но, шта ако Русија не радикализује свој приступ те настави да се гаси федералистички отпор кијевској узурпацији власти и антируској линији коју она намеће? Из ове позиције немам категоричан одговор. На онима на власти је да све извагају и прагматично, надам се пре свега за државу а не само за њих лично, донесу одлуку. Што се мене тиче, да сам у прилици да одлучујем, ја се ни тада не бих определио против Русије, и то превасходно ради Србије. Не ради се ту ни о каквој ирационалној русофилији, већ о хладној националној калкулацији.

Кренемо ли путем пуне капитулације, потпуно препуштамо своју судбину онима чију милост је тешко очекивати. Прихвати ли власт ризик и крене стазом макар пасивног отпора, можда спаси и земљу и себе. Свашта ће се дешавати али у турбулентним глобалним временима где се много тога убрзано мења никада се до краја не зна, како наш народ каже, „ко ће бити жив а ко мртав“, док нам „не догори до ноката“. Видимо и на примеру Сирије, где су изазови много тежи него они који су могући у Србији, одлучан отпор може да се исплати. Америка много тога постиже баш на основу пропагандног преувеличавања своје моћи и стварања фаталистичке представе да може да постигне све што хоће. Не може! Само треба имати храбрости да се проба кретање линијом већег отпора. Поготово када нација засигурно губи ако власт буде ишла линијом мањег отпора!

[/restrictedarea]