Почетна / Свет / Ко су стварни диктатори XXI века

Ко су стварни диктатори XXI века

Пише Зоран Милошевић

У САД 147 људи влада економијом ове државе, али и многим ресурсима и компанијама у свету, односно укупном економијом и богатством планете

Почетком октобра 2013. банка Креди свис (Crédit Suisse) објавила је годишњи извештај о светском богатству, из којега се види да мањина располаже већином богатства, а проблем је у томе што у савременом свету ти невероватно богати људи имају и невероватну власт, наводи Кристијан Керил у чланку „Олигарси – диктатори XXI века“ за портал Slate.fr.

 

ЉУДИ ИЗ 147-цe У САД 147 људи влада економијом ове државе, али и многим ресурсима и компанијама у свету. Зато се поставља питање може ли тих 147 људи (познати и као „људи из 147-це“) запосести власт и власништво над свом економијом и ресурсима света, пише портал voprosik.net. Олигарси (пре свега са Запада) желе да се друге државе не развијају, јер само у том случају они могу безбрижно да присвајају интелектуални потенцијал, ресурсе и већ стечено богатство трећих држава. Управо у овој жељи и пракси се препознаје „сатанизам олигарха”, будући да то води у „контролисани хаос“, чији је смисао у томе да се обезбеди развој само неколико одабраних и већ привилегованих и богатих држава, док остале морају бити под њиховом контролом и не могу се развијати.

Проблем са олигарсима има и Израел, о чему је писао Рубик Розентал за портал Maariv. Проблем је што се у тој земљи води рат патриота и државе, на једној страни са олигарсима који би да државу укину. Победник у рату дефинисаће будућност и облик државе Израел. Јер олигарси, власници огромног новца, негативно утичу на њу, није им важна. Њима није важно благостање становника, него само властито, зато их држава и не интересује.

Игор Коломијец за портал astroenio.ru наводи да нестабилност у светској економији продукује Међународни монетарни фонд захтевајући од влада да се умањују пензије, плате, социјална издвајања за становништво. Друго питање је зашто то раде, у чијем интересу? Одговор је: за западну олигархију. Данас се заборавило, подсећа Коломијец да су ММФ и низ корпорација на Западу осмишљени од масонских структура да би се покорио народ. Циљ олигарха је освојити неку државу, осиромашити и развластити становништво, које потом постаје и пасивно, док локални политичари постају марионете олигархије.

 

МАТЕМАТИКА „КОНТРОЛИСАНОГ ХАОСА“ Информације о олигарсима из целог света и њиховом плану да изазову хаос у слабим државама јесу нешто чиме, како видимо, обилује политиколошка литература. Наиме, у споменутим анализама тврди се да олигарси користе „борбу за демократију“ да опљачкају слабе државе, а потом да смање број становника на планети. Тај план јерменски аналитичар Григор Барсегјан (портал Lragir 25. 06. 2014.) назива сатанистичким. Ови планови олигархије захтевају устанак и мобилизацију становништва, патриота и интелигенције.

Свет се очигледно брзо мења. Формирају се нови системи и нове разлике и проблеми и нови погледи на стварност. Један од утицајних политиколошких погледа дефинише светску олигархију по принципу власништва (над финансијским капиталом) па она представља финансијску олигархију, а служи се Федералним резервним системом САД, Међународним монетарним фондом и масонима да обезбеди доминацију, тачније да наметне своје кадрове у владе националних држава.

[restrictedarea]

Спровођење ове праксе обезбеђује сатанистичка политика „контролисаног хаоса“, која у трећим државама доводи до тога, прво, да су на власти неталентовани, криминализовани и корумпирани људи; друго, да олигархијски агенти (које су они школовали и обучили) контролишу ту власт, а понекад и директно управљају одређеном државом; и треће, у државу се уводи особена форма демократије (коју споменути Барсегјан назива „демократија зоне сиромаштва“) као најефикасније оружје у пљачки слабих држава.

Математика „контролисаног хаоса“, узмимо пример Либије, говори да су олигарси на патњи становника ове државе и те како зарадили. Према подацима који су били својевремено доступни, Гадафи је у западним приватним банкама имао између 30 и 200 милијарди долара. Ако претпоставимо да је реч и о минималној цифри од 30 милијарди, колико су, према доступним подацима имали и остали политичари ове државе у истим тим банкама, у садашњим условима када Либија као држава практично не постоји (а ни они који су уложили новац, као ни њихови рођаци) финансијска олигархија располаже са 60 милијарди долара, јер нико не потражује тај новац (власници рачуна су током агресије на ову земљу од стране Запада „случајно“ убијени). На другој страни, већи део инфраструктуре, кадрови, образовање, наука итд. уништени су или запуштени. Другим речима, у неколико следећих деценија Либија ће бити потпуно зависна од Запада. Нарушени међунационални односи и борба за власт међу либијским племенима омогућавају да се сва важна богатства државе купе „за долар“ и тако годишње опљачка више десетина милијарди долара.

Стварањем „хаоса“ у Либији олигархија је решила три задатка: стекла  је огроман новац, право на експлоатацију нафте и од ове државе створила послушног геополитичког играча. Јасно је да образац „контролисаног хаоса“ функционише, те да нема друге, тако моћне силе као што је светска олигархија. Зар Југославија, Ирак, Авганистан, Сирија, Египат итд. то не илуструју на најбољи начин? Споменути образац функционише данас и у Украјини (практично и на целом подручју Источне Европе и простору бивше Југославије) – али и у државама Европске уније (Грчка, на пример). На овим просторима је фактички обустављена индустријска производња, тачније извршена је деиндустријализација, што је довело до одласка око 20 милиона људи на Запад ради тражења посла. При томе, они имају статус „робова који нису гладни“ и раде тзв. „прљаве“ послове. Од споменутог броја, најмање пет милиона житеља Источне Европе ради у грађевинарству, а не зарађују више од 20.000 долара годишње (Бугари, Литванци, Пољаци…) Други, „боље плаћени“, зарађују 100.000 долара годишње. Корист развијених држава, односно олигарха у овој области је око 400 милијарди долара годишње. Слично је стање и у Украјини, Молдавији, Грузији и Јерменији.

 

УЛОГА „ЧУВЕНОГ“ ТЕНДЕРА Следећи образац је потцењивање вредности имовине трећих држава. Када се нека држава натера да прода јавно предузеће, онда се оно процени на мању вредност од реалне, а огласом о продаји (чувеним тендером) услед „незаинтересованости“ купаца вредност пада додатно. Тако сва вреднија природна и друга богатства прелазе у руке олигархије. Ту су и државни дугови. У Европској унији појавила се чак фраза „Грчка не постоји – постоје само грчки дугови!“ Пошто овај систем и даље демографски празни слабе државе, јасно је да ће се ускоро тамо моћи купити „за долар“ било шта. Иначе, ниво „контролисаног хаоса“, како видимо на примеру Либије и Грчке, није исти за сваку државу, али последице јесу.

Технологија изазивања „контролисаног хаоса“ користи се „демократијом за зону сиромашења“. Наиме, пошто се опљачкају национална богатства неке државе, потребно је донети законе који би дугорочно омогућили олигарсима уживање у опљачканом, као и гарантовање приватног власништва.  Другим речима, нужан им је, са једне стране, привид демократије и законитости, а са друге, потребно је да се држава не развија како би се држала у „зони сиромаштва“ – дакле, „хаос“. За ову олигархијску политику такође је разрађен образац.

Држава се урушава ако у њој влада атмосфера грабежи, лоповлука, при чему се „елита“ састоји од необразованих, криминализованих и примитивних људи. Затим, ако се у њу убаце специјално обучени (од олигархије) кадрови („Ђелићи”и други слични) они вредна предузећа, рудна богатства и све друго вредно „за долар“ предају олигарсима. Ти олигархијски кадрови потом у држави намећу „демократске законе“ који озакоњују дугорочну пљачку државе, али и самих радника, принуђених да раде за бедне плате и без „права на штрајк, боловање, плату током годишњег…“ При томе, олигархијски кадрови раде на урушавању науке, образовања, производње, историје, културе, односно идентитета становника. Главну улогу у томе имају, наравно, кадрови који заврше школе и курсеве Међународног монетарног фонда, и Сорошеве. А лопови и криминалци у власти слабе народ, троше на неважне ствари његову енергију. Такође, уништавајући науку, образовање и културу једног народа, слабе потенцијал отпора народа. На крају, пљачка добија законске форме и олигарси могу да уживају у новостеченом богатству.

 

ФАРСА ДЕМОКРАТИЈЕ Све ово, дакле, омогућава споменута форма демократије (за зоне сиромашења). Ова „демократија“ се суштински разликује од демократије у развијеним државама. Наиме, у развијеним државама она има задатак да оснажује народ, производњу, науку, технологију да би се стекао адекватан потенцијал за све могуће изазове. На другој страни, „демократија у зони сиромашења“ има сасвим други циљ (који постављају светски олигарси). То је доношење „демократских закона“ који омогућавају олигарсима пљачку конкретне државе на „законит и дугорочан начин“. Закони морају бити демократски, али у „смањеном режиму“, другим речима, то мора бити „нефункционална демократија“, која никако не сме бити имплементирана у свакодневни живот. „Демократија за зону сиромашења“ примењује се углавном у хришћанским државама, док у исламским овај образац „лудирања са народом“ углавном не пролази, па се тамо примењују револуције и ратови (Либија, Ирак, Сирија, па и Турска). У исламским државама које олигарси контролишу (Емирати, Кувајт, Азербејџан) ово питање се решава једноставније, јер добијају све што зажеле, тј. не изводе револуције и не уништавају државу, што је, наравно, само привремено стање.

Овакве тенденције имају вишеструке негативне последице по човечанство. Научна истраживања су дала основа тврдњи да „олигарси немају саосећања према обичном народу, односно да се ради о отуђеној групи људи која ради против интереса остатка света”. Наиме, antizoomby.livejournal.com наводи истраживања америчких научника у којима су утврдили да везу између богатства и олигарха не формирају њихова натприродна способност, невероватне радне навике или нешто треће, већ одсуство морала. Корпорације по правилу избегавају да плаћају порез и социјалне доприносе радницима, варају своје клијенте (инвестиционе компаније чак у 50 одсто случајева). Богати се усредсређују само на себе и своје потребе и прати их осећање да имају „посебна права“, због чега су спремни на неморална чињења.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *