Почетна / Колумне / Ko je Eкмеледин Ихсаноглу?

Ko je Eкмеледин Ихсаноглу?

Пише Дарко Танасковић

Многи у Турској нису чули за Екмеледина Ихсаноглуа, од пре неколико дана заједничког кандидата опозиције на председничким изборима, заказаним за 11. август ове године, када ће Турци први пут непосредно изабрати човека који ће их на кормилу државе предводити наредних пет година

Мало ко у Србији није чуо за турског премијера Реџепа Тајипа Ердогана. Многи у Турској нису чули за Екмеледина Ихсаноглуа, од пре неколико дана заједничког кандидата опозиције на председничким изборима, заказаним за 11. август ове године, када ће Турци први пут непосредно изабрати човека који ће их на кормилу државе предводити наредних пет година. Председника је досад именовала Велика народна скупштина, тако да је његов избор зависио од односа снага у парламенту и од скупштинске комбинаторике. С обзиром на ову значајну промену, а и из низа других разлога, предстојећа трка за председнички мандат изазива велику пажњу у земљи, али и у свету, где се много нагађа о томе може ли ико угрозити лидера владајуће Партије правде и развоја (АКП) на његовом походу ка председничкој палати на Чанкаји. Раније се спекулисало да би га једино могла уздрмати евентуална кандидатура садашњег председника и Ердогановог дугогодишњег саборца, Абдулаха Гула. Разлике које су се повремено уочавале у иступима ове двојице политичара на унутрашњем и на спољном плану, као и приметна Гулова уздржаност у неким ситуацијама које су изазивале оштре Ердоганове јавне наступе, каткад на граници вербалних инцидената, уз шушкања о председниковој блискости с покретом „Хизмет“ моћног проповедника „ислама с људским лицем“ и америчким пребивалиштем, Фетхулаха Гулена, од пре извесног времена у сукобу с Ердоганом – све је то наводило на претпоставку да ће управо Гул стати на црту свом неупоредиво харизматичнијем, али и необузданијем и арогантнијем партијском другу.

ТРАГАЊЕ ЗА КАНДИДАТОМ То се, међутим, пред ове изборе није догодило, тако да је, и у Турској и ван ње, настављено грозничаво трагање за кандидатом који би у одмеравању снаге с Ердоганом у борби за наклоност бирача могао имати изгледа да успе. Извесна пољуљаност Ердоганове неприкосновене позиције, условљена изазовима у унутрашњој и промашајима у спољној политици, као и првим, засад благим наговештајима успоравања привредног раста, а све у крајње сложеном контексту узбурканих међународних односа, никог озбиљног није могла до те мере завести да поверује у његов брз пад и да превиди чињенице које говоре у прилог томе да је он и даље најјачи актер на турској политичкој сцени. И последњи локални избори, које је АКП надмоћно добила, чак и у неким традиционално опозиционим срединама, потврдили су Ердоганову снагу. Суочене с реалношћу, главне опозиционе странке, секуларна Републиканска народна партија (ЏХП) чији је оснивач био „отац турске републике“ Ататурк, и десничарска, радикално националистичка Партија националне акције (МХП) одлучиле су да привремено у други план ставе велике идеолошке разлике и определе се за заједничког кандидата, свесне да без обарања Ердогана задуго неће бити у прилици да остваре било какав значајнији помак у враћању/освајању политичког простора. После разматрања већег броја имена, углавном из редова ЏХП или ванстраначких, угледних личности, лидери двеју странака, Кемал Киличдароглу (ЦХП) и Џевдет Бахчели (МХП) уз консултације, како изгледа, и са Селахатином Демирташем, вођом прокурдске Партије мира и демократије, споразумели су се да њихов заједнички кандидат буде научник, дипломата и високи функционер у међународним организацијама, Екмеледин Ихсаноглу. Од тренутка објављивања изненађујуће вести о његовом избору, Ихсаноглуово име не силази са стубаца штампаних и екрана електронских медија, као ни из друштвених мрежа. Сви се питају и покушавају да објасне: ко је овај човек?

[restrictedarea]

ЗАЛАГАЊЕ ЗА ДИЈАЛОГ ЦИВИЛИЗАЦИЈА Заиста, ко је Екмеледин Ихсаноглу? Овај, како га неки коментатори описују, пријатан и отмен Турчин, који турски говори с лаким арапским акцентом, рођен је 1943. године у Каиру, као син Ихсан Ефендије из Јозгата који се, пред Ататурковим световњачким реформама, 1924. године иселио у Египат. Завршио је студије на чувеном исламском универзитету „Ал-Азхар“, једно време радио у Османском архиву Краљевске палате, а затим, као професор турског језика и књижевности, на каирском универзитету „Ајн Шемс“. Његов син Екмеледин кренуо је очевим стопама, завршио студије на „Ајн Шемсу“, похађао наставу на „Ал-Азхару“. У кући се говорио искључиво турски, тако да је млади Екмеледин одлично савладао оба језика. По завршетку магистарских студија, Ихсаноглу, коме Насеров режим баш и није био по вољи, одлучује да живот настави у Турској, где је докторирао на Анкарском универзитету и посветио се научном и наставном раду, прво на Анкарском, а потом на Истанбулском универзитету. Понајвише се бавио историјом исламске науке, исламском културом и међуцивилизацијским културним прожимањима. Бројним публикацијама, како ауторским, тако и онима које је приредио, стекао је углед у међународној научној заједници и постао члан већег броја научних друштава и академија у исламском свету, као и неких на Западу. Екмеледин Ихсаноглу, за пријатеље Екмел Беј, од оних је муслиманских интелектулаца који се истичу организационим радом у мисији промовисања ислама кроз афирмисање исламске културне баштине и залагањем за „дијалог цивилизација“, а против њиховог хантингтоновског сударања. Ихсаноглу је одавно разумео да у ономе што се данас зове „мека моћ“ леже неслућени потенцијали деловања на Алаховом путу, да перо може бити уверљивије од сабље, али да се каткада мора и ње латити, као рецимо, у време рата у Босни и Херцеговини, кад је на све начине у међународним форумима и организацијама усрдно подржавао и пропагирао интересе и циљеве тамошњих муслимана/Бошњака. Харис Силајџић је, поздрављајући Ихсаноглуа у Сарајеву 2010. године, рекао да Бошњаци у њему имају пријатеља који је увек био и остаће с њима. Од 1980. до 2004. Екмеледин Ихсаноглу је био на челу Центра за проучавање исламске историје, уметности и културе Организације исламске конференције, са седиштем у Истанбулу, где је организовао и методично спроводио веома разгранат програм неговања и унапређивања културне баштине исламског света, да би 2004, као први Турчин, постао утицајни генерални секретар Организације исламске конференције (ОИК) односно, од 2011, Организације исламске сарадње. Нема сумње да је Ердоганов противкандидат човек импозантне биографије и неспорних заслуга, пре свега за ислам, али је велико питање хоће ли му то бити и довољно да озбиљније угрози његов политички примат у Турској.

АТЛАНТСКО ПЛАВО Опредељивањем за Ихсаноглуа, ЏХП, странка која се и данас заклиње на верност кемализму, морала је добро да зажмури, јер тај углађени господин није само добар муслиман већ и убеђени исламиста. Исто колико и Ердоган, ако не и више од њега. Избор који је партијско вођство учинило изазвао је озбиљне потресе у странци и сигурно ће учинити да многи секуларно опредељени чланови своје огорчење оваквим идеолошким salto mortale изразе и на изборима. ЏХП је изгубила душу. За МХП одлука да се као заједнички кандидат истакне Екмел Беј била је, свакако, мање тешка, премда је он осведочени панисламиста, а много мање турски националиста. Но, ова противречност је на турској десници већ одавно, од времена Тургута Озала, концепцијски превазиђена формулом „турско-исламске синтезе“. Курди су, наравно, опрезни и очекују да Ихсаноглу у свом програму понуди нешто што би их убедило да им је пробитачно дати му подршку против Ердогана, који у својој тек започетој кампањи, додуше не први пут, обећава решавање „курдског питања“. Занимљиво реаговање на Ихсаноглуову номинацију дошло је од Догуа Перинчека, лидера мале, али гласне Радничке партије. Овај непоколебљиви левичар, кемалиста и антиглобалиста, чест гост турских судова и затвора (где увек напише по једну нову запаљиву књигу, тако да се властима не исплати затварати га) најавио је жесток отпор и новом председничком кандидату, док му је Ердоган одавно на мети. Ко је у народу уопште чуо за Ихсаноглуа, пита се Перинчек. Његово име су Киличдароглуу и Бахчелију дошанули са стране, каже он, примећујући да друштвене мреже откривају нескривено задовољство његовом кандидатуром у Ријаду и Вашингтону. Смисао читаве ујдурме по Перинчеку је у томе да се Ердогану подастре црвени тепих за успон до Чанкаје. А ако тај тепих одигнете, под њим ће се указати атлантско плаво, додаје овај искусни политички вук. Према свему што се о њему може сазнати, а и на основу ставова које је досад јавно износио, Екмеледин Ихсаноглу би заиста могао бити турски председник по мери САД и Саудијске Арабије. За разлику од Ердогана, на пример, он подржава генерала Сисија у Египту, иако би бар Египат требало добро да познаје, а мало и да воли. Медији који су му наклоњени бацили су се на посао дизајнирања Екмел Бејовог имиџа у јавности. Желе да га прикажу као антипод самовољном, грубом, сујетном и неретко непријатном Ердогану. На турском се за доброћудног, толерантног и предусретљивог човека каже бабаџан. Турски бирачи би требало да поверују да је Исханоглу бабаџан. Чак и да јесте, а није, кад би Екмел Беј којим случајем стварно имао шансе да победи, а да сам Турчин, гласао бих за Ердогана. Он је бар свој, а не њихов.

[/restrictedarea]

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *