Почетна / Документи / Изабраници судбине

Изабраници судбине

Пише МИЛОШ ВОЈНОВИЋ

Судбине младобосанаца након Сарајевског атентата

Двадесет и осмог јуна 1914, мало после тринаест часова, војни и политички врх Аустро-Угарске обавештен је о смрти престолонаследника Франца Фердинанда. У аустроугарском Министарству спољних послова завладало је мишљење да је атентат „поклон бога Марса“. Ратоборни кругови у Бечу су се обрадовали, био је то идеалан повод да се Хабзбуршка империја обрачуна са својим непослушним суседом, Краљевином Србијом.

 

ПОСЛЕДЊИ ЧИН Док је Аустро-Угарска смишљала како да формулише ултиматум, који је конципиран тако да Србији буде немогуће да га у потпуности прихвати, док је Србија писала најпомирљивији могући одговор – далеко од очију јавности у сарајевском затвору започињао је последњи животни чин „Младе Босне“. Већ 28. јуна увече већина атентатора је била ухапшена. У недељама и месецима након атентата младобосанци су делили судбину српског народа у Босни и Херцеговини. Хабзбуршка империја, која је европској јавности своју власт у Босни и Херцеговини представљала као „цивилизаторску мисију“, убрзо је показала сву своју суровост. Не само да је имовина Срба у Сарајеву постала мета организованих напада у данима након атентата већ су власти организовале и посебне уличне одреде, „шуцкоре“, који су формирани са идејом да помажу у прогонима. Иво Андрић је у роман На Дрини ћурпија уткао своја сећања из овог периода: „Већ сутрадан после објаве рата Србији почела је по вароши да крстари чета шуцкора. Та чета, која је наоружана на брзу руку, требало је да помаже властима у гоњењу Срба, била је састављена од Цигана, пијаница и других беспосличара, углавном људи који су одавно у завади са добрим друштвима и у сукобу са законом.“

Свакодневно пребијање обележило је прве дане притвора младобосанаца. Један од ухапшених омладинаца забележио је после рата да сарајевској полицији није недостајала инспирација при осмишљавању мучења. Младобосанце је прво сачекало просто пребијање песницама и ногама, агенти су доцније постали инвентивнији.

 

НА ШТА СИ СПАО ДА ЧУВАШ РЕВОЛУЦИОНАРЕ У сећањима оних који су преживели рат читамо: „Нajмилиja им je билa зaбaвa нaизмeничнo шaмaрaњe. Зaвeрeник или нeдужнa ухaпшeнa oсoбa, биo je рaширeних руку привeзaн зa двa супрoтнa зидa дугим ужeтoм, тaкo, дa сe нигдe ниje мoгao пoмицaти. Двojицa би гa тaдa сa свaкe стрaнe лицa бeздушнo шaмaрaли дoк нe пaднe oд умoрa. Глaвa жртвe клaтилa би сe, кao измeђу двa нaкoвњa, дoк нe би изгубилa свeст. Taдa je дoлaзилo пoлeвaњe вoдoм и oбнaвљaњe прoцeдурe.“

Завереници су се суочили и са чупањем косе, ударањем корбачима по ногама, гажењем по стомацима, са клештима за стезање ноктију, а остало је забележено и да су стражари везивали камење за полне органе затвореника да би их потом терали да ходају. Последњи чин психофизичког малтретирања суочио је младобосанце са дресираним полицијским псима. „Пси су били најмилосрднији“, сведочили су завереници. Мучења су престајала тек када се појављивала опасност да затвореник неће жив дочекати суђење. Један од затворских батинаша раније је посећивао омладинске састанке, заједно са младобосанцима. У затвору Чабриновић га је препознао, опсовао га је и додао: „На шта си спао, да чуваш револуционаре!“

[restrictedarea]

ОНИ СУ СЕ СМЕЈАЛИ Завереници су суђење дочекали са добрим моралом, управо тих дана чули су се српски топови који су у офанзиви српске војске у септембру 1914. стигли до Романије и Пала. Суђење је почело 11. октобра 1914. године. Младобосанци су се на суђењу смејали начину на који су ходали. У затвору су носили тешке букагије које су им први пут скинуте на суђењу, навикли на тежак терет на једној нози, на суђењу су ту ногу несразмерно подизали од патоса. Било је тешко привићи се на ход без окова. Тужилац је тврдио да је атентат био чин великосрпске пропаганде и тражио је да суд „уклони из друштва ове несретнике као што се чир из тела уклања“.

Свесни да су без икакве шансе за фер и поштено суђење, атентатори су читавом процесу приступили растерећено. Адвокат Недељка Чабриновића, уместо да га брани, придружио се нападима тужиоца, на шта је Чабриновић поручио: „После овакве одбране није остало ништа за оптужбу.“ Он је и додао: „Христ је рекао: ‚Ко тебе каменом, ти њега хлебом‘. Ми Срби смо доста тога издржали и ја кажем: ‚Ко тебе каменом, ти њега два пута каменом‘.“ Шаљивџија Чабриновић је највише иритирао судско веће. Као доказ против оптужених током суђења су читани антиаустријски памфлети организације „Народна одбрана“. Том приликом Чабриновић се јавио за реч и истакао да је захвалан на читању, јер није стигао да све те памфлете сам прочита а таква лектира „охрабрује дух и развесељава“. Судија је потом забранио даље читање памфлета „Народне одбране“ јер то није било „здраво за оптужене“.

 

ПУСТИТИ НЕВИНЕ, ПРИВЕСТИ БОГА Повод за шалу била је и прва варијанта оптужнице. Аустро-Угарска је истицала божанско порекло хабзбуршке власти и у складу са тим у оптужници је стајало да је Бог спасио престолонаследника од бомбе али да је Бог превидео Принципа. Оптужени су у шали затражили да се приведе Бог, а да се они као невини пусте. Истражни судија је Хрвату Иви Крањчевићу поручио да убиство једног надвојводе ништа неће променити јер Аустрија има четрдесет надвојвода, на шта је Крањчевић поручио: „Зар их има толико! Па то се без митраљеза не може побити.“

Судска пресуда је донела смртну казну за Данила Илића, а због малолетности остали младобосанци осуђени су на вишедеценијске казне тешке робије. Над Данилом Илићем смртна казна је извршена у марту 1915. у Сарајеву. Васо Чубриловић и Цветко Поповић своју казну су служили у Зеници, да би потом 1915. године били премештени у Аустрију, у затвор Мелерсдорф. Недељко Чабриновић, Трифко Грабеж и Гаврило Принцип су у децембру 1914.  послати у тврђаву-затвор Терезин у данашњој Чешкој Републици. Терезин није био као и остали затвори, нико од младобосанаца није успео да га преживи. Недељко Чабриновић је преминуо први, 20. јануара 1916.

 

ИЗАБРАНИК СУДБИНЕ Судбина је хтела да Чабриновића неколико недеља пред смрт у терезинској болници сретне чувени аустријски књижевник Франц Верфел, који је је о том сусрету оставио белешке. Верфел је записао: „Ово лице у ћелији, ова доброта која није више болна, ова благородна љубазност… у изгубљеним цртама на лицу овог хероја нисам препознао ништа друго до лепоту и достојанство непредстављене смртоносне усамљености онога који се никад више не може вратити међу људе.“ Док је Чабриновић покушавао да сам дође до носила, стискајући песнице аустроугарски поручник је узвикивао: „Нико да се није усудио да му помогне“, а Верфел је забележио и следеће: „Над Чабриновићем је лебдело нешто необично значајно, што је бацало у засенак сјај чизама и униформи оба стражара. Овај младић је био изабраник судбине.“

 

ЊИНА ХУМКА – ТВОЈА ДИЈАДЕМА Трифко Грабеж је преминуо 21. августа 1916, а најдуже је издржао Гаврило Принцип. Један од доктора који је лечио Гаврила Принципа био је Јан Левит. Иако му није речено кога посећује, Левит је знао да се ради о Принципу, закључио је да тако измрцварен човек може бити само неко од сарајевских атентатора. Доктор је приметио да је Принципу рука била ампутирана као последица батинања и изломљених костију. Принципове ноге су дрхтале, температура му је била преко 40 степени. На питање чиме се покрива, тужно осмехујући се, Принцип је одговорио: „Имам једно ћебе. Добијем га касно увече. Изјутра, чим сване, одузимају ми га.“ Принцип је издржао све до 28. априла 1918, три месеца пре његовог двадесет и трећег рођендана и пет месеци пре краха Аустро-Угарске. Када су 11. јуна 1920. кости младобосанаца премештене из Чехословачке у Југославију, Алекса Шантић је написао следеће стихове.

Немој данас, Босно, облачити на се

Жалости одело, но крепка и ведра,

Прими кости своје лепе деце царске

И сахрани топло у мајчина једра

Њина хумка то је твоја дијадема

Величанства, славе, поноса и части!

Из те драге хумке свакога ће дана

Једно ново стабло наше снаге расти.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Ponosna deco slobode!Vaši mladi životi,u okupiranoj zemlji,pogođenoj nepravednim odnosom,mukama i porezima,izrodili su u vama najlepšu klicu,želju za slobodom.Hrabri junaci,takođe jednog mračnog doba.Neprijatelj,Austrougarska,u želji da umanji vaš značaj,izmišlja,kako ste vi bili-povod za rat.Olako vas nazivaju teroristima,a mi znamo,da ste vi hrabri mladi ljudi,željni pravde i slobode.Vaša imena,ime mladog Gavrila,žive u našim srcima,živeće,dok postojimo.Mi,danas ćutimo,isto suočeni svetskom okrutnošću,kao da smo izgubili vatrenu želju za svetlim danima slobode,pomalo se stidimo,što nemamo vašu odlučnu hrabrost.Čast i slava vama,večni mir i,večno sećanje,koje moramo negovati kao svetinju.Hvala,za muke koje ste trpeli,čak i tad ste se umeli šaliti na račun mučitelja,da je eto doživeo da čuva revolucionare.Vaš čin,zdrav duh,želja da učinite nešto su,naš ponos na vas,naša snaga,prkosa i bola.Vaše seni su naša opomena,da zlo ne odlazi samo,da smo dužni vama i sebi,pronaći svoju slobodu.Ostajete,kao večna baklja,koja se,nikad neće ugasiti.Sva vaša draga imena,zapisana su u našim srcima.Slava vam.Živela sloboda Srbije,srpskog roda,živela sloboda drage nam Rusije!Dole tirani,ropstvo i nepravda!Živeo Pečatkoji pali svetlo,gasi tamu u našim dušama!Luna.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *