Почетна / Друштво / Из Русије, с љубављу

Из Русије, с љубављу

Пише Никола Врзић

После дводневне посете Александра Вучића Русији, остала је само дилема да ли су за Србију драгоценији политички или економски ефекти разговора које је премијер Србије водио са председником Русије Владимиром Путином и премијером Дмитријем Медведевим. Да ли ћемо умети и да ли ће нам се дати да то искористимо?

Једно сасвим неуобичајено и свакако неочекивано признање – неочекивано утолико што је било јавно – изговорено је ових дана у Словенији. Изговорио га је Карл Ерјавец, словеначки министар спољних послова, откривши да су Сједињене Америчке Државе покушале да притисну Словенију и натерају је да откаже званичну посету руског министра иностраних послова Сергеја Лаврова. „Из амбасаде САД добили смо наговештај да су забринути због предстојеће посете шефа руске дипломатије Сергеја Лаврова Словенији“, открио је Ерјавец, стојећи пред медијима уз Лаврова који је у Словенију, упркос америчкој забринутости, ипак допутовао овог уторка. Ерјавец је даље, све стојећи поред Лаврова, открио и да је – током састанка НАТО шефова дипломатије у Бриселу 24. и 25. јуна – од америчког државног секретара Џона Керија на крају ипак добио помирљив став у вези са посетом Лаврова, али под условом (Кери је, како се то дипломатски каже, „изразио наду…“) да ће у разговору са Русом Словенац „заступати ставове ЕУ и НАТО“. Лавров је на све то рекао да за америчку реакцију поводом његове посете није знао, и додао – без сумње саркастично – „хвала Џону Керију“.

А после разговора словеначког и руског колеге, судећи по званичном саопштењу словеначког Министарства спољних послова, руски колега је имао много више разлога за задовољство од америчког колеге. Кери може да буде задовољан само ако га је задовољило да чује да је Ерјавец „поновио словеначки став о суверенитету и територијалном интегритету Украјине“, док је све остало морало много више да увесели Сергеја Лаврова. Уместо подршке војном решењу украјинског конфликта коју су изразили Американци, подржана је „имплементација споразума украјинског, руског, немачког и француског министра спољних послова“ за чије кршење, иначе, Немци, Французи и Руси управо оптужују Украјинце; уместо претњи новим санкцијама, „двојица министара похвалила су примерне политичке, економске и културне везе“, при чему је „министар Ерјавец изразио своје уверење да ће билатерална трговина бити и унапређена“; а што се гасовода „Јужни ток“ тиче – „Наши амерички пријатељи несрећни су због ‚Јужног тока‘“, рекао је председник Русије Владимир Путин недавно. „По овом питању, САД се понашају као ривал Русије… Они чине све да поремете овај подухват.“ – у светлу ове Путинове исправне процене, Русија и Словенија „потврдиле су наш заједнички интерес за наставак пројекта ‚Јужни ток‘“, саопштило је словеначко министарство. И пренело одважну опаску свог министра: „Ако је ‚Северни ток‘ могао да буде изграђен у складу са ЕУ правом, не би требало да буде препрека да се исто догоди и са ‚Јужним током‘.“

 

АКТ САМОСТАЛНОСТИ Није ова словеначко-америчко-руска епизода значајна само зато што представља сведочанство (досад, очигледно, недовољно цењене) словеначке одважности. Већ нам је пре свега значајна зато што, захваљујући признању Ерјавеца с почетка приче, представља јавни а уз то и званични доказ постојања озбиљног америчког притиска на све остале да се повинују вашингтонском налогу за изоловањем Русије. И представља – од тога што се Ерјавец одважио да о свему проговори јавно, преко онога што је на састанку изговорено па до саме чињенице да су се Словенци уопште и показали куражним – очигледан доказ да нам се међународни поредак пред очима и за кратко време толико променио да је амерички притисак заправо могуће и одбити.

И све нас то доводи до овонедељне посете српског премијера Александра Вучића Русији. У светлу неочекиваног признања Ерјавеца, поприлично очигледним постаје закључак да је и сам Вучићев одлазак у Москву представљао чин поприличне самосталности у односу на вољу оних евроатлантских центара који су се досад већ угодно уљуљкали у сопственој моћи да нам креирају судбину и државну политику. Подсетимо ли се притом и на мајску посету Београду председника руске Државне Думе Сергеја Наришкина – и то одмах пошто је био стављен под евроатлантске санкције – недуго потом и шефа дипломатије Сергеја Лаврова, а пре њих двојице, прошлог новембра, и министра одбране Сергеја Шојгуа, уз председника Србије Томислава Николића октобра 2013. у Москви, уочава се и да овонедељни Вучићеви понедељак и уторак са Медведевим и Путином нипошто нису били инцидент, већ тенденција. Заправо, руско-српски контакт на највишем нивоу интензивнији је него што је био задуго ако је икада оволико интензиван и био, а интересантно је до узбуђења што је толико интензивним постао баш у време евроатлантистичког притиска да га буде, отприлике, мало до нимало. При чему иритантна проевропска реторика актуелних власти све то можда и успева да прикрије, али не и да сакрије.

А утисак о (не)очекиваном зближавању Србије и Русије додатно је оснажен наглашено пријатељским тоном посете – Вучић је у Москви рекао и да је веома задовољан срдачношћу коју су му домаћини показали, а „посебно председник Путин“ – и најавом премијера Србије да ће председник Русије „врло брзо, пре краја године“, на његов позив, доћи у Београд.

[restrictedarea]

Вучић је у Москви – иако је „последњих недеља Запад ојачао притисак на Београд како би га натерао да се придружи заједничком антируском хору санкција“, како јавља „Глас Русије“ – поновио и да се Србија неће повиновати тим захтевима да Русији уведе санкције, то јест, да ће остати при свом досадашњем ставу јуначког избегавања (ово без ироније) да на било који начин осуди Русију поводом догађаја у Украјини. „Русија има пуно разумевање за Србију и њене политичке ставове“, поновио је Вучић као ехо оно што је у недавном интервјуу за „Печат“ рекао амбасадор Русије у Србији Александар Чепурин. И још: „Као што знате, ја никада нисам крио да Србија жели да буде део Европске уније, али да ни у најтежим тренуцима не жели да нарушава своје добре, или најбоље могуће пријатељске односе са Руском Федерацијом. Србија је то показала на делима, не на речима, и тако ће се понашати и убудуће.“

И већ би ове две ствари – чињеница да се посета догодила, и да смо поновили да Русију осуђивати нећемо – биле довољне да се дводневни боравак Александра Вучића и српске делегације у Москви оцени као изузетно успешан. Не зато што би Русија нешто изгубила да Вучић није допутовао а да јој је уместо тога увео санкције, већ зато што смо с ова два потеза демонстрирали да можемо да водимо колико-толико самосталну политику. Из чега нешто добро (по нас) и може да произађе, док у супротном случају – спровођења несамосталне, то јест туђе политике – ништа добро за нас засигурно не може.

Овом утиску о успеху московских састанака додатно доприноси и то што је, у светлу повратка Крима у састав Русије, на састанку Вучића и Путина поновљена, поводом Косова и Метохије, руска подршка територијалном интегритету и целовитости Србије. Руси нас дакле неће изневерити, можемо то само сами себи да учинимо.

 

„ЈУЖНИ ТОК“ Али далеко, далеко од тога да се овиме исцрпљује сав позитиван ефекат одласка српске делегације у Москву. До конкретне користи од исказаног успеха да будемо (поприлично) самостални заправо тек долазимо. Реч је, наравно, пре свега о „Јужном току“. Свој врхунац Вучићева је посета Москви доживела у уторак увече у Београду.

После састанка премијера Србије и Русије у понедељак, и премијера Србије и председника Русије у уторак, после којих је са поприличним олакшањем (што се српске стране тиче) саопштено да су преостала спорна питања у вези са „Јужним током“ учињена неспорним тако што нам је руска страна изашла у сусрет, у Београду су компаније „Јужни ток Србија“ и „Центрогас“ из Русије, иначе „Газпромова“ ћерка компанија, потписале уговор о изградњи деонице овог гасовода која пролази кроз Србију, укупне дужине 420 километара. Вредност посла је, како је саопштено, 2,1 милијарди евра, а гас би кроз цеви требало да потекне пре краја 2016. године.

Изградњу гасовода кредитираће Руси, и то је прва међу избореним економским погодностима, будући да не улажемо сопствени новац; њега, уосталом, и немамо. Кредит, притом, сами не подижемо, чиме дакле не умањујемо своју кредитну (не)способност нити се излажемо ризику од евентуалног неуспеха читавог подухвата, већ ћемо новац враћати од транзитних такси када гас потекне „Јужним током“. То је погодност број два. Број три: уместо првобитно планираних 8 одсто камате, камата ће бити скоро упола нижа, 4,25 одсто. Четири: иако је носилац посла руски „Центрогас“, уговором је гарантовано учешће наших фирми у износу од 50 одсто грађевинских радова, односно 40 одсто од укупних радова што би, уз нешто памети, вредноће и поштења, осим непосредне материјалне добити, требало да представља и озбиљан замајац нашој привреди која је већ задуго у стању хроничне близине клиничке смрти, на издисају али никако да издахне.

Разговарало се у Москви и о повећању рудне ренте, тог фамозног и пренадуваног проблема којим евроатлантистички бранитељи српског интереса већ неко време и са крајње ограниченим успехом покушавају да затрују српско-руске односе. Много важније од тога, разговарало се и о проширењу листе наших производа који ће се без царине извозити у Русију. И још важније, почиње да се назире могућност решења проблема панчевачке „Петрохемије“ и „Азотаре“ што би, у најповољнијем а не сасвим нереалном развоју догађаја, могло не само да спаси скоро две хиљаде радних места а државу финансијске дубиозе с којом не зна шта ће, већ и да буде додатни подстрек српској привреди да изађе из описаног хроничног стања. Није реч (само) о лепим жељама и пустим сновима; „Нафтна индустрија“‚ Србије је, подсетимо се, до пре свега неколико година производила рупу у српском буџету, а данас га пуни са скоро 15 одсто.

Сада већ изгледна изградња „Јужног тока“, и то никако не смемо да испустимо из вида, повећаће и енергетску безбедност Србије и нећемо више – као што ћемо и ове зиме, као што смо и пре неколико зима, 2009. – стрепети да ли ће, или неће, због Украјине руски гас престати да дотиче до наших крајева у мери која нам је потребна, ма колико мала та мера тренутно била.

Поврх тога, и „Јужни ток“ и сви пропратни, потенцијални аранжмани са Русима повећаће и руско интересовање за утицај у Србији; како је реч о земљи која нам је емотивно блиска а уз то нас није ни бомбардовала нити нам је отела део територије, изгледни пораст руског утицаја на развој прилика у Србији може само да представља корисну контратежу оним евроатлантским утицајима захваљујући којима нам држава, овако грогирана, већ годинама тумара у нокдауну.

„Јужни ток“ у Србији своју додатну вредност исказаће и зато што ће Србија бити регионално чвориште гасовода; краци ће из Србије одлазити ка Републици Српској, ка Хрватској, ка Косову и Метохији и можда и према Македонији. И за толико ће да порасте потенцијал Србије за утицај на прилике у региону.

И док ће се из Србије према побројаном комшилуку одвајати слепа црева гасовода, гасовод који пролази кроз Србију је магистрални. Србија је на главном току. Од наше солидности сад зависе, колико Руси, толико и Бугари, и Мађари, и Аустријанци, и Словенци, и Италијани, Французи и Немци као преостали сувласници „Јужног тока“. И ту се сада – све и ако је јавност у Србији баш и не примећује – ствара осовина узајамног интереса и међузависности од које, за промену, можемо да имамо и неке опипљиве користи, па отуда сви заједно и морамо да залегнемо за заједничку ствар, а заједно смо јачи. Отуда и оно кочоперје словеначког министра иностраних послова Карла Ерјавеца. Отуда и мађарски премијер Виктор Орбан који самоуверено поручује да ће „Мађарска свом снагом учествовати у пројекту ‚Јужни ток‘… Не прихватамо она међународна мишљења која се противе изградњи руског гасовода… Брисел жели да спречи његову изградњу, а не предлаже никакву алтернативу…“ Отуда и недавни, упечатљиви иступ аустријског председника Хајнца Фишера који, уз Владимира Путина после постизања споразума о изградњи „Јужног тока“ у Аустрији, готово претећи поручује да Аустрији за изградњу „Јужног тока“ „није потребна дозвола трећих земаља“, и „остале европске земље треба да се држе истог принципа… Аустрија не намерава да престане да сарађује са Русијом… Ми знамо да такав дијалог није у контрадикцији са било којом одлуком ЕУ.“ И отуда, најзад, ето додатног подстрека српским властима да у сарадњу са Русијом уђу полетније и храбрије него досад. Једноставно иако наизглед зачудно, сарадња са Русијом сада нас је повезала са комшилуком.

 

ШОКЕНХОФОВА ПЛАТФОРМА Све ово, наравно, не значи да су нам проблеми решени и да је битка добијена. Опоненти „Јужног тока“, опоненти снажења међусобне зависности Европе и Русије која последично слаби утицај Сједињених Америчких Држава на Европу, речју, евроатлантисти, неће седети мирно и пристати на пораз. Већ су, утичући на Европску комисију и измишљање Трећег енергетског пакета, успели да испроблематизују питање изградње „Јужног тока“ и изместе је из сфере чисте економске логике и калкулације профита. Сада се чека нови сазив Европске комисије, и њен став у предстојећим преговорима са руским „Газпромом“. Ко ће на ову Европску комисију имати више утицаја, Европа или Америка?

Што се пак Србије тиче, да ствари неће ићи глатко може се наслутити већ и из изненадне и ничим (видљивим) изазване медијске кампање – углавном таблоидне – која је претходила Вучићевом одласку у Москву, и имала два магистрална правца: један, да нас Руси душмански пљачкају, и други, да Вучића у Русији ишчекује голгота. Испредњачио је лист коме је крајем априла у изненадну посету подршке дошао амерички амбасадор Мајкл Кирби, „Курир“ дакле, а да би некакве везе између посете и кампање заиста могло да буде, посредно сведочи незадовољство НАТО плаћенице Јелене Милић („Центар за евроатлантске студије“) Вучићевим одласком у Москву који би могао да нас скрене са ЕУ пута („Њихов главни циљ је да оборе подршку од 50 одсто за европске интеграције и да се онда позову на нову реалност на терену и да присиле политичко руководство Србије да дигне руке од европских интеграција.“), изливено по српској јавности преко америчког радија „Слободна Европа“.

Можда је случај тако удесио, а можда ипак и није, тек, у Београд је ове среде, дан после сусрета Вучића и Путина, допутовала немачка делегација предвођена послаником владајуће ЦДУ Андреасом Шокенхофом, овдашњој јавности познатом по оном косметском ултиматуму у седам тачака. Мање је познато, међутим, да је Шокенхоф, заменик шефа посланичке групе ЦДУ/ЦСУ у Бундестагу, својевремено био и специјални изасланик Ангеле Меркел за невладине руско-немачке односе, који је својим критикама на рачун Русије и Путина изазивао незадовољство (по писању лондонског „Економиста“) и руског, али, занимљиво, и немачког Министарства спољних послова. Можда заиста Немачка о Русији не говори једним гласом, тек, Шокенхоф је 1. јула објавио предлог антируске, евроатлантистичке платформе за редефинисање односа са Русијом, у којој се наводи да су „руска нелегална анексија Крима и руске војне претње и акције против Украјине и наших других источних партнера довели до најозбиљније кризе у Европи од краја Хладног рата“, да „Русија угрожава инструменте европског безбедносног система и европских интеграција, које ми желимо да очувамо и ојачамо“, и прети: „Ако Русија настави са својом политиком дестабилизације Украјине, спремни смо и одлучни да усвојимо и имплементирамо даље мере против Русије, укључујући економске санкције.“ А сада дакле Шокенхоф, само дан по Вучићевом повратку из Москве, стиже у Београд на састанак са Вучићем. Истовремено, у ненајављену, изненадну и очигледно хитну посету Београду, стиже и одлазећи ЕУ комесар за проширење Штефан Филе. Нема превише нагађања око садржине њихових порука Александру Вучићу.

Али може бити да нема, барем не у овом тренутку, ни превише разлога за забринутост. Не само зато што знамо да, упркос својој звучној и важној функцији, Шокенхоф ипак није Немачка, као што знамо и да ће одлазећи, безлични Штефан Филе убрзо постати значајан таман као што и изгледа. Већ превише разлога за забринутост на коју смо навикли сада немамо и зато што овог пута не само да нисмо сами, и не само да имамо подршку Русије, већ имамо и подршку руских и наших партнера у Европској унији. И само да буде довољно мудрости и снаге да партнери и останемо.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Osim sto te Putin jaaako dobro pozna. Da si postovao Rusiju i ruske predloge i ponude, vec je Srbija mogla drugacije izgledati. Doduse predjasnji asovi, tadic na prvom mestu, omogucili su jenkee-ima da nas HARP-ovim zrakama steraju u zemlju. Trebalo bi ga malo razapeti na one zice na Adinom mostu, da vidi kako HARP deluje, jer je i tamo dao ugraditi te antene.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

error: Садржај је заштићен !!