Хармут Поџ фон Штрандман – Хитлер је остварио немачки план из 1914.

Разговарала Наташа Јовановић

У чему је значај књиге Фрица Фишера, да ли можемо говорити о времену пре и после њега, шта је суштина идеје Drаng nаch Оsten, те може ли се Други светски рат објаснити Првим

Закључак да примарна кривица за избијање Првог светског рата припада  Немачкој, до којега је далеке 1961. дошао Фриц Фишер, велико име немачке историографске школе, баца тешку сенку на све покушаје западних историографа новије генерације да пољуљају неумитне чињенице везане за узроке и непосредне поводе за избијање Великог рата. Колико год да се о Првом светском рату писало и пише, име Фрица Фишера, немачког историчара, и његове књиге Циљеви Немачке у Првом светском рату , објављене 1961. године, стоји као моћна вододелница у историјској науци. Отуда потреба да се са њим и данас, 15 година после његове смрти, полемише.  У чему је значај Фишерове књиге, да ли можемо говорити о времену пре и после њега, шта је суштина идеје Drаng nаch Оsten, те постоји ли континуитет у немачкој спољној политици који би Други светски рат објаснио Првим – о свему томе разговарамо са учеником Фрица Фишера, Хармутом Поџом фон Штрандманом, професором са Универзитета у Оксфорду.

Да ли можемо говорити о времену пре и после Фрица Фишера?

Фриц Фишер је био први историчар који је о Немачкој и немачком вођству, те структури моћи пред избијање Првог светског рата писао са критичке тачке гледишта. Он је у великој мери користио немачке изворе, оригинална документа, архивску грађу која је тада први пут од завршетка Првог светског рата постала доступна научницима. Користио је различите врсте извора, дипломатске текстове, дневнике, штампу, а оно што га је разликовало од осталих историчара управо је закључак до којега је дошао.

У којој мери је Фишеров рад прихваћен и какве реакције је изазвао у Немачкој тог времена?

Занимљиво је да је већина историчара тога времена била непријатељски расположена према њему. Они су били склони да поверују да су све европске земље носиле једнаку меру одговорности и кривице за избијање Великог рата. Први који је изнео мишљење да је превасходно за рат крива Немачка био је Немац Фриц Фишер. Тако се наметнула прва велика тема дискусије. Друго оспоравање дошло је од јавности, медија, радио-станица, ТВ и штампе, који су први пут почели да озбиљно прилазе историјским темама. Занимљиво, новинари су били отворенији од историчара, и показало се, мање националисти и конзервативци. Историчари су у тој мери замерали Фишеру закључак, до којега је дошао педантним и упорним истраживањем, да су чак вршили притисак на немачку владу да му онемогући даља истраживања у Америци. Истраживање се наставило али тако што су пут финансирали Американци.  Овакав став према Фишеру се променио током деценија. Могу рећи да до 80-их година прошлог века у немачким уџбеницима није било места за ову тему. Данас је та слика знатно другачија.

[restrictedarea]

На који начин је књига Кристофера Кларка прихваћена у Немачкој, будући да је само у овој земљи продата у тиражу од 300.000 примерака?

Месечари Кристофера Кларка у Немачкој су прихваћени изузетно, верујем да је разлог томе чињеница да Немачка не заузима важно место у књизи, није у фокусу, већ на маргинама. То је веома занимљиво, ако узмете у обзир ко је агресор, ко објављује рат Француској и Русији и ко охрабрује Аустро-Угарску у намери да прегази Србију. Занимљиво је то што Кларк Немачку не ставља у центар дебате, али изводи поенту да су сви једнако одговорни. Уместо Немачке, Кларк у фокус интересовања ставља  Британију, Француску, Аустрију и нарочито Русију, поентирајући да кривица припада подједнако свима, јер ниједна од поменутих сила, закључује, није покушала да избегне рат.

Истина у томе је да смо у августу 1914. имали ситуацију да пет светских сила улази у Први светски рат и то за свега неколико дана! Занимљиво је како брзо све земље реагују на Немачку, за шта им је у Другом светском рату требало много више времена.

Дакле, тог августа 1914. европски свет је био у рату за пет дана.

Постоје документа која историчари данас користе а која нису била доступна Фишеру. Да ли то баца нови поглед на старе истине?

Има нових извора за које Фишер није знао. Такав је, рецимо, дневник саветника немачког канцелара Бетмана Холвега, одакле се види да је желео да уништи Антанту између Француске, Британије и Русије, те рат који би довео до немачке победе. Такође, значајни су и разговори Теодора Волфа, уредника дневног листа Берлинер Тагеблат, водећих либералних новина у Немачкој тог времена, које он крајем јула и почетком августа 1914. води са свим политичким лидерима и људима блиским власти. Фолф је кривио немачку владу за почетак рата. Значајан за истраживање је и дневник адмирала Бендемана који је припадао тврдој струји у Немачком адмиралитету. Постоје и други извори за које Фишер није знао, а који су нама данас доступни. Но, сви они много више подржавају Фишерове тезе него књигу Кристофера Кларка.

Кларк каже да је Фишер тако писао због гриже савести коју је као члан нацистичке партије осећао због Другог светског рата. Да ли је то била мотивација за његово писање?

Не мислим да то можемо тако да кажемо. Фишер је био члан партије од 1938. и приступио јој је јер је то био услов да добије посао у Немачкој академији наука. У његовом раду пак нема доказа да је било када прихватио било какву нацистичку идеју. Напротив, он је више од осталих историчара био заинтересован за концептуалне погледе, о чему сведочи цео његов рад, попут књиге од Од Бизмарка до Хитлера, и других. Много више на њега су утицала путовања у Америку и Британију, где је о немачкој историји разговарао са историчарима попут Алена Тејлора. Био је неко ко је немачку историју посматрао и изнутра и споља.

Сумирајте значај Ратног савета из децембра 1912.

Савет је важан јер показује да је кајзер са својим сарадницима био спреман да разматра рат као опцију. Таквих дискусија је било и раније за време других криза, но у децембру 1912. он се састао са војним руководством и разговарао о томе много отвореније. Ово је значајан детаљ. Немачка је те 1912. мислила да мора да потврди доминантну позицију у Европи, уверена да је за тако нешто рат неопходан.  Немачка војска и Хелмут фон Молтке, шеф Генералштаба, инсистирали су на томе да се спреме сви ресурси како би војска била спремна за случај да до рата дође. Значајан је и састанак између Молткеа и министра спољних послова, где се разговарало о могућности избијања рата. Рат као начин размишљања постојао је и пре самог почетка рата.

Како објаснити чињеницу да је Бизмарку успевало да избегне конфликт са Русијом, и ником више после њега?

Пред почетак Великог рата, Немачка је најјача сила на европском континенту. Она и Русија нису непријатељи, али наступа тренутак када се поставља питање Аустро-Угарске. Немачка је пред избором за коју силу треба да се определи, за Русију или  Аустро-Угарску, и њен избор постаје Аустро-Угарска.

У том тренутку Немачка се не боји Русије, уверена да она није јака сила и да ће јој требати пуно времена да мобилише своју војску, посебно након пораза од Јапана 1905. Немачка, дакле, нема високо мишљење о руској армији. То показује и Шлифенов план, немачки план поласка у рат, који је предвиђао напад на Француску, па тек онда на Русију.

Како је настала идеја Drаng nаch Оsten, која је њена суштина?

Drаng nаch Osten за Немачку 1914. није био кључни план. Окретање плановима ка Истоку долази тек током рата, када канцелар Бетман Холвег износи идеју о стварању аутономне Пољске, у чији састав би био укључен и пруски део. Тек тада сазрева идеја да би Русију требало гурати даље на Исток и да је неопходно изградити тампон зону уз помоћ држава као што је Украјина, можда и балтичке земље, с циљем  да се Русија раздвоји од централне Европе.

Међутим, тај план је почео да се рађа тек у току рата. На самом почетку рата Немачка бележи добру трговинску размену са Русијом која је била тржиште за немачке индустријске производе и њен правац је Drаng van Westen опет са циљем да Немачку позиционира као хегемона сила на Балкану. Немачка је била уверена да ширење војне силе иде преко пораза Француске.

 Ернст Нолте је Хитлера довео у везу са бољшевизмом и последицама Првог светског рата. Данас се све више Други светски рат повезује са Првим. Ако имамо нови поглед на немачку улогу у Првом светском рату, да ли се мења и наш поглед на њену улогу у Другом светском рату?

У лето 1940. Хитлер је постигао оно што је Немачка желела уласком у Први светски рат. Воз, вагон у којем је потписано примирје 1918, извађен је из музеја да би у њему 1940. била потписана капитулација Француске… Довољно је сумирати немачке успехе до 1940: Пољска је нестала, Чехословачка и Аустрија су постале део Немачке, Француска је поражена, Белгија и Холандија окупиране… Нису ли то циљеви које је Немачка поставила себи 1914? Занимљив је континуитет циљева у Првом и после, у Другом светском рату, али оно што у потпуности разликује један рат од другог свакако је Холокауст. Таква идеја није постојала у Првом светском рату.

Да ли је питање узрока рата увек било политичко питање?

Фишер никада није говорио о кривици за рат, никада није користио ту реч. Он је био заинтересован за структуре моћи у немачком друштву и политику тог времена. Самим тим, ни Фишеров допринос не треба мерити у вези са питањем кривице. Он је чак мрзео тај термин. Волео је да каже да није моралиста, већ историчар који жели да сазна шта се заиста десило и које силе су покретале ратну динамику.

Данас њему највише замерају то што је писао само на основу немачких докумената. Ипак, он је користио оно једино што му је било доступно.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *