Почетна / Интервју / ГЛАСОВИ ИСКОНА

ГЛАСОВИ ИСКОНА

Разговарала Лаура Барна Фотографије Небојша Бабић

На остацима реконструисаног античког града Виминацијума, у оквиру манифестације „Путовање у прошлост“, петог јула, пред бројном публиком, певали су Браћа Теофиловићи. Надгласавали су се унисонo гласови епске и лирске прошлости са бурном историјом Балкана, у аутентичном амбијенту некадашњег римског логора и каструма. Награда је дошла са сузама и ћутањем, али и бурним овацијама и позивима на бис. Искористили смо ту магичну ноћ да разговарамо с близанцима Ратком и Радишом

Вечерас сте певали на археолошком локалитету. Симболично место за концерт. Колико бринемо о националном уметничком наслеђу? Чини се да је такав ангажман препуштен појединцима. Шта би држава могла да уради, а што већ није, да се институционализује ентузијазам појединца, да се стане иза њега и отвори му се простор за неометан уметнички израз?

Ратко Често се поставља ово питање, али одговор је ипак тешко дати, јер кроз дуго историјско наслеђе уочавамо да истинске вредности углавном нису схваћене и прихваћене на прави начин. Мислим да уметник радом и правим односом према свом стваралаштву временом постаје институција која је препознатљива у сваком друштву.

Радиша Као главни проблем у култури увек се намеће недостатак новца и углавном је то разлог небриге за културне вредности. Али, мислим да су ипак разлози много дубљи и тичу се незнања и одсуства свести о стварним вредностима. Други проблем је: ко је тај који ће проценити шта је вредно а шта није. Због тога уметник не сме, нити може бити институционализован. То не значи да он не треба бити подржан од релевантних институција, односно државе.

На етномузичкој сцени сте званично скоро две деценије. Имали сте концерте готово на свим континентима. Како реагују народи различитих цивилизација и култура не само на ваш специфичан вид извођења балканске вокалне традиције и наслеђа него и на визуелни, па и језички идентитет? Да ли је језик уопште препрека или је ваш говор примарно мелодијски?

Ратко Језик није препрека, јер свака песма је тројство арије, ритма и стиха, који чине једну универзалну целину.

Радиша Може се рећи да је наш говор примарно мелодијски, али и само богатство нашег језика чини музички избор комплекснијим и богатијим. Друге културе воле да чују нешто што је другачије и аутентично. Реакција је углавном позитивна, понекад и неочекивана. За њих је то неки нови музички свет.

Албум Чувари сна (1998) први је у низу од четири CD-а који затварају један циклус, као четири годишња доба која неминовно отварају нови. Користили сте етномузиколошке записе с Косова и Метохије Миодрага А. Васиљевића, дајући им лични печат. Колико има вашега у Чуварима сна?

Ратко Наши су двогласи аутентична интерпретација и начин читања тих песама. На тај начин, оне добијају ново рухо обојено нашим гласовима. Кроз овај циклус звук који стварамо постао је препознатљив као наш особен изражај.

Радиша Миодраг Васиљевић је један од најзначајнијих етномузиколога на овим просторима. Његово настојање да се очувају тонални записи, нарочито с Косова и Метохије, веома је захтеван подухват и за његову реализацију је било потребно уложити много љубави, рада и знања. Тешко је рећи колико је нашега у Чуварима сна. Не постоји у музици моје или твоје, постоји само универзална емоција и способност изражавања уметничке имагинације.

Певате углавном a cappella, али ипак нисте одолели искушењу да уведете класичну гитару. С Мирославом Тадићем марта 2012. снимили сте албум Видарица и другачије приступили обради традиционалних народних песама Србије, Босне и Херцеговине, Македоније и Далмације. Видарица је примљена с великим одушевљењем, нарочито у живом извођењу. Какви су будући планови, хоће ли бити још изненађења и иновација?

Ратко Иновација ће увек бити уколико осетимо да за то има потребе. Ми се у стваралачком смислу водимо интуицијом и осећајем који се догоди изненада, непланирано. Вероватно нисмо до сада много експериментисали, јер се ти тренуци ретко јављају. Они се догоде када сретнете тако блиставе музичаре попут Мирослава Тадића и када се сензибилитети и музичка интересовања уклопе у једну целину.

Радиша Да, Видарица је један од наших искорака, али не искорак у непознато. Она је резултат посебне блискости на уметничком и људском плану између нас и Мирослава. Пре свега, логичан след дешавања, уколико су уметници сличног сензибилитета. У овом случају, гитара је додатно интензивирала емоцију, на несвакидашњи начин.

[restrictedarea]

Шта је то у бићу етноса за чим музички трагате и чему сте верни, а што слушаоци препознају као искреност и аутентичност?

Ратко Основа нашег стваралаштва је трагање за звуком, који настаје као плод великог рада и размишљања о самим песмама: начин како оне настају, шта је њихова порука коју ми треба да проследимо.

Радиша Искреност се увек препозна. Слушајући нас, људи су сигурни да верујемо у то што радимо и да смо у томе бескомпромисно искрени. Сматрам да наше певање у људима на нивоу несвесног буди најдубље емоције.

Ваше дволичење, које, будући да сте близанци и визуелно изазивате, поседује властиту занимљивост – преображај у служби лепог. Да ли је тај лични преображај тајна вашег дугогодишњег опстанка као музичких уметника у времену кад је свега превише? Или је чар у слободној фантазији којом приступате и најозбиљнијим мелодијским темама?

Ратко Лепо је естетска категорија, а узвишено је оно чему Радиша и ја тежимо.

Радиша Занимљиво питање. У нашој музици је све у функцији лепоте. Не истичемо себе у први план, већ оно што је узвишено, јер уметност је важнија од уметника. Често је то и музичка фантазија.

У многим случајевима сопственом уметничком креацијом и имагинацијом успели сте целовите, али и фрагменте старих нотних записа да оживите и дате им ново значење које кореспондира с нашим временом. На тај начин сте спојили прошлост, садашњост и будућност, равнајући генерацијске баријере. Шта је пресудно у одабиру песама које обрађујете и изводите и како уопште долазите до њих?

Ратко Када сам ја у питању, пресудна је поезија и дар неког непознатог ствараоца који је писао лирску поезију са толико љубави и емоција. Одмах након тога, следи и мелодија као нешто посебно што ме очара и покрене на стварање. Етномузиколошки записи, велики број снимака из архиве Радио Београда, сусрет са људима након концерта, који нам често из сопствене заоставштине пошаљу неку песму која их везује за претке и њихово детињство, само су неки од начина како песме долазе до нас.

Радиша Као што сам навео, веома су нам важни нотни записи Миодрага Васиљевића. Ратко и ја настојимо да их преведемо у чисту емоцију и тек кад прођу кроз наше звучно тумачење, почиње њихов прави живот. Не желим да мистификујем наш рад. Ми не тражимо песме на терену, али могу рећи да оне понекад траже, па и пронађу нас.

Све већа заокупљеност свакодневицом и њеним нимало узвишеним захтевима ствара отпор и потребу да се обезбеди темељ за поновно откривање духовног доживљаја. Данас се од уметности не тражи да угађа, од ње се очекује да искаже духовну супстанцу живота. Колико је ово у контексту вашег креативног стваралаштва екстреман захтев?

Ратко Истинска уметност никада не угађа. Када нешто волите, ви немате препреке и тешкоће. Важно је имати циљ којем тежите.

Радиша Уметност је потреба сваког човека. Велику улогу у том смислу могли би да одиграју медији. Aли, нажалост, они не упућују такву поруку. Напротив. Не може се све свести на забаву и јефтину поруку конзументу. Намерно говорим конзументу, а не човеку.

Ви сте уметници који древне истине и националне стигме преносе људима најсензибилнијим начином – вокално, гласом. Разумевамо ваше песме као шаманистичку моћ: „Не оглашавамо се ми, него дух, место, Сунце, небо, ветар, дрво…“ Колико се заиста осећате као шамани новог доба?

Ратко Ако стварно ово мислите о нама, хвала на комплименту!

Радиша Тешко је рећи да се у оваквом окружењу можете осећати као шаман. Али понекад верујем да имамо такву мисију. Признајем да искушење увек постоји, али зато смо ту да га победимо, или бар скромно то покушавамо.

Публика на вашим концертима не остаје равнодушна. Колика је моћ контроле над публиком и да ли је тајна чудесне интеракције између публике и вас у обостраној искрености?

Ратко Лепота која се осети на концерту јесте производ потпуне обостране искрености која се догоди у тренутку. Ту нема контроле над публиком, јер се Радиша и ја потпуно предајемо песми као причи коју морамо да испричамо слушаоцу. Задатак уметности је да буди врлине и добро у човеку, а ако делић тога постигнемо на наступу, онда наш учинак има смисла.

Радиша Често се дешава да због разних предрасуда многи потенцијални слушаоци не долазе на наше концерте. Али када нас чују уживо, предрасуде нестају. Тај феномен могу да тумачим само као страх од непознатог. Али, ми смо ту да непознато претворимо у познато и покушамо колико-толико да отворимо другачије музичке хоризонте.

Сваки ваш концерт је ново искуство, мешавина доживљаја, па и исконских страхова од порука прошлости, и за вас, али и за нас који вас слушамо и не одолевамо да не испољимо емоције. Да ли и наше емотивне реакције уграђујете у своје песме?

Ратко Сваки нови наступ је другачији. Он може програмски бити исти, али он увек дочара неки нови тренутак и нову емоцију, нови садржај. Ту промену постижемо певајући у новом амбијенту, као што је вечерашњи концерт у Виминацијуму, али и пред различитом публиком, која својом пажњом и реакцијама гради сваки наступ и чини га посебним.

Радиша Емотивне реакције су већ уграђене у саме песме. Проблем се јавља када извођач то не препознаје и песма не добије онај замах који би требало да има. Ми успевамо да читамо поруку, и мелодијску и текстуалну, коју публика слуша и на њу реагује на различите начине: сузама, тишином, језом… То је можда дар који имамо: да ослушкујемо поруке прошлости и преносимо их у садашњост.

По чему је особено ваше певање, начин извођења и по чему се разликује од других који данас негују старо певање? Можда „мистерија другог гласа“, или…?

Ратко Док изводимо древне напеве, нас двојица вероватно другачије читамо ове стихове који нас воде ка посебном звуку који чујемо. Свака песма има своју историју, има своје срце које морате да пронађете и у тренутку га оживите.

Радиша Други глас је дар који нам се отворио у једном тренутку и као такав приуштио нам широк спектар могућности како бисмо песми дали њено пуно значење. Он се код нас намеће као једина прихватљива форма и због тога тај принцип поштујемо.

Како каже Т. С. Елиот: „Напредовање једног уметника стално је жртвовање свога Ја, непрестано изумирање личности.“ Да ли сте и даље спремни на такво давање?

Ратко Било који наш наступ не може бити другачији него потпуно, безрезервно давање, јер је то једини начин да будемо срећни, испуњени и да живимо са смислом.

Радиша У цитату који сте навели у вашем питању садржан је и део мог одговора. Кад нешто решите да урадите, то треба извести до краја. Ми смо на почетку, а крај се још не назире…

Виминацијум, 5. јул 2014.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *