Почетна / Култура / Филм – божија магија коју убија новац

Филм – божија магија коју убија новац

Пише Владислав Панов

У документарном филму Џејмса Тобака и Алека Болдвина из продукције ХБО, „Заведен и остављен”, снимљеном на пијаци Канског фестивала, на још невиђени начин откривена је ружна истина о гушењу филмске уметности од стране комерцијалног диктата сурове филмске индустрије

На сасвим оправдано ламентирање над судбином свих учесника у покушају да се до филма уопште дође у ономе што је остало од такозваних малих кинематографија, ма како да су оне део брижне или бар имућне средине, свет је одавно навикао. Никоме нигде више није чудно да ауторски (некомерцијални или барем мање комерцијални) филм изумире. И то не због мањка добрих идеја. Већ због мањка новца управо за те добре идеје. Али да је једнако тешко доћи до свог филма у америчкој кинематографији, чак и када до њега настоје да се домогну врло познате особе које иза себе имају огроман, углавном успешан стаж, то је већ довољно да се обрати пажња на овај феномен. Или да се о њему сними филм. Управо су то учинили искусни њујоршки продуцент, сценариста и режисер Џејмс Тобак и славни холивудски глумац великог стажа Алек Болдвин. Одлучни да прикупе новац за своју „велику идеју“ (римејк чувеног „Последњег танга у Паризу“, али би сада требало да се дешава у Ираку и то са још контроверзнијим сценама секса!) они су обишли све кругове финансијског пакла који су непроменљиво инсталирани у светском филмском послу. Добра је ствар што су очигледно знали да ће их на том путу пратити апсурдни низ одбијања и ниподаштавања њихове намере од свих који би иначе, по захтевима посла, требало да им помогну. Знајући, дакле, да им је намера унапред осуђена на пропаст, они су одлучили да сниме филм о свом искушењу. Своје преклињање за новац за горепоменути филм, испуњено свим нијансама понижавања, забележили су камером и уместо „немогућег“ играног, снимили су документарни филм „Заведен и остављен“. Његов је наслов вишезначан и вишеслојан иако се суштински поклапа са утиском који су његови аутори имали током снимања и успешно га испоручили својим гледаоцима. Утиском разочарења у лихварску филмску индустрију потпуно окупирану бројањем зараде, која чак и својим доказаним талентима не пружа прилику ако у њој одмах и сасвим јасно не препознају сопствени интерес.

Прошња иза сцене

Ништа, дакле, ново. У свету филмске продукције постављене на комерцијалним захтевима „бокс-офиса“ стваралачки процес почиње преклињањем за парама и бескрајним уступцима онима који, дајући паре, постављају правила игре. Тобак и Болдвин су, међутим, пружили и нешто непознатију, из прве руке понуђену, слику те окрутне игре која се одвија иза сцене. И то Канског фестивала, који за све професионалне учеснике није само место где се гледају филмови, примају награде, лумпује на бројним забавама или се ужива у тренутном занимању медија за њихову узвишеност. Кански амбијент гламура и раскоши филмским боговима је одавно само параван. Кан је увек био, али је данас највише, најобичнија филмска пијаца. На њој се проси, цењка, преклиње, продаје и препродаје. Трговина иде по потреби и до трампе душе за долар, за прилику, не би ли се можда једног дана дошло до филма. Нису боље место за своје преклињање, па самим тим ни за снимање документарца, Тобак и Болдвин могли да изаберу. На канској пијаци су усред фестивала били сви актери трговачке нарави филмске индустрије. Мерчанти ове уметности наводно узвишено наклоњене западне цивилизације су пред камерама Тобака и Бодвина бесрамно и врло поучно показали колико мало је данас филмска уметност остала уметност, а колико је заправо постала индустрија. Најчувенији банкарски лихвари и најпрепреденији продуценти, пословни махери који згрћу богатства у свету филма без икаквих илузија да се баве дотирањем уметности диктирају до најситнијих детаља како треба да изгледа филм у који пристају да уложе свој капитал не би ли се богато оплодио. Од првобитне идеје за поменути римејк „Последњег танга у Паризу“, све са понудом глумачког пара који би они желели за протагонисте, у току вишедневног мољакања на бројним канским састанцима са парајлијама на крају није остало ништа. Ни идеје ни екипе. Ничега. Али ни то није било довољно да им било ко да прилику и свој новац за њу. Једноставно, инвеститори су са својим табелама и формулама штуро и сурово, уз помоћ математике, долазили до рачунице да за такав филм неће бити масовне публике, самим тим ни довољно велике зараде да би они били заинтересовани. Њихова идеја о овом римејку, иначе, била је провокација управо оваквих комерцијалних начела продуцената не би ли се они раскринкали. Успех на том плану заведених и остављених аутора овог документарца је потпун, али је то Пирова победа.

[restrictedarea]

Импресивни осврти великана

У поразној победи овог филма о ономе што је од уметничког рада на њему остало говорили су заиста највећи ауторитети. Френсис Форд Копола, ухваћен тада у ретком борављењу у Кану, понудио је филму драгоцени дах сентименталне аутентичности којем тежи сваки документарни подухват. Не само да је отворио срце о својим продуцентским искуствима и небројеним невољама и мукама када је требало, без обзира на величину свог имена, да прикупи новац за филм већ је оголио своју рану присећајући се никада савладане трауме због губитка сина. Пошто је после тога превасходно стремио уметничком и некомерцијалном, аутор чувене трилогије „Кум“ је подарио душу овом документарцу. Мартин Скорсезе је, с друге стране, ритмички прецизно и реалистично, баш као што је увек чинио у својим делима, саветодавно описао шта је заправо рад на припреми филма и колико је данас овај процес постао мучан, тегобан и најчешће немогућ. Своје вињете пред камерама овог документарца, импресивно искреним освртима на борбу за опстанак у филмској индустрији, оствариле су и актуелне велике глумачке звезде, Рајан Гослинг, Џесика Честејн, Беренис Бежо, Дајана Кригер и неколицина других. За највеће филмске поштоваоце, свакако, драгоценији су макар и лежерни и ведри прилози на ову тему од стране легенди, Бернарда Бертолучија (који је својом раскошном персоном готово потпуно „украо“ овај филм за себе) Романа Поланског и Џејмса Кана. Наравно, с обзиром на полазну интенцију сликања неприлика у свету филма на канској пијаци као парадигми пандемијског девастирања и травестирања филмске уметности, највише су допринели отворени састанци са „ловаторима“, сумњивим бизнисменима, тајкунима и превејаним финансијерима, који су без срама и било какве уздржаности показали своје право лице и самим тим лице пословних правила док се за филм проналази финансијска конструкција. Њихово рачунање и прерачунавање пред камерама црна је душа овог документарног подухвата изузетне едукативне снаге. Свако ко воли филм зна да је у добром филму сценарио најважнији. Али, у актуелном поимању значаја филмских састојака сценарио више није потребан. Важно је придобити комерцијалне звезде које се у датом моменту најбоље продају и да филм буде окренут њиховим обожаваоцима (углавном тинејџерској публици). Отуд, насупрот филмовима који у себи застарело крију добре приче и теме које се усуђују да теже задовољавању уметничких порива или, не дај Боже, интелекта, на топ-листама су екранизације стрипова и видео-игрица.

Филм и смрт  Занимљиво је да је „Заведен и остављен“ део документарне продукције чувеног ХБО. Овај гигант телевизијске и филмске продукције превасходно квалитетне уметности је подршком Тобаковом филму успео да направи још један изазовни корак напред, баш као што одавно чини и са свим другим стварима које одлучује да постави на ноге без обзира на њихове комерцијалне потенцијале. Поменути филм неће осванути на било којим листама популарности. На њима му и није место. Он својим гледаоцима нуди нешто много боље и трајније од тривијалне и углавном безумне биоскопске забаве. Он нуди откровење, потпуну искреност, аутентичност, провокативну реторичност актера, дух и снагу својих твораца и, најпре, прилику да се спознају истине које су прећуткиване или брижљиво скриване. Како снимити филм данас, у оваквим околностима, међутим, и даље остаје мистерија. Можда отуда и није претерано када у последњим кадровима документарца Џејмс Тобак филм поставља у контекст смрти цитирајући прво речи Нормана Мајлера („Филм је феномен чија је сличност са смрћу превише дуго игнорисана“) а онда и поетичне и врло прикладне реквијемовске речи Џона Апдајка суоченог са скорим доласком сопствене смрти. И најшире, на самом крају, уз коментаре свих интервјуисаних у филму управо о односу смрти и филма, остаје да лебди неизговорено питање: да ли је филм мртав? И када један од продуцената каже самоуверено у камеру: „Не добијате поене за добар филм који нико неће да гледа“, горепоменута егзистенцијална недоумица престаје да то буде. Мада, ипак, занесеним уметничким душама филм даје наду Кополиним речима, који тврди да је филм већи од свега и свакога у себи. Он је магија која је дар божији! Али, да ли ће је убити новац?

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Поштовани, прошло је већ више година од како не пратим холивудску `производњу` а ретко и гледам игране филмове…
    Испада, да је и овде, било и остало – „меценарство“ ?! У прошлости, било је и оних `благородних` финансијера, који су разумели шта је уметност и допуштали да се из малог заметка, развије вредно `стабло`, али, у овој фази конзумеризма, све је „упрегнуто“ само у корист лихвара и великих `играча` у потрошачком свету ?!
    Зато, ваља размислити, да ли данас, мала, јефтина книжица, документарац или којигод други вид стваралаштва, окренут истини и уметности, – мање вреди од обимних `бестселера` или вееликих порција, са великим `шницлама` и прилозима који `хране` – таштину оваквог света…. ?!




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *