Почетна / Интервју / Др Мирослав Перишић /директор Архива Србије/ Ко је желео рат? (1. део)

Др Мирослав Перишић /директор Архива Србије/ Ко је желео рат? (1. део)

Разговарала Наташа Јовановић

Веома значајно питање, у виду индиција покретано, али никада на документован начин до краја доведено јесте да ли су поједини аустроугарски кругови знали за припрему атентата на Франца Фердинанда

Књига о Сарајевском атентату Повратак документима настаје у времену када тема Првог светског рата ни после сто година не напушта човечанство. У тренутку када цвета ревизионистичка историја и када је у ту сврху ангажовано више стотина историчара широм света, дело др Мирослава Перишића, директора Архива Србије, први је после пола века повратак наших историчара овој великој теми.

„Као основа за оптужбе да је Србија кривац за избијање Првог светског рата користи се једна чињеница и једна конструкција. Чињеница је садржана у околности да је Гаврило Принцип био Србин, иначе аустроугарски поданик из Босне и Херцеговине, и да је заједно са осталим атентаторима користио оружје које је, по сопственом признању, тајно, без знања српских власти, добио од појединаца у Србији неколико недеља уочи атентата приликом свог боравка у Београду. Конструкција је да је Гаврила Принципа наоружала, инспирисала, организовала и припремила за атентат званична Србија са политичким циљем да изазове рат против Аустроугарске, који би опет требало да изазове европски рат, како би остварила своје великосрпске националне тежње за припајањем Босне и Херцеговине, Хрватске, Славоније и Далмације. За такве тврдње није пронађен ниједан доказ како у току истражних радњи и судског процеса против атентатора, тако ни у документима којима располаже историографија а истражени су у протеклих сто година“, каже у разговору за „Печат“ др Мирослав Перишић.

Које оцене у савременој историографији, када је реч о појединим аспектима Сарајевског атентата, највише подлежу критици?

Текст и документа у Повратку документима усмерени су ка полазиштима на којима су грађене оцене и у историографији често некритички прихватане тезе о појединим аспектима Сарајевског атентата, а да нису засноване на изворима или су делимично засноване на изворима, односно или нису засноване на примарним историјским изворима или извори нису довољно критички анализирани са уважавањем контекста у којем су настајали. У првом реду, то је питање Аписове улоге у Сарајевском атентату, која је готово општеприхваћена као тачна на основу писма које је он писао са робије у току Солунског процеса 1917. године. У овој књизи постоји потреба да се том историјском извору и контексту у којем је настао вратимо у виду отвореног питања. Још једно веома значајно питање, у виду индиција покретано, али никада на документован начин до краја доведено јесте да ли су поједини аустроугарски кругови знали за припрему атентата. Сумњу у могућност да су поједини аустроугарски кругови били у поседу информација о припреми атентата део старије литературе сматра оправданом. Поједини извори указују на дугогодишњу атмосферу страха на бечком двору од атентата на неку од највиших званичних личности, па и уочи Фердинандовог пута у Босну и Херцеговину на војне маневре и у провокативну посету Сарајеву на највећи српски празник Видовдан 1914. Злослутна предосећања, по неким изворима, мучила су и сам брачни пар. Ако ти извори верно преносе такву атмосферу, онда она није могла да буде безразложна. Та тема, ипак, временом је истраживачки готово напуштена. Последњи је о њој на студиозан начин писао Владимир Дедијер пре пола века у до сада најсадржајнијој књизи икада написаној о Сарајевском атентату (В. Дедијер, Сарајево 1914, Београд 1966, 1090). Питање је, после те књиге, већ више деценија одгурнуто у други план и све ређе се помињало. Аутори се више баве самом оценом догађаја. Сарајевски атентат се тако третира као догађај који је неизбежан у писаним историјама Првог светског рата уз различите оцене о далекосежности тог догађаја.

У овој књизи своје место налази и један новоистражени, у Архиву Србије сачувани примарни историјски извор. На који закључак упућује садржај овог документа?

Реч је о документу који може да се третира као дојава, упућена 17. јуна 1914. године из Земуна а уз пропратну белешку на полеђини под ознаком „строго повјерљиво“, примљена у Загребу 20. јуна и уз још једну забелешку да је заведена 21. јуна 1914. године у Предстојништву редарства у Загребу. Документ је циљно на више места оштећен и то стручним методама, на појединим местима само радирањем а на појединим деловима текста прецртавањем па радирањем, па опет прецртавањем средством за писање црвене боје. Ипак, реконструкција сачуваног дела текста упућује на закључак да је реч о дојави да је више лица из Београда отишло у Сарајево да учини нешто приликом боравка Фрање Фердинанда што би, како се наводи у дојави, требало да спречи „апарат босанске власти“. Додатна истраживања су показала да је потписник дојаве, који се потписао обавештајним именом, у ствари аустроугарски агент који је имао задатак да шаље извештаје загребачкој и сарајевској полицији. Овај документ потврђује да су аустроугарске власти знале за припрему атентата, али да га нису спречиле јер им је један такав догађај био потребан за објављивање рата. Овај документ истовремено потврђује истинитост навода Бена Клобучарића, шефа загребачке полиције, изнетих у књизи Улога Мађарске у Првом светском рату, објављеној 1917. године у Лозани, да је добио две дојаве и да је о томе известио владу али да је „ствар заспала“. И мађарски лист Мађарорсаг је после атентата објавио вест да се за припрему атентата знало, што је пренео и Пештер лојд.

Будућа истраживања ће можда донети и нова сазнања о овом документу. Он за сада остаје као један примаран извор који упућује на даље правце истраживања и стварања поузданије изворне основе за важна отворена питања о Сарајевском атентату. У историји се некада контексти мењају за један дан, а некмоли у дужем временском периоду. Отуда не мора да постоји веза између онога што је Молтке писао Хецендорфу 10. фебруара 1913. и онога што се догодило 28. јуна 1914, али и може да постоји и те како основана веза. Да подсетимо да је начелник немачког Генералштаба Хелмут фон Молтке свом аустроугарском колеги Конраду фон Хецендорфу изнео став, у конотацији пожељног сценарија, да би у предстојећем рату Германа и Словена „напад требало да изазову Словени“. Напад од Словена није дошао а Аустроугарска је Србији, а Немачка Русији објавила рат, али је атентат на аустроугарског престолонаследника дошао од Словена Гаврила Принципа и Беч је добио оно што је Молтке у истом писму Хецендорфу разматрао у виду још једне препоруке: „У случају да Аустрија изазове рат тешко би било пронаћи адекватан слоган који би био убедљив немачком народу.“

[restrictedarea]

Да ли постоји иједно утемељење у изворима које би ишло у прилог тези да је убиство Франца Фердинанда „дело званичне Србије“? Да ли је мала балканска држава, каква је била Србија тог времена, заиста могла да изазове Велики рат?

Велики рат не могу да проузрокују мале државе. Историја бележи да пре 1914. године великог рата у којем би учествовале све европске силе није било још од времена Наполеона. Сви ратови вођени у том раздобљу били су ограниченог сукоба и ниједан од њих није проузроковао европски или светски судар војски. У приближно истом раздобљу догодило се више од деведесет значајнијих политичких убистава високих политичких личности, државника, председника држава и председника влада, краљева и царева, а ниједно од тих убистава није било узрок покрета војски европских или светских размера. Британски историчар Доминик Ливен, један од најбољих познавалаца историје империја, сматра да је Европа 1914. имала много веће проблеме него што је то било једно политичко убиство. Ова историјска искуства, ипак, као да су ван поља сазнања историчара и много бројнијих пропагандиста који заступају ставове да је једна мала независна балканска држава, каква је била Србија, одговорна за избијање Првог светског рата, а да је Сарајевски атентат његов узрок. Зачеци таквих ставова налазе се у аустроугарским политичко-ратно-пропагандистичким оптужбама које су уследиле непосредно после Сарајевског атентата, а уочи објаве рата Србији, да би постале и саставни део оптужнице и пресуде на суђењу атентаторима у јесен 1914. године. За такве тврдње није пронађен ниједан доказ како у току истражних радњи и судског процеса против атентатора, тако ни у документима којима располаже историографија а истражени су у протеклих сто година… Резултати истраживача на реконструкцији догађаја из јуна 1914, као и оних из времена које је претходило, показују да не постоји ниједно утемељење у изворима које би ишло у прилог тези да је убиство Франца Фердинанда „дело званичне Србије“. Напротив, бројни извори, не само српског порекла, говоре у прилог чињеници да је Србији, с обзиром на стање у којем се налазила после Балканских ратова, био неопходан мир и да се, познат као опрезан политичар, Никола Пашић, иначе председник владе и министар иностраних дела у то време, залагао за очување прилика које не би довеле до било каквог поступка који би земљу могао да увуче у још веће невоље. Србија је била заморена од ратова. Посматрано и у ширем европском контексту, креираном политикама великих сила, не би могла да буде прихваћена теза о одговорности Србије за рат, премда, треба и то рећи, ставови о одговорности Србије у литератури, од аутора до аутора, разликују различите нивое одговорности. Историчар заиста не може а да не постави питање да ли икоме може деловати реално да је судбина Европе 1914. била у рукама Николе Пашића?

Како разумети то да за ретко који догађај у историји постоји толики број историјских извора, па ипак, око коначног суда о узроцима Великог рата још се споре мишљења историчара?

Да, и истовремено, око ретко којег догађаја су се у историографији водиле толико неопходне, али упоредо са њима у јавности и безразложне и неутемељене расправе. Када се историчар нађе пред толиком количином истражених и објављених примарних историјских извора различитог порекла, као што је случај са документима o политикама великих сила крајем 19. и почетком 20. века, а посебно политикама двеју централноевропских царевина Немачке и Аустроугарске, не може а да се не запита који разлози поједине ауторе удаљавају од историјских извора у њиховим претензијама да пишу о догађају светскоисторијског значаја који је прекретнички означио почетак 20. века. Известан број историчара у свету догађаје с краја 20. века повезује са догађајима с његовог почетка, односно покушава да почетак Првог светског рата објасни под утицајем свог разумевања ововремених збивања, на основу слике света и догађаја који су саставни део историје краја 20. века. У питању је апсолутно неисторичан приступ, супротстављен историјском начину мишљења и методу историјске науке. Такав приступ представља негацију историјске науке. Аутори таквог гледања на историју, осим што кваре струку, ризикују могуће прецењивање свог разумевања садашњег времена или што је још поразније по струку – њену политичку инструментализацију. Сагледавање историјских догађаја у перспективи времена када се догађај збио и уважавање ондашњег контекста, оновременог односа снага, мерила вредности као и значења појмова јесу азбука историчаревог научног стваралаштва. Ове научне постулате у савременој историографији о Првом светском рату, међутим, поново су први почели да крше сами историчари.

У низу нових књига на ту тему, која се посебно истиче по одустајању њеног аутора од правила струке?

У питању је књига Кристофера Кларка Месечари, а да парадокс буде већи, дата јој је незаслужена медијска пажња и међу једним делом неупућене публике изазвала је одушевљење. Њена појава поново је актуелизовала старо питање: да ли ћемо историју морати да бранимо од историчара? Покушаји да се помоћу догађаја с краја века објасне догађаји с његовог почетка још једном потврђују да је историчар „чедо свога доба“, али и да се његови научни домети, рекло би се и научно поштење, одмеравају управо на способности да се ослободи утицаја свог времена. За Кристофера Кларка извори нису ни „чаробни мост“ ни „чаробни зид“. Тамо где их и користи, чини то селективно, али на начин који открива тенденцију. Као уосталом и коришћење литературе. Како се, да не наводимо овом приликом широк круг поуздане литературе страних аутора, Балкан у плановима великих сила и посебно однос Аустроугарске према Србији и Босни и Херцеговини и Србима у Босни и Херцеговини, Хрватској и Јужној Угарској могу разумети без пажљивог читања књига Андреја Митровића, Драгољуба Живојиновића, Василија Крестића, Милорада Екмечића, Радоша Љушића, Ђорђа Станковића, а Сарајевски атентат без савеснијег коришћења књиге Владимира Дедијера. Критичари су уочили да у Месечарима има места и за Гарашаниново Начертаније и за Мајски преврат и за Сребреницу и за опсаду Сарајева и за Рамбује, али зато у књизи нема толике посвећености немачким плановима за продор на Исток и аустроугарским плановима за Балкан у времену које је претходило Првом светском рату. Генерално гледано, књига Месечари професора са Универзитета Кембриџ Кристофера Кларка и у целини и у детаљима једна је од ревизионистичких књига у чијој основи нема нових истраживачких резултата који би условили ревизију; има зато аналогија којима само неисторичари могу давати за право. За бројне своје тезе Кларк нема доказа, у погледу на улогу Србије и њену историју више му одговара сужена оптика него широка анализа, оставља утисак писца који у свом вредносном систему има разумевања за ултиматуме и „право“ силе, потпомаже појмовну збрку око значења речи „тероризам“, „атентат“. Савремено значење одређеног појма не мора да буде истоветно са негдашњим, јер се мења кроз време, као што настају и нове историјске појаве у свету које условљавају промену значења. Појам „тероризам“, иначе, употребљен је 1914. године у оптужници на суђењу Гаврилу Принципу и осталим учесницима у атентату.

Месечари припадају кругу историографске литературе која је деведесетих година 20. века својом појавом донела талас негације историје као науке. Таква врста литературе се, да будемо асоцијативни, у лавиринтима историје креће попут месечара. Историја није поље слободе у смислу необавезујућег односа према научном методу; она је поље слободног мишљења, независног од идеолошког, а утемељеног на историјским чињеницама. Ако јој се одузме научни метод, значај извора одгурне у страну, а непознавање историјских чињеница надомешћује аналогијама, попут „балканског узрочног сценарија“, онда она престаје да буде наука. Ако доминантно почне да се бави само питањем како а не и питањем зашто се нешто догодило, онда историографија не пружа задовољавајући научни одговор. Историја је опасна ако се не разуме. Различита тумачења су увек добродошла и у науци пожељна, преиспитивања претходних резултата су у природи науке, она доприносе развоју критичког и подстичу стваралачко мишљење, али су научно легитимна само ако су заснована на научном методу. Историчар је у основи, пре свега, увек зависан од историјских извора.

Шта су велике империје добиле, а шта изгубиле уласком у Први светски рат?

Европску историју одредиле су империје. Све су, како пише британски историчар Дејвид Стивенсон, настале на насиљу и биле су спремне да га поново употребе. Ипак, све су се до 1914. уздржавале од покретања војски једних против других. Када су то учиниле, неке од њих биле су у кризи, a неке у успону. У току Првог светског рата и са његовим исходом све, осим британске, која је једина географски била одвојена од континенталног дела, нестале су са политичке карте Европе. А улазак у рат, осим Аустроугарске, све су образлагале угроженошћу од друге империје. Једино је Аустроугарска, која је, уз безрезервну подршку Немачке, прва покренула оружје, своју одлуку правдала угроженошћу од Србије.

Ова уопштена слика свакако није довољна да би се разумео европски политички контекст из којег су велике силе, савези, државе и народи ушли у страхоте рата који је показао наличје европске цивилизације. Европски заплет који је 1914. добио ратни исход има своју историју. Историчари су на основу вредних резултата проучавања политика европских великих сила крајем 19. и почетком 20. века изградили гледишта уз помоћ којих су разлози уласка у рат постали видљивији. Они не само да нису били исти, а самим тим ни у сагласју са прокламованим, већ су били узроковани разградњом некадашње равнотеже моћи која је у дугом раздобљу била гарант безбедности европског континента. Трка европских империја за колонизовањем територија на другим континентима и аустроугарско припајање Босне и Херцеговине, настојања за нову прерасподелу моћи изазвана и слабљењем и узмицањем са историјске сцене Отоманске империје, од које су у Европи остајале само „сенке некадашњег царства“, стварање политичких савеза који су касније прерасли у војне, немачки сан о продору на Исток и планирање Weltpolitik, довели су до поремећаја односа снага, нових стратешких планова и покренутих процеса који су водили ка Великом рату 1914–1918/19.

На шта упућује чињеница и да су велике силе пред избијање Првог светског рата ушле у својеврсну трку за наоружањем?

Логика велике силе ишла је за остваривањем тежњи за већом моћи, стратешким предностима и већом доминацијом. Нове територије значиле су више сировина за привреду и јачање економије, а јачање економије и увек нове и нове територије захтевале су модернизацију наоружања и већа издвајања за војску, што је опет изискивало нове изворе финансирања који су се проналазили у освајању нових простора и тако се затварао круг. Немачка привреда, која је крајем 19. века снажно расла, преобраћала је ову централноевропску силу у „светску државу“. Бернхард фон Билов је изјављивао да проблем није у томе жели ли она да колонизује територије или не жели, већ у томе што мора да их колонизује желела то или не. Модел друштава све више је постајао милитаризам. Руски историчар Олег Ајрапетов пише да је мир у Европи уочи Првог светског рата био само привид, јер се трка у наоружавању убрзавала „гигантским сучељавањем армија и флота, одбрамбених и офанзивних оружја и оруђа“.

Ајрапетов наводи да су још крајем 19. века војни арсенали почели да се попуњавају митраљезима, а да је модернизација индустрије оружја довела до значајног увећања брзине испаљене муниције стрељачког наоружања, које је чинило разарајућу моћ артиљерије, до преоружавања армија са пушкама репетиркама и да су почели да се користе бездимни барут и мобилна тешка артиљерија, а на границама држава подизана су одбрамбена утврђења најпре од цигала и земље, потом оклопљена, а затим од челика и бетона. Модернизација није донела само развој индустрије већ и преображај војне технологије. Топови су пуцали даље и прецизније, ратни пароброди су опремани телескопским нишанима и брзометним топовима. Захваљујући бездимном баруту пешадија је могла да пуца и рукује не одајући свој положај. Пољски топ опремљен хидрауличним клипом који је смањивао трзај цеви испаљивао је до двадесет граната у минуту без потребе да се враћа у почетни положај. Производња модерног наоружања била је сувише скупа за употребу у малим сукобима. Скупо наоружање прављено је за велике ратове. Унапређивани су војни буџети и војно школовање. Официри су располагали већим војним и другим знањима, маневри су били чешћи и прилагођавани претпостављеним ратним просторима, развијан је обавештајни рад, државе су успостављале војне изасланике у другим државама, проучаване су туђе територије, поднебља, менталитети, навике становништва, култура живљења, култура исхране, култура становања, типови изградње кућа, путописци су записивали запажања која су могла да послуже у војне сврхе, анализиран је рад институција, карактери министара, обичаји у народу, разни цртежи и скице рађени су на лицу места као потреба културе али и као илустрација за могућа друга проучавања. Трка у наоружању постала је императив одржавања равнотеже, као и склопљени савези, а у суштини је све више нарушавала равнотежу. Свака велика сила је равнотежу доживљавала на другачији начин. За Британију је то било задржавање статуса најјаче поморске силе. За Немачку је јачање поморске снаге било у складу са њеном нараслом економском моћи и предуслов реализације тежњи за продор на Исток, што је био главни правац остваривања њене Weltoplitik, а процес разградње равнотеже у Европи који је покренула правдала је угроженошћу од Русије и Словена, са којима се граничила. Немачка је крајем 19. века имала највећи раст војнопоморског буџета у свету. За две године, од 1896. до 1898, он је удвостручен. После Немачке, највеће увећање су имале САД, затим Француска и Велика Британија, па тек онда Русија. Русија је имала пуно разлога за забринутост јер је Босфорски мореуз, који је био један од циљева Немачке ка даљем продору на Исток, за њу, осим престижа и војностратешког значаја, имао животну важност за трговину, а тиме и за укупну економију. За Русију је због тога Балкан, преко којег је за Немачку водио пут на Исток а за Аустроугарску ка Југоистоку, био тачка интереса која није смела да припадне Немачкој. Њена најпоузданија савезница и штићеница на Балкану била је Србија, за коју су је, уз заједничку словенску припадност, везивали и традиционално добри односи. Аустроугарска, нераздвојна савезница Немачке, сматрала је да полаже право на Балкан и ту се њен интерес сударао са интересима Русије. Балкан се тако почетком 20. века, као и више пута до тада и више пута од тада, показао као „зона лома“ политика великих сила.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *