Дијего Фузаро / филозоф / Ја сам са Путином, јер сам читао Канта

СПЕЦИЈАЛНО ЗА „ПЕЧАТ“ 

Разговарао Алфонсо Пишители

Кант је говорио 1795. године да је за гаранцију стабилног мира боље имати плуралитет држава (ми бисмо рекли: боље више блокова, чак и супротстављених) него Универзалну монархију. Универзална монархија је данас монархија „one way“, монархија једине америчке мисли, усмерена на поништавање било каквог права на разлику и било какве алтернативе да се станује у свету који није амерички

У ком смислу кажете да је Костанцо Преве (недавно преминули италијански филозоф – прим. прев.) написао есеј под насловом „Русијо, немој нас разочарати“?

Преве је очекивао да Русија може да се супротстави надмоћи америчког капитализма и његовим империјалистичким импулсима, дакле да гарантује постојање мултиполарног света. Ако Русија не буде разочарала у тој својој природној мисији, она ће имати темељну функцију, пре свега за нас Европљане.

Путинова Русија, за разлику од старог СССР-а, не исказује радикалну „системску“ алтернативу либерално-капиталистичком свету.

Тако је, али са геополитичког становишта и даље представља кочницу деловању једине суперсиле, која прети да прерасте у претерану силу. Свет после 1989. године је баш такав, јер у њему влада америчка тенденција да доминира у једнополарном облику.

Говорећи о потребном „мултиполаризму“, ви се позивате на Канта.

Да, у мојој књизи Минима Меркаталија (оригинални наслов Minima Mercatalia, при чему је кованица Mercatalia изведена од италијанске речи mercе, што значи роба и имена државе – прим. прев.). Кант је говорио 1795. године да је за гаранцију стабилног мира боље имати плуралитет држава (ми бисмо рекли: боље више блокова, чак и супротстављених) него Универзалну монархију. Универзална монархија је данас монархија „one way“, монархија једине америчке мисли, усмерена на поништавање било каквог права на разлику и било какве алтернативе да се станује у свету који није амерички.

Данас Русија тежи да се сукоби са Западом на тему вредности и такозваних индивидуалних права.

Прича о индивидуалним правима је права правцата идеологија у најгорем смислу речи. Та идеологија афирмише права неког апстрактног појединца, док су истинска права она која припадају појединцу унутар заједнице. Појединац и заједница постоје реципрочно помирени, нема смисла промишљати их апстрактно као што то ради идеологија грађанских права, а она је само изговор да се не говори о социјалним правима.

Индивидуална права, макар уравнотежена обавезама, како је говорио Мацини.

Свакако. Одбијам да мислим да су геј бракови, геј усвајања и еутаназија симболи максимално могуће еманципације. То је обично завитлавање, пре свега оних који раде скраћено или су незапослени. Права морају бити, пре свега, социјална права: она која гарантују достојанствено преживљавање појединца унутар своје заједнице, где му је омогућено да се потпуно испољи у свим својим потенцијалима.

Путин се позива на оно природно право које има своје корене у великој европској идеји: у стоицизму, у очевима цркве.

У најновије време можемо се присетити Гроцијуса и Пудендорфа, као носилаца те концепције. Ако нам Москва данас помаже да се приближимо тим темама, онда је заиста пожељно да она буде јака и нама блиска. Наиме, изгледа очигледно да Русија, чак и путем изванредне културе, представља реалност много блискију европском духу од Америке која је, насупрот томе, краљевство технике (Хајдегер) и неумереног капитала (Маркс).

Дакле…?

Дакле, Европа би морала да се одвоји од Америке и сврста с евроазијским блоком. А то је утопијски подухват… ако помислимо на присуство америчких војних база у Италији, добрих шездесет година од пада нацифашизма и двадесет година од пада комунизма. Италија је данас америчка колонија, иако то нико не каже.

На економском и социјалном плану изгледа да се „утопија“ остварује: проток студената, робе, туриста. Енергетска и технолошка размена. Можда се зато производе „кризе“… да се подстакне нова клима хладног рата и спречи пуна интеграција.

Американци морају нужно да поделе Европљане да би сачували своју једнополарну доминацију. Поделити да би се боље командовало. Америчке базе, које на сраман начин прекривају европску територију, служе управо зато да одрже стање вечите војне, геополитичке и културне подређености Европљана.

[restrictedarea]

Видна су и кашњења европске културе или бар италијанске културе у разумевању епохалних текућих промена.

После 1989. године настао је мучни талас осеке и покајања. У тај сценарио се уклапа трагикомична прича о италијанској левици. Већ двадесет година, без имало зазора, левица је на страни капитализма, на страни великих банака и „хуманитарног“ бомбардовања. Зато ја нисам на левици. Ако се левица не бави више Марксом и Грамшијем, онда се не треба ни њоме бавити.

Левица је заузела тај став управо у име нове идеологије људских права.

Карл Шмит је тврдио: „Идеологија људских права је корисна да створи јединствени фронт против онога ко се означи као ‚нехуман‘.“ Против непријатеља који се наслика као чудовиште било какав инструмент за уништавање је дозвољен. Сетимо се инструмената употребљених против Садама Хусеина, против Гадафија. Увек се мора измислити неки нови Хитлер да би се легитимизовала нека нова Хирошима. Тамо где је крволочни диктатор, онде је и мета за „етичко бомбардовање“. То је заплет увек исте комедије, којим се приказује оно што се догађа на геополитичкој шах-табли после 1989. године: народ компактно уједињен против крволочног диктатора (новог Хитлера) саучесничко ћутање Запада, „добри“ дисиденти који једини имају право на реч и, dulcis in fundo, оружана интервенција западних снага, које ослобађају народ и обарају диктатора показујући поносно целом свету његов леш (Садам Хусеин 2006, Гадафи 2001). Исто би то урадили против Путина…

…Да Јосиф Стаљин није подигао око Русије ограду од атомских бомби.

Тачно, баш зато је потребно да Путин сачува војни примат као оружје одвраћања: да би могао да обавља цивилизацијску функцију кочнице америчкој супермоћи. Зато је слика симбол ових година она где су супротстављени Обама који каже: „Yes, we can“, и Путин који му идеално одговара: „No, you can‘t!“. Зауставити Aмериканце значи зауставити њихово уверење да су изабрани, да имају специјалну мисију, а она би требало да се садржи у извозу демократије, као да се извози роба, у санкцијама и бомбардовањима. На основу таквог уверења, објављен је светски рат целом оном свету који се не повија под диктатом, па је рат изазван у Ираку, у Србији, у Авганистану, у Либији, а преко гериле и у Сирији. Само Русија пружа отпор. То је „четврти светски рат“. Он је настао после „трећег“ (Хладни рат) на геополитичком и културном фону, а води га цивилизација долара против the rest of the world, против свих народа и нација које нису спремне да се подреде њеној доминацији, тој политичкој форми освајања света формом робе и логиком reductio ad unum глобалитаризма.

Путин се дефинише као неки антидемократски азијски деспот… иако он има такве проценте консензуса на регуларним изборима да су еклатантни.

Како каже Ален де Беноа, западна либерална идеологија је „идеологија истога“: признаје и легитимизује само оно што опажа као униформно са самом собом. У име тог унилатерализма глорификују се смешни феномени као „Пуси рајот“, као неки изрази „дисидентства“ и „борбе за права“! Капитал мрзи све што капитал није и циља да сруши свако ограничење, тако да може да види увек и само исту ствар, односно себе самог. Речено Марксовим речима, „било које ограничење за капитал је препрека која се мора прећи“.

Како видите предлог Владимира Путина о „уједињеној Европи од Лисабона до Владивостока“?

То је занимљива концепција. Потребно је да се европска осовина усмери негде другде у односу на американизовани Запад. Треба замислити Европу већу од граница које је наметнула Европска унија: она ЕУ што представља тријумф принципа спекулативног капитализма западног кова. Она је данас квинтесенција американизма, америчког неолиберализма и срамног укидања социјалних права. То је, рекао би Грамши, „пасивна револуција“ којом су владаоци, после 1989. године, наметнули неолиберализам.

Како би себе сврстао Дијего Фузаро данас?

Ја сам независни ученик Хегела и Маркса, Ђентилеа и Грамшија, али сматрам себе прилично изолованим у италијанској културној панорами, јер је италијанска левица прешла са борбе против капитала на борбу за капитал. Истакнута имена су данас Фабио Фацио и госпођа Дандини, Загребелски и Родота. У том смислу, није то тајна, осећам се дисидентом и бунтовником и предлажем мисао која се буни против постојећег. Данашња левица је против буржоазије, али није против глобалног капитализма. Али, још од 1968. године, капитал се бори против буржоазије, односно против света вредности (етика, религија, држава, грађанске вредности итд.) који по својој природи није компатибилан с универзалном капиталистичком робификацијом. Зато, борећи се против буржоазије, од 1968. до данас, левица се бори за капитализам. Сматрам да се треба борити против капитализма и да је још валидан идеал еманципације људског рода схваћеног као унитарни субјекат (људска раса) који постоји само у плуралитету култура и језика, традиција и обичаја, односно у оном плуралитету који је начин – како је говорио филозоф Хајдегер – да се Бог искаже у историји.

У време свог првог избора Обама је дочекан – не само од стране левице – као нека врста месије. Неки су га назвали и „председником целог слободног света“.

То је био типичан случај италијанског и европског провинцијализма: свечаност крунисања доброг императора. Данас су се времена променила. Влада разочарење не само у Обаму већ и у централистичку грађевину Европске уније. Чини ми се да се Француска показала као „слаба карика“ у еврократском ланцу. Или, тачније: као тачка у којој ланац може да пукне. Ко је против капитала, у смислу Грамшија и Маркса, не може данас да не буде против америчког империјализма, а потом и против Европе евра и финансија, незапослености и неолиберализма.

Новинар Алфонсо Пишители (Alfonso Piscitelli) је радио-аутор на РАИ радио уно, аниматор пројекта ЕУ − Русија са мотом „Европа од Лисабона до Владивостока“. Залаже се за сарадњу латинско-медитеранских и словенских народа

[/restrictedarea]