Да прославимо к’о људи

Милорад Вучелић, главни уредник

Несумњиво је да је најважнији и највећи догађај последњих година, или последње деценије, потписивање уговора са Русијом о изградњи „Јужног тока“. Споразум је окончан приликом посете председника владе Србије Александра Вучића и званичних разговора премијера са Дмитријем Медведевим и Владимиром Путином у Москви. Поред огромних и далекосежних економских користи споразум значајно подиже и увећава геополитичку и геостратешку вредност и важност Србије, што је потпуно у складу са нашом, на  историјским чињеницама заснованом свешћу о сопственом значају и улози у међународним збивањима највишег реда.

На нама остаје да ову прилику што боље искористимо и будемо поуздан партнер…

На тренутак сам прекинуо писање овог уводника јер ми је сигнализирано да ми је стигао нови мејл. Видех да је то писмо мог драгог, старог и поузданог пријатеља, читаоцима „Печата“ већ познатог, Машана Пуровог. Прочитавши га, нисам имао срца да ово брижно и топло писмо не поделим са нашим читаоцима, па одлучих да цитирам део Машановог мејла:

„Здраво, Вучела, као да те гледам, а нисмо се дуго виђели. Не стижеш… Не шаљем ти случајно ову поруку у среду поподне када се спремаш да закључиш нови број ‚Печата‘ и довршиш уводник.

Знам те. Тачно те знам. Сада би морао да снажно похвалиш Вучића због ‚Јужног тока‘, и што је одолео тешким притисцима, као што си то урадио пре неко јутро на телевизији. И да набројиш колико је то важно и колико је то у интересу Србије и колико треба сви да будемо задовољни због тога и да по ко зна који пут поновиш оно што сте твоји сарадници и ти написали на паметан и аргументован начин толико пута, ево већ седма година. Има данас неколицина скорашњих медијски нападних и напрасних тобожњих навијачких русофила, али их пре седам ‚Печатових‘ година ниђе није било. На другим су јаслама тада били. А сада их променише или покушавају да их промене. Али, други пут ћемо о томе… Доћи ће и то на ред. А и боље је, какви су такви су, па макар некада и били сорошевци, да су сада полуђели на нашу страну, што би рекао један наш земљак у једној много драматичнијој ситуацији…

[restrictedarea]

Мило ми је због ‚Јужног тока‘, ако ћемо искрено, а и зато што сам поред наше, вазда био и на ту руску страну. То ти је познато. А  имало ми је и по коме доћ. Сећам се како су наши стари под утиском догађаја око Информбироа говорили како они не воле руски режим али да су били и остали заљубљени у Русију због Достојевског, Толстоја, Јесењина, Пушкина, Чехова, Мајаковског, Тургењева… А добар део њих није од ових аутора слова прочитао. Зато ме је обрадовала вест да је и у званичну Црну Гору преостало скоро педесет људи којима је мила Русија и да је то разлог да их не приме у НАТО. Џаба им она брука са санкцијама против Русије. Изгледа да Црногорце ниђе толико не цене као у НАТО! Препала се и стрекнула онолика војна сила од пет десетина Црногораца који раде за Русе! Охрабрујуће у свему овоме може бит само то да Америка изгледа неће у нови рат око Украјине. Како би и смела док је тих педесет Црногораца против ње. А, добар ти стојим, да их је на безбројено хиљада повише.

Али, не бих да се изгубим у неким дигресијама, а склон сам томе, него да се поврнем. Знам, дакле, да би похвалио и да ћеш похвалити све то око Вучићеве посете Москви, Медведеву и Путину, мило је то теби да не може милије. Али знам да ћеш ипак због критичности, као интелектуалац и да не би испао наиван у друштву, ставити и неку критичку резерву, позвати на неки опрез и већ нешто прогунђати. А хоће и Врзић, а да не помињем све оне друге. Немојте овога пута, кумим вас Богом. Имате кад и шта критиковат, од следећег броја. Похвали највише што можеш и ниједну реч више. Послушај старога пријатеља и немој ни једно једино „али“. Знам колико си задовољан због ‚Јужног тока‘. Нека те, и мани се резервисаности и уздржаности, пусти да ово прославимо ко људи. Стави слику Путина и Вучића из Москве на насловну страну и ако ђе и кад видиш и ако видиш или чујеш Вучића много га поздрави  са моје стране. Знам да ће му мило бити.

Док ти ово пишем, видим да нам у посету изненада долази онај комесар ЕУ за проширење Штефан Филе. И знам да је добро што ти баш сада пишем. Као да сам знао. Већ видим да подозреваш од тог притиска. А не треба ти то. Нема од тога ништа. Не брини, не квари ни себи ни нама добро расположење. Посматрај то са неке ведрије и опуштеније стране. Можда је човек само доша на честитку и с боцом пића на пропутовању у Котор. А и шта би друго радио. Ваља га лепо дочекат и испратит.

Како је Филе дошао неочекивано, тако нам је Андреас Шокенхоф дошао најављено и очекивано. Признајем да његов долазак побуђује веће стрепње и бригу, али ни ту не треба претеривати. Добар је Андреас и велики је љубитељ Русије. Да сам ја на месту оних који га дочекују, био би то фини разговор без иједне грке речи. Толико сам добро расположен после овога са Русијом да се с њим не би, ако то буде помињао, сложио само око Косова, ситуације у Украјини, увођења санкција према Русији, ‚Јужног тока‘… У свему другом би му рекао да куца на отворена врата, све онако фино и по начину, што би рекли наши преци…“

Овде прекидам навођење Машанових речи јер се он на крају писма враћа у предачка времена и упушта у оцене догађаја који тек следе. Опустио се, превише уживео и размахао. Као што видите, у свему осталом сам га иначе послушао. И са вама, драги читаоци, поделио и поклонио пажњу његовим мислима и расположењу. И није ми било тешко. Наравно да ценим и то што ме је, као прави пријатељ, одменио у писању уводника.

[/restrictedarea]

3 коментара

  1. Дал’ сте ви у Печату свесни ситуације у којој се Србско друштво налази?
    Вечите најаве, магла, трогодишње спиновање, економска катастрофа, минималци јадни, армија незапослених, непотизам,фантазирање, изумирање Срба, дефетизам, јајарлук,кадрови за гиниса, невладин сорошев сектор у државним структурама, јадан закон о раду, робовлсасништво……цензура, самоцензура…

    Све се ради преко грбаче обичног малог човека и србске породице која изумире, бре!

    Видите ли ви шта се дешава, уопште не претерујем са набрајањима.

    Где су животне теме о економији, закону о раду, о друштвеној катастрофи, изумирању, непотизму, о нераду власти, о лоповлуку,…. већ само “стратешке теме”….”не цркни магарче до зелене траве”

    Зашто се брани режим од три године, чему изговори, зар је после три године и даље крив жут картел, па ко је сада у власти, Мали, Весић, Благојевић,Вук и Даница,Човић,Динкићевци,Мишћевичка,сорошевци, задуживања,….побогу народе, отворимо очи.

    Сити смо стратешких расправа и тобож цинцулирања, драме и закукавања.

    Није код нас криза колико се прича, није ни еконосмка ситуација безнадежна, већ је на делу и даље тешки јајарлук, лоповлук, дрма и лудило,непотизам, политичарење, нико не одговара, лопови се не хапсе или носе наруквице, не враћају се отете паре, кадровска политика је лоша, форсирају се странци а не домаћи ресурси,памет, ……

    Слободна Србија?

  2. Сваки договор са Русијом треба прославити, без држање ЗДРАВИЦА.
    Лично мислим да економска сарадња са Германима и општа повезаност
    са БРАТСКИМ НАРОДОМ РУСКИМ даје ми право да Србија иде из кризе
    коју је наметнуо ДОСОВСКО-ЖУТО-КАРТЕЛОВСКИ РЕЖИМ са СОРОШОВЦИМА.
    Ми Срби преварени онда почњемо сумничити и неке добре потезе ОВОГ
    ПРЕОБРАЖЕНОГ.

  3. Kada bi,istina bila-istina,kada ne bi bila”slamka među vihorima”,možda bi se mogli radovati.Bojim se,sili se lako podleže,umiljava,predimenzionira njena snaga,želja,da se sili ne staje na žulj,davno je umrlo svako suprotstavljanje.”mi,moramo,mi smo mali”Bog nam dao um,razum,kao da smo lenji,da ga upotrebimo Ono,što od nas traže,niod kog na svetu nisu tražili.Zašto smo tako predusretljivi,šta nas to čini tako slabim?Ubeđena sam,loši ljudi.Tu su;Kandićka i društvo,Vuk i Danica,bivši,regionalista,Dinkić,trebalo je Srbiju razbiti na što više regija,što više paša ,gde bi se svako svakog plašio,zazirao od onog drugog,a pri tom bi,svako,svakog,da nadmudri.Zašto se ovi naši unikati,bolje reći-rariteti,tako neguju,ljubomorno čuvaju?Verovatno zato,da bi imao ko šamarati starce na beogradskim ulicama,da bi ga imao ko razarati,oprostite,o tome sam već pisala.Zato,ne mogu baš da se radujem,u meni je teška slutnja i strepnja.Setite se,kada je predsednik Putin dolazio,znate li,koliko je ljudi želelo ići da ga dočeka i to o vlastitom trošku.Bilo je bez velike pompe,bez zaslužne dobrodošlice,samo se zapadnjaci dočekuju širokim osmehom,dobro znanom servilnošću.Mi,više nismo nalik onom narodu,koji je nekad bio.Amerikanci,zapadnjaci,to je za nas Alfa i Omega.Moj narode,dušu smo izgubili,hoćemo li je pronaći,smoći snage,da budemo i ostanemo ono što jesmo?Bojim se,iskreno se bojim,da,neće proći dugo vremena,ljudi će umirati na ulicama od gladi,jer nam spremaju ono,što nikako ne bi smelo da se prihvati.Molim,dozvolite,da se dotaknem jedne teme,i,ako joj ovde nije mesto.Stalno se,putem televizije,prikazuju trudnice,prikazuju kao neko bolesno stanje,a to je tako prirodno,sav bol koji uz porođaj ide je,najlepši,najplemenitiji,čin rađanja je,najvrednija stvar na svetu.Žene su rađale na njivi,lepe i zdrave bebe,od kojih su postajali divni,časni ljudi.Ludi,pohlepni ameri,svakoj ženi rade carski rez,bezbolni porođaj,visoko naplaćuju,bojim se,da će to đavolsko doći i kod nas.Taj divni bol,zbližava majku i dete,to je nezamenjivo.Naši mladi pomodari sve prihvataju.Treba pričati o podizanju nataliteta,a ne baviti se glupostima.Još nešto,zašto se Srbija prestavlja kao nedonošče,koliko je samo mladih,pametnih stručnjaka,gde su,od izlapelih staraca,stranih nazovi stručnjaka ne mogu naći svoje mesto.Nije istina,nije,da će Srbija krahirati,ako mi ne budemo što jeftinija radna snaga,bolje reći roblje.A,L.Krstić,nezamenjivi stručnjak,imaće na duši hiljade ljudi,zar je to njegov cilj,s tom namerom je došao,reče sinoć:Tako je na zapadu.Mi,nismo zapad,kod nas još uvek rade za petnaest hiljada,neprijavljeni,penzije imaju po 8000,00do nekih,15000,00din,kada uzmu deset posto,šta će ostati.Pitam se,ima li pameti u ovoj zemlji,dokle seže naša bezdušnost?Hvala Pečatu za ovaj broj,za sve što nam pruža.Veliki pozdrav uredništvu.Oprostite,ako sam bila malo ne umerena-Luna.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *