Човек који зна дијагнозу

Пише Миодраг Зарковић

Гостујући у последњем „Утиску недеље“, регионално чувени маркетиншки стручњак је, вероватно несвесно, изнео најтежу могућу оптужбу на рачун српских тајних и безбедносних служби – да су сасвим немоћне пред колегама из Хрватске

Неко, кад порасте, постане човек. Неко остане Беба. Постоји, међутим, и трећи исход: ако гледате преносе фудбалских утакмица са укљученим звуком, нећете израсти ни у човека ни у Бебу, већ у нешто између.

Фудбалски преноси су, наиме, у данашњем друштву она прва иницијација за мале мушкарце. За већину овдашњих дечака, први пут када су се осетили једнаким са одраслима, а нарочито са својим оцем, јесте тренутак када су у друштву са старијима одгледали фудбалску утакмицу. Старосна граница је одвајкада представљала веће оптерећење мушкој него женској деци и њено пробијање је међу кључним чиновима у одрастању мушке особе, а савремени дечаци је најчешће начињу управо у часу када заједно са оцем или стрицем или комшијама навијају испред малих екрана, иако можда и не схватају понајбоље ни ко ни зашто игра.

Ипак, некако се заборавља да, поред мушкараца са којима гледа утакмицу, на дечака тада утиче још неко – коментатор преноса. Баш тада, док се осећа важнији него икада пре, дечак упија све што у преносу изговара, рецимо, Милојко Пантић. Стога је важност спортског коментатора у једном друштву много већа него што би се то испрва помислило. Уосталом, то звање је, поготово када је реч о фудбалским коментаторима, остало отпорно чак и пред овим накарадним схватањем родне равноправности, које је захватило све остале области: пре ће жена постати начелник Генералштаба него што ће некој дами бити поверено коментарисање директног преноса фудбалске утакмице, у доброј мери и због тога што се још није родила дама која би показала ма какво занимање за том работом. Спортски, а нарочито фудбалски коментатори остали су један од ретких видова људског деловања који припада потпуно и само мушкарцима, што све само додатно повећава важност напред описане иницијације.

То што важи за обичне утакмице десетоструко је појачано за време Светског првенства. Од прве мундијалске утакмице, у данашњим околностима скоро да нема важније тачке у сазревању младе мушке особе. Поређења ради, одрастао мушкарац ће се слабо сећати када је први пут у животу гледао филм у биоскопу, али му занавек остане уклесано прво Светско првенство које је испратио са татом.

Када све ово имате у виду, можете ли да замислите последично погубнију иницијацију од те? Шта по младу и рањиву психу јуноше може да буде разорније од чињенице да ће му за вјеки вјеков у подсвест бити урезано оно што је у пресудном тренутку лупетао поменути Пантић, или неко од његових данашњих наследника?

[restrictedarea]

То лупетање се не односи на могуће грешке или лапсусе, неизбежне па самим тим и разумљиве у овом послу, већ првенствено на општи став који овдашњи спортски коментатори заузимају као по правилу. Тај став се огледа у површној, крхкој, а заправо вештачкој „сериозности“ с којом коментарисању приступају, врло приметној и у преносима из Бразила. Као да преносе рат у Украјини, а не спортски догађај, коментатори се слепо придржавају каквог досадног протокола, који је више ствар наслеђених а неписаних обичаја него званичних правила или препорука. Пратећи тај протокол – по којем се, на пример, не сме бити пристрасан, нити превише личан, а никако оштар, нарочито према ауторитетима као што је судија – коментатори су из својих преноса ласерски прецизно одстранили сваку, и најмању духовитост, ваљда убеђени да би иоле разигранији приступ разбио тај привид смртне озбиљности, до којег им је изгледа стало. У тренутку настајања овог чланка, завршена је осмина финала, што значи да је највећи део такмичења увелико прошао, и за све то време, током свих тих утакмица, не памти се да је ико од коментатора успео да пренос освежи некаквом лепршавом примедбом, досетком, вицем… Све сами суви и махом бесмислени подаци (попут оних да та и та земља није победила ниједну европску репрезентацију још од 1982. године) понављање напамет научених и одавно убајаћених фраза, дављење у патетици и панично наметнутој сериозности.

Претходни нараштај спортских коментатора, по злу упамћен највише због Милојка Пантића и Добросава Гајића (мада не само због њих), упропастио је небројене мушке иницијације свуда где се простирала слика ТВБ-а, односно РТС-а. Када се разматра данашње, махом отужно стање у којем се налази тзв. јачи пол, требало би то имати у виду. Као што би ваљало водити рачуна о томе да неки нови клинци, дечаци од десетак и мање година, ових дана пролазе ту иницијацију вођени гласовима који су страст заменили хистеријом, а уживање у игри бубањем интернет градива. То ће, нажалост, у будућности имати још теже последице по у доброј мери сломљени борбени дух нације.

***

А колико је борбени дух нације сломљен, могао је да се увери свако ко у недељу увече није гледао фудбал, него Бебу. Пардон, Владимира Поповића. Гостовао је овај познати маркетиншки стручњак у „Утиску недеље“. Као и сваки пут када се појави негде, Поповић изазива бурна реаговања, па се и о овој емисији већ данима навелико расправља, али се сасвим занемарује можда и најважнија ствар коју је он изговорио. О својим својевременим тврдњама да је Томислав Николић учествовао у ратним злочинима у Хрватској, Поповић је рекао да је он само преносио оно што су му говорили људи из тајних служби које, како се испоставило, никакав доказ нису поседовале. Уосталом, закључио је Поповић, да је икаквих доказа било, Хрватска, која је била врло заинтересована за цео случај, свакако би их ископала.

Поповић је био део прве петооктобарске власти, а близак је и са данашњим властодршцима – што признају и они и он. То значи да Поповић, као врло упућен у безбедносне структуре Србије и региона, наведеном примедбом посредно признаје да хрватски државни и истражни органи практично газдују српским тајним службама, и то у толикој мери да српске тајне службе ништа не би могле да сакрију од њих.

Сасвим је могуће да је то било најизричитије признање те врсте икада изговорено у нашем јавном простору. Чињеница да га, у небројеним освртима на Поповићево гостовање, нико није ни узао у разматрање, само потврђује тај суморни закључак.

[/restrictedarea]