Почетна / Колумне / ЧЕМУ СЛУЖИ СТРАШИЛО

ЧЕМУ СЛУЖИ СТРАШИЛО

Пише Драгомир Антонић

Слушајући непрекидно блебетање људи из власти и оних што би да се власти умиле, који у јатима слећу на телевизијске екране и новинске стране плашећи народ причама о смањењу плата, пензија, поскупљењима, отпуштањима, сетих се безбројних страшила која сам виђао, а и данас се могу у понекој сеоској башти видети

У српској обичајној пракси постоји предмет који се зове страшило. Име говори чему служи. Поставља се у њиве и баште. Служи да плаши птице како не би слетале на тек засејане површине, зобале бачено семе и ратару наносиле штету. Прави се тако што се обично на укрштене мотке набаце прње са обавезним старим шеширом на врху. Личи на човека, а није. Ако је њива или башта већа, онда се у њу постави и више страшила. Верује се да ће изгледом (личи на човека) уплашити птице и спречити их да нанесу штету. Кад ратар примети веће јато птица над њивом, онда се сакрије иза страшила и уз помоћ дрвене чегртаљке производи непријатан звук који ће уплашити птице и спречити их да слете на њиву. Ово се ради док семе не проклија. После тога нема бојазни од птица. Страшило остаје у њиви док га ветар или нека друга непогода не сруши. Кад буде време за нову сетву, процес се понавља. Гради се ново страшило. Градња не изискује трошак. Вековима се тако ратар бори да сачува, бар од једне невоље, оно што је засејао.

[restrictedarea]

ЗАМОРЧИЋИ Нисам ратар, али гледајући и слушајући непрекидно блебетање људи из власти и оних што би да се власти умиле − до јуче су о њој све најгоре говорили − који у јатима слећу на телевизијске екране и новинске стране плашећи народ причама о смањењу плата, пензија, поскупљењима, отпуштањима, сетих се безбројних страшила која сам виђао, а и данас се могу у понекој сеоској башти видети. Страшила су, у ратарству, сезонска појава. Молим кандидате и кандидаткиње за положај нових милосница власти, ако немају што сувисло рећи, да не понављају, као Шваба тра-ла-ла, оно што је на неком месту ван Србије и Београда већ одлучено, а овој власти наложено да спроведе у дело. Што је она здушно прихватила.
Ми смо, као и многи други народи, заморчићи у глобалној игри уништавања сваке посебности, другачијег мишљења и независности. Одавно тај процес траје. Да ли ће и успети? Е, то је нешто што и од нас самих зависи. Има на хиљаде примера забележених у нашој писаној историји или сачуваних у народној традицији како се са невољама ваља борити, јер невоље су саставни део свачијег живота, само што се сопствена невоља чини највећом. Важно је, јесте тешко али не и немогуће, за почетак сачувати оно што је од српског села преостало, а затим га временом обновити. У овом тренутку личи на утопију, захтева и одређене жртве, али је могуће. То је давно схватио кнез Милош Обреновић. Сачувај сељака и сачувао си државу. Данас му српски неолиберални тумачи туђих мисли замерају да је забраном стављања под банкарску хипотеку целокупног имања, а од хипотеке су биле изузете окућница и средства за рад, спречио развој банкарског система. Што је сачувао тад непризнату државу и становништво, за ове стручњаке није важно. Да ли је Књазу било лакше него нама данас?
Енглез Херберт Вивијан боравио је у Србији крајем 19. века и записао у књизи „Сербија, рај сиромашних“: „Држави сељака као што је Србија трговина уопште није потребна… осим шећера, кафе, шибица и нешто мало тканина, он не купује готово ништа… уколико му усеви неуобичајено добро роде, већа је вероватноћа да ће жалити што ће у њихово прикупљање морати да уложи већи рад него што ће се радовати прилици да заради нешто новца и купи неку робу која је за њега луксуз. Јер, луксуз му не значи ништа, још увек није развио склоност према њему“. – Писац завршава мисао закључком да „не треба очекивати да ће Србија уложити неки велики напор да привуче иностране трговце и њихову робу за којима, реално гледано, још увек нема готово никакву потребу“ (стр. 154).

ПОМОЗИТЕ СЕЛУ Мирослав Перишић у књизи „Сарајевски атентат“ пише: „Иако је у то време себе видела као модерну европску државу, Аустроугарска је од почетка окупације владала Босном и Херцеговином на стари феудални начин, задржавајући аграрне односе из турског времена“ (стр. 30). Логично, окупатор је водио рачуна о себи и временом је наметнуо додатне глобе и порезе, што је отежало положај сељаку. Као сликовит опис тешког стања сељака, Перишић наводи говор Петра Кочића у Босанском сабору 1911.
У књизи Станислава Кракова „Генерал Милан Недић“ (Минхен 1963) пише како се Недић упорно борио да од Нојхаузена, тадашњег немачког управитеља Србијом, добије дозволу да породице из Србије могу непосредно слати помоћ у исхрани својима у логору у Немачкој. Кад је дозвола добијена, Немци су увели контролу и почели да отварају пакете. У сваком од њих су се налазиле кантице са машћу, сланине, кобасице, пршута… све оно у чему су Немци у Немачкој оскудевали. После месец дана Нојхаузен је забранио слање пакета. Кад је Недић, протестујући, затражио објашњење, Нојхаузен је одговорио: „Лично сам видео у једном од пакета печено прасе, заливено машћу и стављено у плехану кутију која је била херметички затворена. И док југословенски заробљеници, који ништа не раде, једу по логорима печену прасад, војници Великог Немачког Рајха, који се туку за Нову Европу, једу пред Москвом репу“ (стр. 314.) Није ваљда 1941. године у Србији било лакше него данас кад смо у сокаку којим се улази у евроунијатску заједницу срећних народа? Лепо вас молим, немојте нас плашити паклом и ММФ, него помозите селу и српском сељаку.
Моје сумње да ће Трибунал пустити на слободу Војислава Шешеља су се, нажалост, обистиниле. Нема милости за Србе, док се Српства не одрекну. Не заборавимо Радована Караџића, Ратка Младића, архиепископа охридског Јована.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *