Почетна / Интервју / БОГДАНА КОЉЕВИЋ /филозоф/ Устанак европских народа – манифест за нову Европу

БОГДАНА КОЉЕВИЋ /филозоф/ Устанак европских народа – манифест за нову Европу

Истина српске борбе за слободу почива у томе да је та борба општа, тј. да се ради о идеји која се може универзализовати. Истовремено, истина опште борбе, борбе за слободу као такве, лежи у живим изразима њених појединачних историјских остварења, без којих би била празан појам

Прве деценије XXI века упућују на нарастајуће политичке и економске турбуленције у Европи. Промене се дешавају и у европском мишљењу и филозофији, јер аутори млађе генерације напуштају постмодернизам и либерализам и стварају теорије које израстају из новог друштвеног контекста и времена. Проф. др Богдана Кољевић, савремени политички филозоф, аутор дела Биополитика и политички субјективитет (Службени гласник, 2010) и Косово, Европа, демократија (Нова српска политичка мисао, 2011) као и преко тридесет стручних чланака, српски је представник ове сцене критичког дискурса и нових ангажованих интелектуалаца. У издању „Завода за уџбенике“, ускоро излази из штампе њена трећа књига под називом Биополитика и савремени свет. У сарадњи са италијанским филозофом Дијегом Фузаром покренула је пројекат „Устанак европских народа“, чији је циљ да широј јавности приближи рефлексије о Европи, као и да постави образац алтернативног кретања у односу на мит о Европској унији.

Врло је необично и занимљиво да сте покренули овакав пројекат са Дијегом Фузаром. Можете ли нам рећи о чему је заправо реч?

Већ дуже време и Фузаро и ја, кроз књиге, текстове и предавања, анализирали смо функционисање неолиберализма у политичком, друштвеном и културном смислу. Ова истраживања, природно, објективно и логично, водила су све интензивнијем и опсежнијем филозофском разматрању питања савремене Европе, односно артикулисању критичког дискурса о Европској унији као парадигми неолибералног модела у нашем делу света. Из тога је настала потреба да се претходно сасвим независна разматрања, изведена у Србији и Италији, истовремено синтетишу и сучеле – тако је рођена идеја о пројекту Устанак европских народа.

„Устанак европских народа“ писан је у једној врсти дијалошке форме, што је прилично ретко за савремена филозофска дела. Шта структура рада говори о мотивима и сврси подухвата?

Симболика и метафора избора дијалога је двострука. Са једне стране, реч је о присећању и оживљавању античког dia-logosa, сократско-платонског дијалога са којим започиње филозофија − и у духовном и културном смислу, западна цивилизација у целини. То је и скретање пажње на релевантност дијалошког облика као процеса настајања сазнања. Са друге стране, ради се и о повратку сврсисходности и значења разговора у најширем смислу, јер је неолиберализам покушао да укине не само критичку свест и размишљање већ и сферу интерсубјективних релација безмало у целости кроз афирмисање концепције атомизираних самодовољних појединаца. То значи да је опредељење за дијалог, као и за аутономност у теорији и пракси, прва степеница према успостављању сарадње на основу једнакости и ума, а уз очување посебности. У том светлу, форма овог дела већ осликава његов садржај − у политичко-филозофском, етичком и друштвеном смислу. Или, прецизније, дијалог увек већ претпоставља две различите субјективности које спаја садржај дијалога. Јер препознавање извесне блискости и заједничког елемента, као и очување сопствене посебности чине основ дијалога.

[restrictedarea]

Теме „Устанка европских народа“ врло су разноврсне, говорите о еврократији као посебној класи, о видљивој и невидљивој моћи, другачијем појму Европе, суверенитету, Универзалној монархији. Шта је заједнички именитељ и нит која повезује ове појаве?

Пре свега, слажемо се у оцени да је – у историјском, теоријском, политичком и нормативном смислу – неопходно подвући разлику између изворног појма Европе и појма Европске уније, арбитрарне интересне заједнице привременог постојања, који је новијег датума. Ови појмови не само да су различити већ, у различитим аспектима, појављују се као сасвим супротни и битно супротстављени: име Европе је име множине, плуралитета и специфичности њених народа, док је Европска унија означитељ за процесе насилне и артифицијелне унификације која се више деценија спроводи под паролом апстрактног грађанства. Следеће, европске традиције битно упућују на идеје једнакости, правде и слободе и као такве суштински се супротстављају праксама Европске уније у њеном садашњем облику, јер ЕУ, обрнуто од сопственог тек декларативног просветитељског начела − односно као огледало поретка Универзалне монархије – успоставила је доминацију као правило. То је процес који се може пратити кроз пресек структуре и рада институција ЕУ, односа моћнијих чланица према мање моћним или на равни релације ЕУ према потенцијалним кандидатима у савезу. Пре свега, ово је резултат чињенице измештености ЕУ, с обзиром да она не припада Европи јер трансевропски, атлантски утицај фундаментално је одредио систем власти и праксе Уније. То је смисао дислоцираности ЕУ, јер средиште политичког, економског и друштвеног одлучивања није Европа, већ је то САД. Ово је постало посебно видљиво кроз чињеницу да, у случају нових конфликата попут Украјине, појединачне европске државе имају другачији став него што је став ЕУ и то је управо последица подређености Уније утицајима са друге стране океана, чак до те мере да почиње да делује као експозитура, као филијала финансијских квазиелита. У најширем смислу, прича о доминацији као правилу је и прича о капиталу без домовине, о моћи неколицине за коју patria нема више никакво значење и која је покушала да укине и политику и заједницу и културу, чак и елементарно осећање људског достојанства.

Устанак европских народа састоји се из три шире целине са насловима „Садашњост и будућност Европе“, „Време политичког“ и „Устанак и обнова“. У оквиру ових целина назначене су подтеме, те се тако у првој расправља о еврократији, као и невидљивој моћи која се противи демократском суверенитету, у другој о вечној садашњости као императиву неолиберализма којим се бришу хоризонти историје и будућности, а у трећој о питањима савремене револуције.

У више наврата писали сте о рађању савремених критичких европских дискурса у облику нових политика левице и деснице. Истакли сте и да је у Европи преко две деценије на делу лажна политика, консензус криптоелита у којем није било никакве идеологије. Можемо ли рећи да „Устанак европских народа“ сада представља скицу нове политике?

Све већи број људи у различитим државама постаје свестан да се на позорници Старог континента играла представа прилично успешне обмане и о постојању политике и о постојању савршеног простора Европске уније. Јер политика је јавна и рационална делатност усмерена према општем добру заједнице, док је разноврсност политичких идеја ствар политичке нужности, с обзиром да конституише поље у којем сваки народ и појединац прави аутентичан политички избор. Те основне претпоставке у протеклом времену су урушене, јер исход системске деполитизације је контрола и развијање савремених облика моћи као и, неретко, редукција политике на голу силу и на делатност квазиелита усмерених на сопствени интерес. Али Устанак европских народа ипак се не ограничава на критичку анализу status quo, већ недвосмислено исцртава обрисе нових политика, у потенцијалности и стварности. То је пројекат који садржи искуство нарастајућих тенденција буђења европских народа и ми смо само артикулисали процесе који већ узимају маха. У том смислу, може се, условно говорећи, рећи да је то манифест за нову Европу – али управо као такав он је колективно дело и израз заједничког искуства које сви у различитим сферама из дана у дан стварамо.

Које су основне идеје новог манифеста? Шта је смисао космополитског патриотизма о којем говорите заједно са Дијегом Фузаром? И каква је веза између ових идеја и најновијих догађаја, попут избора за Европски парламент, или нових политичких лидера у успону, као што су Марин ле Пен и Алексис Ципрас?

У тренутку у којем време политичког тек наступа најважније је спојити заједничке елементе нове левице и нове деснице, тј. формулисати циљеве који су једновремено и услови политичког. То је супротстављање тзв. интервенционистичком приступу у политици и економији, повратак народном суверенитету, правој демократији и субјективности (дакле, аутономности и независности) без које се не може политички делати. У том светлу, после поновног успостављања света политике, друштва, науке и културе, можемо расправљати о томе да ли једнакост или национални осећај имају приоритет, а свест о томе видљива је кроз сарадњу нових европских политичара који заступају аутентичну левицу и десницу. Космополитски патриотизам, као облик дискурса који се артикулише у Устанку европских народа, упућује на дијалектику појединачног и општег, тј. на чињеницу да се истина једног састоји у оном другом, и vice versa. То значи да се најбољи елементи националних традиција појављују као изузетни не само стога што преживљавају у времену, односно што омогућавају историјско сећање на основу којег један облик идентитета уопште постаје препознатљив и незаменљив – већ и што садрже, да тако кажемо, потенцијал ширења и разумевања по простору. У овом светлу, најближи пример је српска борба за слободу као обележје духа кроз векове, које гради његову посебност. Али релевантност чињенице те наше борбе за слободу и јесте у томе што она није само наша јер је реч о универзалној вредности која се тиче суштине човекове егзистенције и положаја у свету. Истина српске борбе за слободу почива у томе да је та борба општа, тј. да се ради о идеји која се може универзализовати. Истовремено, истина опште борбе, борбе за слободу као такве, лежи у живим изразима њених појединачних историјских остварења, без којих би била празан појам. Тако се различити облици појединачних и колективних идентитета узајамно допуњују и већ претпостављају: субјективитета нема без односа према другом и према универзалности. Зато синтагма „космополитски патриотизам“ није никакав contradictio in adjecto, већ напротив, нови појам, који на најживљи начин произлази из стварности, из рефлексије о свету и о сопственој држави, као и из испреплетености ових процеса.

Како би изгледао алтернативни пројекат у односу на савремену Европску унију? Који модел препознајете као пожељан и реалан?

То је један облик конфедерације европских народа и држава. Прво, државе треба да поврате политички и економски суверенитет, чиме се отварају хоризонти за слободно одлучивање о сопственој судбини. То је процес који даље установљава простор за истинску демократију, партиципацију народа и појединаца у јавном животу. Истовремено, то је и пут за повратак политичког, пут реполитизације у смислу у којем реполитизација обележава политичку и критичку самосвест грађана као рационалних бића. Сарадња уместо доминације, савезништво на основу равноправности и једнакости и успостављање релација између држава које у интересу свог становништва чине основ овог кретања. То је очување посебности и везе посебног и општег, као и повратак аристотеловског јединства политике и етике. Алтернатива Европској унији се зове – Европа.

[/restrictedarea]

Пројекат „Устанак европских народа: политика и филозофија“ Богдане Кољевић и Дијега Фузара први пут ће на српском језику, у осам наставака, бити представљен у „Печату“. Први део разговора два филозофа објављујемо у броју од 11. јула 2014. 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *