Почетна / Документи / Белешка о Принципу

Белешка о Принципу

Пише Др Оливер Антић

Сам атентатор, у чијем имену и презимену је, како је то већ давно уочено, садржан, случајно или не, кoд узвишености, малолетан по тадашњим прописима, осуђен је за велеиздају! И осредњем правнику је било јасно да је таква оптужница, барем из два битна разлога била противправна, што је часна одбрана и истицала пред нечасним судом

О атентату који је извршила „Млада Босна“ и непосредно, Гаврило Принцип написане су хиљаде страница. Покушај једног броја аутора да, када им недостају аргументи, употребе познати метод етикетирања и означе Принципа терористом, „Младу Босну“ терористичком организацијом, а Србију узрочником Великог рата, остао је на маргинама науке, сведочећи да субјективизам и нарочито интерес, укључујући и онај најнижег степена, увек, па и у науци, нађу ужи или шири простор.

Насилно лишавање живота било кога са било каквим образложењем није оправдано ни са правног, нити са моралног становишта. Управо зато је Европска конвенција о људским правима забранила смртну казну. Међутим, историјски догађаји се морају посматрати кроз историјску оптику, тј. морају се узети у обзир сви релевантни фактички, правни и етички елементи који су у време конкретног догађаја били доминантни.

 

ЈЕРИНГОВ ПРИНЦИП Неспорна је чињеница да су се крајем XIX и почетком XX века атентати на симболе тиранске власти раширили Европом, готово као нека врста „моде“. Неки су били успешни, неки неуспешни. Атентата је било у Русији, Аустро-Угарској, Румунији, Италији… Узор „Младој Босни“ била је „Млада Италија“, која је такође организовала атентате на носиоце аустроугарске власти. Уосталом, надвојвода Фердинанд није убијен у својој земљи, већ у окупираној земљи Принциповој, па и са тог становишта није могуће говорити о тероризму. С друге стране, нажалост, онај исти официр који је погазио официрску част и организовао 1903. брутални атентат на свог краља и краљицу, и то на краља коме је положио заклетву верности, а који га је чак и стипендирао, сада у својству шефа војне тајне службе, поуздано се зна, без икаквог учешћа владе и било којег другог српског државног органа, помогао је „Младој Босни“ око организације Сарајевског атентата. Име Драгутина Димитријевића Аписа је оправдано избрисано са списка часних српских официра 24. јуна 1917. у Солуну.

Из геополитичких разлога Аустро-Угарска је већ раније била решила да анектира и Србију. То се сасвим јасно види како из старих, тако и из нових доказа од којих су неки чекали осамдесет година да из приватних архива изроне и подрже светлост научне истине (Промеморија др Молдена). Први повод, који јој је пружио Апис 1903. године, Аустро-Угарска је пропустила, али је нарочито њен Генералштаб решио да други свакако искористи. Повод који су чекали одиграо се једанаест година касније. Према неким релевантним изворима, Генералштаб је, да би био потпуно сигуран у остварење својих планова, цару поднео лажни извештај да је Србија напала Аустро-Угарску, да би, када је цар дао сагласност за ратну опцију, та вест била демантована.

Србија је, са своје стране, поступила часно: осудила је убиство, предложила да Међународни суд правде (основан десетак година раније) реши случај, потом је прихватила, уз консултације са својом највећом савезницом Русијом, све тачке Аустроугарског ултиматума, осим једне која би значила негацију државног суверенитета, дакле државности Србије. И сам Гаврило Принцип је изразио жаљење што је уместо Поћорека погодио Софију и подвукао да његова намера није била патња народа, већ напротив, ослобођење од туђинске власти. При томе се цела „Млада Босна“, у чијем чланству је било и муслимана и Хрвата, у ствари борила не за српску, већ за југословенску идеју.

[restrictedarea]

Када је Ајнштајн у свом познатом тексту у „Њујорк тајмсу“ из 1952. истакао да специјализована знања морају бити оплемењена разумевањем и живим осећањем за вредности којима је достојно тежити, односно да студенти морају усвојити и смисао за морално добро, за разумевање мотива људских бића, њихових илузија и њихових патњи, јер се само тако стиче правилан однос према појединцима, али и према људској заједници као целини, као да је имао у виду и теорију права у коју ове његове мисли треба, без икакве релативности, уградити. То је управо оно што судије које су судиле Принципу, нису узеле у обзир, а морале су. Зар те исте судије нису схватиле шта им је поручио њихов најугледнији професор у својој најчувенијој књизи (Рудолф фон Јеринг, Циљ у праву) да тамо где се народни морал састоји у повијању шије… псећој покорности, ту се не могу образовати карактери, такво тло рађа само робове и слуге. Принцип је управо следио овај Јерингов принцип, јер је био оличење карактера!

Треба истаћи да је велики Андрић, и сам некадашњи припадник „Младе Босне“, засигурно имао у виду и овај случај када је у својој финој иронији, у Лову на тетреба, истицао − преко лика Витомира Тасовца, који, машући кажипрстом, тврди − да се ваља ослонити на „прав-ду“:  „На правду се наслони, па се не бој. Прав-да! Само правда!“ Али, босанској правди кличе потпуно пијани Витомир! Или када у Проклетој авлији казује: „Ако хоћеш да знаш каква је нека држава и њена управа, каква им је будућност, гледај само да сазнаш колико у тој земљи има честитих и невиних људи по затворима…“

 

ВЕСНИК НОВОГ ДОБА Међутим, једно Андрићево дело треба издвојити, јер у њему велики писац пружа сасвим одређену метафору (у Ликовима −Историја и легенда) када осликава арханђела Гаврила: „Светац у оклопу, са мачем у десној, а теразијама у левој руци. Али време је и њега збрисало. Под ударцима ветра и кише и монотоном сменом дана и ноћи, камен је стресао са себе мушки лик Арханђела, али није цео рељеф; није још. Остали су мач и теразије без руку које су их држале, и тако танки да се једва наслућују. Тако стоје та два оруђа као нејасни симболи суда и казне. Узалудни симболи кад нема ко да суди ни кога да кажњава. Још можда један људски век, или мање, па ће нестати и ти последњи трагови рељефа.“

Сам атентатор, у чијем имену и презимену је, како је то већ давно уочено, садржан, случајно или не, кoд узвишености, малолетан по тадашњим прописима, осуђен је за велеиздају! И осредњем правнику је било јасно да је таква оптужница, барем из два битна разлога била противправна, што је часна одбрана и истицала пред нечасним судом. Адвокат Рудолф Цистлер је истакао два кључна правна аргумента: 1. дело се може квалификовати само као убиство, а не као „убиство престолонаследника“, пошто меродавно право не предвиђа посебно дело убиства престолонаследника; 2. дело велеиздаје не стоји, јер је Санстефанским миром 1878. Турска пристала на окупацију Босне и Херцеговине од стране Аустро-Угарске, али под султановим суверенитетом. Уз то, Цистлер је инсистирао да не постоји дело велеиздаје и због тога што анексија није ратификована у парламентима Аустрије и Угарске, дакле, правно гледано, БиХ није део К und К монархије, па ни становници БиХ не могу бити издајници у односу на Аустро-Угарску. Међутим, политика је по ко зна који пут у историји (некад кроз форму теологије а некад идеологије) начинила право својом слушкињом. Младог весника новог доба, слободе, права народа на самоопредељење, невини дух који је учинио оно што су и други великани карактера и храбрости тога доба чинили као акт саможртвовања за велику идеју, осудише у хипокризији умируће „правде“ на казну гору од смрти. Подвргнут тортури, од хапшења до мученичке смрти, наговестио је и судбину огромног броја својих сународника у невременима надолазећег цивилизацијског интеррегнума.

Аустро-Угарска се представљала као правна држава. У грађанскоправним стварима, она је то заиста и била. Чињеница је да су усред Великог рата Срби тужиоци (одређени случајеви у Славонији) добијали парнице против Аустроугарске државе и пред Врховним судом у Бечу. Међутим, у кривичним предметима није било тако. Потпуни крах свог правосуђа, права и правде, до којих је формално много држала, К und К доживљава управо у овом случају. Уз то, Аустро-Угарска се представљала и као највећи заштитник хришћанства међу католичким државама, али пала је на испиту хришћанских врлина, јер је у потпуности одбацила његову фундаменталну врлину − милосрђе! Када неправда заузме место правде, а окрутност потисне милосрђе, то је сигуран знак дубоке, системске кризе режима.

Као што је фотографија на којој немачки официри предају Хитлеру рођендански поклон, спомен-таблу где се Гаврило Принцип означава весником слободе, пренела поруку која има снагу можда и већу од неколико научних чланака, као што Промеморија др Бертолда Молдена говори више од неколико књига, тако и ова ретка фотографија слободног Гаврила Принципа, када се упореди са тамничким фотографијама, на којима његово лице, и нарочито очи, сведоче о ужасу тортуре учињене од оних који не поштују никакве принципе, ни морално добро, ни мотиве људских бића, њихове илузије, патње, па и увек могуће заблуде малолетства и архангелске младости, говори више од овог текста.

 

(Аутор је професор Правног факултета Универзитета у Београду и саветник председника Републике Србије)

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

error: Садржај је заштићен !!