Андреј Пургин / вицепремијер Донбаса / У украјинској војсци највише гину најамници

Разговарао Сергеј Белоус

О томе шта се стварно дешава у грађанском рату који бесни на југоистоку Украјине, разговарали смо са Андрејем Пургином, вицепремијером Донбаса и једним од људи који се сматрају предводницима „руског пролећа“ у овом пределу располућене државе

Које су главне опасности које прете ДНР и како намеравате да се са њима суочите?

Највећа опасност је друштвено-економска катастрофа услед слома општеукрајинске инфраструктуре, јер је економска „јама“ све дубља и доходак по глави стално опада, а производња је све мања (у металургији је за четири месеца опала два и по пута). То значи да бисмо могли да упаднемо у друштвено-економску катастрофу која ће се затим претворити у хуманитарну. То је практично стање у целој Украјини. Уопштено говорећи, „Мајдана“ не би ни било да га одоздо није потхрањивао друштвени бунт. Ни нас (ДНР – прим. аут.) тада не би било. За 20 година владе популиста, земља је доведена до ивице: три пензионера на једног запосленог, 40 одсто радно способног становништва је у иностранству, 70 одсто инфраструктуре се мора мењати зато што се распада, од пет атомских реактора четири би требало затворити и расходовати зато што им предстоји можда још 2-3 године живота, а на њих отпада 45 одсто електричне енергије и тако даље… Другим речима, земља је методички докрајчена. Преживљавамо неку врсту повратка у 1990. или 1991. годину. Сви схватају да је земљи потребан нови друштвено-економски договор, међутим, у нашем случају ситуација се погоршала још и тиме што се елита – мислим на доњецку, али и на југоисточну уопштено – захваљујући Европи и Америци у великој мери отцепила од осећања народа. Донбас је доживео три издаје: прву деведесетих, другу 2004. године (време „наранџасте револуције“ – прим. аут.) а трећа, и најболнија, то је била издаја елите 2014. године. То јест, ми смо у једном тренутку њу изгубили. Као последица тога, политичко поље је празно, доминирају насилници, доминира народни бунт, доминира партизаншчина и нема људи да се ставе на чело. Зашто? Захваљујући томе што се живи поданички, од грантова, по целој Украјини. Било је код нас чак градоначелника малих градова који су ишли по два пута у Пољску, али ниједном – у Русију. Ми имамо такозване „друштвене савете“ који подупиру све органе власти, све структуре од рејона до Министарства унутрашњих послова.

Колико је познато, у Доњецкој области око 60 одсто људи су пензионери или пред пензијом?

Тако је, ако у Немачкој на три особе у радном односу долази један пензионер, у Украјини на једног запосленог долази у просеку три пензионера. Украјина је тако слатка „чоколадица“ да бисте се од ње могли отровати. Поред тога, изгубљен је нормалан појам о управљању, тј. угрубо говорећи, ми се данас претварамо у „сиву зону“ са нагомиланим тешкоћама. Међутим, ако бисте покушали да Доњецку област посматрате издвојено из украјинске целине, то би била велика грешка. Заправо, ово је проблем целе Украјине. У преосталом делу Украјине у просеку се око 40 одсто радно способног становништва налази ван земље, а у западном делу Украјине та цифра се можда пење и на 70 одсто. Другим речима, рећи да је код нас у том погледу горе не би било тачно.

У сукобима у Украјини гину млади људи, што представља још један губитак за друштвену структуру, тј. приближавамо ли се ми постепено друштвеној катастрофи?

Та друштвена катастрофа показује и економске карактеристике, не само зато што гину млади људи. Она носи економски карактер зато што је код нас све исцрпљено, схватате ли? Ми смо растурили све наследство преостало из совјетских времена. Мало помало, најзад смо све што је остало за протеклих 70 година – докрајчили. Ми морамо да мењамо 70 одсто свега што имамо. Све то неспорно носи друштвени карактер.

[restrictedarea]

Међутим, да ли то сматрате неким посебним фактором?

Не, то не. То све иде у пакету, целокупна друштвено-економска катастрофа која би се код нас могла догодити − а можда и неће − и она би могла да на неки начин мало помало дође до изражаја. Њу пре свега условљавају не толико економски колико други фактори. Објаснићу вам. Расположење становништва је већ 15 година погрешно зато што су 15 година на власти популисти, што значи да су људи одучени од тога да било шта самоиницијативно раде, они не желе да ишта чине зато што је њихов начин размишљања патерналистички, они траже вође који ће бринути о њима. О њима заправо нико неће водити рачуна зато што сви у суштини само воде рачуна о себи, са крајње ретким изузецима, и зато народ мора да преузме одговорност за своју будућност. То је нешто на шта нису навикли, тешко је и сложено, али нужно. И у оној мери у којој људе буду храбрили да се самоорганизују, на овој територији ће суживот бити лакши.

Како коментаришете војну ситуацију у Донбаској области?

Овде нема јасно обележеног фронта. Све је у сталном покрету, непрестани судари, премештање, прелаз контролних пунктова из руке у руку – неки од њих су и по десет пута прелазили − кретање плаћеника Коломојског (украјински олигарх који их спонзорише – прим. аут.) који просто изазивају страх, пљачкају и убијају. Они се померају са једног места на друго, нигде се дуго не задржавају, чим убију неколико људи, иду даље, сви ти одреди „Азов“, „Дњепро“ и други.

Другим речима, спроводе терор. Да ли то раде на дивље?

Да, то јесу дивљи одреди. Међутим, тако је у грађанском рату. Ако само посматрате та кретања (а ми их непрестано пратимо) стекли бисте утисак да је читава земља „прекривена“ војском. Они су у непрестаном покрету, не само њихови него и наши. Сукоби са обостраним губицима код нас су уобичајена појава. То јест, два таква одреда се сударају и чим је противник препознат, почиње борба за коју су обе стране неприпремљене.

Шире се гласине да је у борбама за аеродром у Доњецку учествовао и батаљон „Донбас“ Коломојског.

Знате ли у чему је проблем? Ако анализирате стање са губицима, испада да смо их само ми имали. При томе, и наше је прилично тешко избројати јер та информација се прећуткује, она постоји на појединачном нивоу. Међутим, саставити пуни списак кијевских губитака то је практично немогуће. Највећи проблем, када је реч о најамницима (који ратују против ДНР – прим. аут.) јесте што изгледа као да украјинска војска нема губитака јер у првим редовима иду најамници који гину, а затим их просто спаљују у јамама, укопавају и бацају где било. Имао сам прилику да видим фотографије. То су људи који су се продали за новац и иду напред без докумената, чинова итд.

Значи, њих је немогуће идентификовати?

Природно, ти људи су међу првима који гину и тек за њима иде Национална гарда, батаљони наводних „добровољаца“, и на крају редовна војска са око 20 одсто припадника „Десног сектора“ у свом саставу зато што војници не желе да ратују, а да би ратовали, неопходно је додати „Десни сектор“ да их гура. И тако се ствара утисак да су при једнакости у наоружању и припреми наши губици неколико пута већи. Међутим, ако израчунате, схватићете војну ситуацију о којој сам мало раније говорио. Ту су страни плаћеници (у Краматорску они чак и фудбал отворено играју и не покушавају да се скривају) тамо има црнаца, Пољака, не толико много Американаца, али има плаћеника разних профила. Али то су људи са изузетним ратним вештинама који су посебно добро награђени. Поред њих, има и локалних плаћеника који прихватају да за одређену суму новца обављају неке задатке, а за њима иду јединице редовне војске. Резултат је да је прва линија та која гине, а у следећој губици су мање-више незнатни, а ови последњи су ти које статистика бележи.

То значи да су у широкој употреби приватне војне компаније, својеврсне „мини-војске“?

Тако код нас цела земља (мисли се на Украјину – прим. аут.) користи стране војне компаније! Шта је то Национална гарда? Какви су то батаљони, на пример „Азов“, који је окупио Љашко (посланик у Врховној ради и вођа ултранационалистичке Радикалне странке – прим. аут.) на каквим су правним регулативама они утемељени? То је Сомалија, Мозамбик, из периода грађанског рата! Све то је измештено ван оквира било каквог законског поретка: наоружани „Десни сектор“, „стотине“ на Мајдану, Национална гарда, и томе слично – то су људи који се налазе ван законског поља.

А шта је са иностраним приватним војним компанијама – има ли ту њих?

Да, има их. Ја знам да је са њима било судара, и не баш успешних по њих, у рејону Славјанска. Тренутно, они су углавном стационирани у рејону Красноармејска и тамо су непрестано. Тамо се налази важан железнички чвор, тамо непрекидно превозе технику овамо-онамо. Одатле можете брзо да „скокнете“ до Дњепропетровске области (чији је гувернер Коломојски – прим. аут.) али врло је близу, око 100 км, и до Доњецка, до границе Луганске области. Красноармејск и његово окружење пружа нам врло сложену ситуацију: упркос безбројним покушајима, није нам пошло за руком да онде сменимо власт. Локалну елиту просто засипају новцем, милицију и остале структуре, и за дан-два све се враћа на старо.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *