Алтернатива Европској унији зове се Европа (3)

Идеја о потреби да се широј јавности приближе рефлексије о Европи, да се постави образац алтернативног кретања у односу на мит о Европској унији надахнула је опсежна филозофска разматрања питања савремене Европе и артикулисање критичког дискурса о Европској унији као парадигми неолибералног модела у нашем делу света. Реч је о идеји двоје филозофа млађе генерације – Дијега Фузара и Богдане Кољевић – из које је настао јединствени аналитички подухват у чијем су оквиру претходно сасвим независна разматрања, изведена у Србији и Италији, истовремено синтетисана и сучељена. Овако утемељени пројекат Богдане Кољевић и Дијега Фузара  под именом – „Устанак европских народа: политика и филозофија“ први пут ће на српском језику, у осам наставака, бити представљен у „Печату“. Oбјављујемо трећи наставак разговора два филозофа

Пише Богдана Кољевић

Садашњи тренутак је раскрсница на прелазу епоха, на којој постоји аутентична шанса за повратак политичког тј. за ново рођење народа у Европи које, пре свега, значи обнову економског и државног суверенитета

Можемо рећи да у мери у којој се прича о Европској унији представља као безалтернативна – разоткривајући тако сопствени тоталитарни карактер – паралелно расте свест о нужности промена у практично целој Европи. Јер у питању је чак и голи живот, сфера bios-а и опстанка европских народа, поред већ препознатих и назначених аспеката који се поништавају у савременој Европској унији, а тичу се политике, историје, филозофије, права, националних традиција и различитих култура.

Садашњи тренутак је раскрсница на прелазу епоха, на којој постоји аутентична шанса за повратак политичког тј. за ново рођење народа у Европи које, пре свега, значи обнову економског и државног суверенитета. Зато се одговор на неолиберални интервенционизам ЕУ зове Европа, с обзиром да се ради о разлици између тоталитаризма једног, са једне, и демократског мноштва са друге стране. Јер, империјалне карактеристике, попут тежње за потпуном доминацијом, све су видљивије са сламањем ЕУ структура као носилаца моћи, односно са израњањем Немачке као водеће силе. У случају да се догоди да ова највећа сила, поред све ширег испољавања моћи, покуша у целости да преузме капиталистички концепт хегемоније какав су практиковале САД, избор би заиста постао избор између либерализма као фашизма – о чему су писали аутори Франкфуртске школе – и демократске и слободне Европе. Демократска Европа, саобразно свом појму, истински признаје другост и разлику, јер то је Европа заснована на поштовању територијалног интегритета земаља и Европа која би − уз повратак националних валута − значила финални повратак суверенитету. Штавише, таква Европа представљала би филозофски повратак од Хобса ка Русоу, повратак, од стања рата свих против свих и индивидуалистичког егоизма и солипсизма, стању заједнице и саприпадања. Или, истовремено, био би то прелазак од ситуације децезионистичког суверенитета (где моћ има један који одлучује) у ситуацију народног суверенитета. Јер, као што пише Русо, чим постоји господар, уништено је политичко тело, као што, обратно, реализација опште воље увек упућује на догађање политике.

Тако се алтернатива догматском миту о Европској унији проналази у средишту тј. срцу Европе и показује на обнову појма политике као разумске делатности грађана наспрам појма политике као силе. Једнако, излазак из већ превазиђеног постмодернистичко-нихилистичког стања појављује се као обнова етике и нормативног поља у целини, али и као поновно успостављање владавине националног и међународног права. Са треће стране, једино јаке државе које су израз истинске воље народа – јер демократија и држава иду заједно – производе услове за слободно делање и стваралаштво у култури и науци, као и у свим практичним сферама и тако увек значе и раст политичке свести и имагинације у циљу изналажења нових форми деловања.

Питање сада гласи: да ли су милиони гладних савремене Европе први покретач у драми у којој ће на сцену да ступи хегеловска дијалектика роба и господара? Да ли ће чињеница да борба за признање постаје борба не само за достојанствен живот већ и за голи живот бити први елемент за пораст самосвести о свеукупном стању, тј. да ли се управо налазимо у тачки где се спајају борба за живот и борба за слободу? У овом питању лежи релевантност Маркса − којег озбиљна политичко-филозофска анализа не може заобићи – јер реч је о специфичној прожетости економског и политичког која се исказује и у унутрашњим законитостима капитализма, као и у свим замисливим алтернативама које му се супротстављају.

Савременој Европи 21. века потребан је нови друштвени уговор или, прецизније, уговори који би се, са једне стране, склопили на нивоу појединачних држава, док би,  са друге, раскид са ЕУ структурама био замењен основним принципима међусобне сарадње између суверених земаља. Тако би се садашњи јаз између политичке класе и већинског становништва, тј. огроман понор између квазиелита и народа превазишао и на спољњем и на унутрашњем плану. Јер, грађани сваке понаособ земље Европе изнова би задобили право да одлучују о сопственој судбини, док би се, паралелно, појавио потенцијал за артикулисање нових спољних политика. Штавише, развој слободног демократског мноштва Европе већ би по себи означио крај поретка Универзалне монархије као система који још увек делује широм света и који је произвео социјалну и друштвену стварност ЕУ.

[restrictedarea]

Крај ЕУ значи и ново рођење истински европских политика левице и деснице широм континента. Политика левице не постоји ако њена основна питања нису правда, једнакост и слобода, односно она се по појму увек супротставља сваком облику империјализма и доминације, једнако као што политика деснице не може постојати уколико се озбиљно не бави питањима националног идентитета и суверенитета, уз истовремену свест о испреплетености националног и демократског елемента. Из ситуације симулације и виртуелних светова без значења могуће је изаћи једино кроз разумевање да је потребно изнова створити обе политике, од којих би свака почивала на најбољем сопственом европском наслеђу, тј. произлазила из посебних филозофско-културних корена. О релевантности и ургентности ових подухвата можда најупечатљивије сведоче савремени историјски ревизионизми, у којима се настоје довести у питање тековине Првог светског рата, као и Другог светског рата. Или, далекосежне последице конструисаних интерпретација према којима се кривац за избијање Првог светског рата тражи у Гаврилу Принципу који се проглашава терористом − док се у стварности радило о борби за слободу народа потлачених од стране Аустроугарске монархије – упоредиве су једино са последицама релативизовања злочина Другог светског рата.

И у Првом светском рату и у Другом светском рату деловала је хегеловска дијалектика борбе за признање тј. преокретање односа између потчињених и носилаца моћи и, штавише, управо испољавање силе (јер сила мора да се испољава) довело је до инверзије у којој је сазрела свест да су борба за преживљавање и борба за достојанствен живот једно те исто. Излазак невидљиве моћи у сферу појавног, испољавање силе у практичнополитичком радикалном аспекту, претпоставке су које чине услов за афирмацију аутентичног деловања. Или, прецизније, тада се отвара Бадјуов хоризонт догађаја који је, по појму, амбијент чије се последице не могу прорачунати тј. из којег произлази политичко као стварање нових почетака – али таквих који носе историјску свест о praxis-у.

Свакако, у случају оба светска рата, улог је управо смисао целокупне европске цивилизације, односно посреди су основне вредности слободе и правде − оне исте вредности које би требалo да буду и садржај нових друштвених уговора, јер происходе из појма Европе како се развијала кроз векове. Зато је обнављање сећања, и то не само на поменуте ратове већ и на основну традицију тј. на конститутивне елементе античког света, хришћанског света и модерног света, од пресудног значаја за формулисање нових дискурзивних образаца. Јер ове три садржинске компоненте чине реалне темеље за успостављање Европе 21. века која припада европским народима. Штавише, такав заокрет, симболички и фактички, представљао би и повратак Европи градова наместо ЕУ безличних мегалополиса, заокрет у којем би градови попут Рима, Париза, Лондона, тј. Београда, Атине или Софије поново засјали у посебним, јединственим и незаменљивим облицима сопствене културе. Управо таква различитост, богатство и скоро бесконачно мноштво појединачних традиција – на чему почива оно што зовемо европском културом – били би, истовремено, онај неопходни демократски простор где бисмо, природно и логично, могли и да поставимо питање колико и руска култура, као и Русија и целини, припада имену и садржају Европе. У том тренутку, на светло дана изашли би сви потенцијали и за политички, друштвени и економски развој, полазећи од једноставне чињенице да права Европа има свој источни део и западни део. То би била алтернатива Европској унији која се зове Европа.

Пише Дијего Фузаро

Било да се зове one-dimensionality (Маркузе) или Einförmigkeit (Хајдегер) „планетарна грађа“ коју намеће ритам капиталистичке мондијализације кондензује у себи системску аспирацију за укидањем разлика и алтернатива, заједно са њима

Освојити изгубљену слободу: мноштво суверених држава

Једном када буде схваћена стварна суштина данашњег еврократског лагера, неосновано названог Европа, треба израдити стратегију реакције: стратегију реакције која има за примарни задатак мишљења и акције ослобођење народа угњетаваних путем економског насиља и осуђених, као у случају несрећне Грчке, на прави правцати геноцид финансијског типа. Као што је исправно приметила Богдана, потребно је освојити демократски суверенитет народа унутар националних граница тако да politicum преузме контролу над економикумом који је данас деполитизован и уздигнут до висине божанства (монотеизам тржишта).

У оквиру „почињене грешности“ (Фихте) данашње финансијске глобократије, национална држава мора да буде предводник у својој улози, хегеловски речено, „етичке силе“ која је у стању да штити комунитарни поредак постојања преко welfare state, опслуживања и одбране заједничких добара против дивље логике приватизације, спречавајући економију којом се више не управља, нити супротставља, да коначно распе у прах заједницу у атомистици егоистичке и конфликтне самоће. Свесни смо чињенице да је јасноћа овог политичког програма обрнуто пропорционална не само у односу на лакоћу реализације већ и у односу на конкретну расположивост снага на терену које су у стању да га остваре. Ипак, примарни задатак критичке мисли састоји се у поновном отварању смисла могућности као исправке стварности отргнуте од идеолошких апарата који је хипостатизују у форми неопозиве судбине.

Произлази да је чињеница да се данашњи свет „једнакости у безначајности“ (Хегел) подругује било каквом идеалу планирања и политичког управљања економијом сасвим кохерентна с идеолошком логиком која неутрализује сваку могућу алтернативу, стално се дисквалификује у односу на ординарну лудост, а претворена је у рационалну потребу и, истовремено, ствара привид да је капиталистичка производња физиолошка и природна, иако је она циљ самој себи. У односу на такву капиталистичку производњу, задовољење људских потреба јавља се као случајно и секундарно. Зато је тако тешко, као што је то знао Брехт, створити једноставност. Њено остваривање је подухват, имајући у виду идеолошку завесу, још боље, једину преживелу идеологију и, с њом, опште напуштање имагинарног које животињско краљевство духа физиолошки производи. Или речима Хамлета (IV, 5, стихови 42−44) We know what we are, but know not what we may be.

Данашња спекулативна фаза капитала разградила je − у аналогији с историјским сценаријем који је инаугурисала Француска револуција − претходне комуне, а да није била у стању да изгради виши степен социјалне синтезе, осим глобалног села потрошачких самоћа. Појединци су данас ослобођени ранијих грађанских обавеза, управо као што се то десило после Француске револуције са феудалцима iz Ancien Régime. Намеће се потпуно негативни концепт слободе који се одржава, пошто је функционалан за размену и проток људских вредности претворених у робу, на генерализованом скептицизму, на агностичком мистицизму, на равнодушности и на нихилистичком релативизму. У том оквиру је најхитнија рекомпозиција појединаца у новој друштвеној синтези, чије је остварење, почев од мишљења, задатак филозофије која није банализована на ниво instrumentum regni.

Марксистичка концепција аутоматског преобрата глобализације у интернационализам мора, при овом стању и конјунктури, да уступи корак визији универзалне еманципације као практичног процеса који води национална држава. Пошто је човек онтолошки комунитаран, а да би могао да кореспондира са својим концептом, он је позван да слободно успостави све ширу заједницу. Пошто пракса увек делује у приликама које су просторно и временски одређене, треба осмислити процес трансформације постојећег као нечега смештеног у време и простор: и то у форми неког покрета, уз вођство конкретног историјског актера, који се постепено шири све док не обухвати цели свет. Не може се трансформисати тоталитет, осим полазећи од дела који се идентификује са своје стране с алгоритмом који омогућава универзално.

Полазећи од појединачних држава које се комунитарно затварају, супротстављајући се логици тријумфујуће глобализације, треба да постане могуће постепено успостављање истинске универзалности комунитарног космополиса. Он треба да се конфигурише као унија појединих communitates-а који, са једне стране, усвајају средишњост човека и његових потреба, као приоритет државне политике и са друге, односе се међусобно по принципу односа признавања међу слободнима и једнакима.

С већим разлогом то треба да важи у оквиру Европе уједињене једино на основама Централне европске банке и њој следујуће еврократије, у којој се угњетавање народа остварује путем тихог насиља економије, а што је у двадесетом веку вршено тенковима и војскама уз давање рока од четрдесет осам сати државама лишеним суверенитета, као у случајевима класичних политичких ултиматума, да усвоје одговарајуће мере раста. Најреволуционарнији потез који се може учинити јесте да се напусти то организовано лудило и врати у границе суверене националне државе да би се ишло, полазећи од такве државе, ка пројекту космополитског комунитаризма. Евро као јединствена европска монета такође чини темељ апсолутног комунизма: он је допринео растварању политичке хегемоније над политиком и омогућио да власт преузму економисти, „специјалисти без интелигенције“ (Вебер) и пуки агенти финансијског фанатизма из спекулативне фазе.

Апстрактни универзализам, који поништава разлике у већ ко зна којој ноћи где су све крви црне, мора да се заустави, не само зато што се на метафизичком плану коси с идејом – већ израженом у онтолошкој политици Спинозине Етике – према којој јединство треба да се изрази у плуралним облицима, као тоталитет који артикулише многострукост, односно у форми идентитета у разликама, али такође и зато што, у димензији универзалне историје, ми све брже падамо у глобалитарни свет. У глобалитарном свету доминирају нихилизам националних и културних партикуларизама и све израженија неутрализација права на било какву аутентичну разлику која не припада мултикултурализму којим управља тржиште и који је, управо због тога, фиктиван и ad hoc створен путем званичне пропаганде. Пропаганда мултинационалних компанија све више употребљава културне разлике као комерцијалну стратегију да искаже плуралитет и, заједно с тим, да га разреши у јединству функције потрошње као заједничке претпоставке. Уосталом, то је сама суштина идеала Pax Americana, односно укидања – које је већ уочио Хајдегер (Gleichförmigkeit) – политичког и културног плуралитета и успостављањa новог тоталитарног империјализма раширеног у целом свету.

Култура може да постоји једино и само као дијалог различитих култура, које се односе једна према другој у складу са својом заједничком припадношћу хуманом универзализму. Динамика капиталистичке мондијализације, уз наметање једне једине културе, разрешава се у укидању културе као такве, коју замењује монотеизам тржишта и опредмећеног reductio ad unum које он врши. Исто као идеја једне „Светске државе“, која има својство Universalmonarchie, тако је и идеја о светској култури убедљиво идеолошка, јер и културна димензија, једнако као и политичка, може да постоји само као pluriversum, а никако као universum.

Било да се зове one-dimensionality (Маркузе) или Einförmigkeit (Хајдегер) „планетарна грађа“ коју намеће ритам капиталистичке мондијализације кондензује у себи системску аспирацију за укидањем разлика и алтернатива, заједно са њима. То укидање је коесенцијално са ширењем неограничене воље за силом техничке доминације која циља да учини да све постојеће буде, у својој целокупности, само искористљиво и потрошно. Зато планетарна акумулација сједињава уједначавање и неједнакост: униформише планету и, заједно с тим, отвара простор за све бесрамнији неједнаки развој. Наиме, иманентна тајна норма капиталистичке акумулације јесте неједнаки развој, принудно уједначавање и стварање квантитативних разлика које се дијалектички преобраћају у квалитативне разлике.

[/restrictedarea]