Почетна / Репортаже / Жао нам је што смо морали да их убијамо

Жао нам је што смо морали да их убијамо

Текст и фотографије Сергеј Белоус и Сергеј Бојко

Као у најпотреснијим трагедијама, грађански рат у Украјини, који су извештачи „Печата“ доживели на лицу места, препун је невероватних прича, својствених великим страдањима и истим таквим јунаштвима

Међу бројним поређењима између садашњег рата у Украјини и некадашњих оружаних сукоба на просторима бивше Југославије упада у очи сличност у вези са питањем које је, пре више од двадесет година, најбоље описао индијски генерал Сатиш Намбијар, први командант УНПРОФОР-а. Намбијар је тада, у једном отвореном писму, посведочио да Срби никада нису лагали о својим поступцима и глумили невинашца, за разлику од муслиманске и хрватске стране које су често посезале управо за таквим видовима манипулације. Стање налик овоме данас се затиче у Украјини, односно међу проруским борцима, који на наше питање да ли су тачне гласине да су око 25. маја, поред заплењеног изборног материјала, заробљени и неколики кијевски службеници, овако одговарају:

„Јесте, то се десило, али шта да радимо, нисмо ми први почели да отимамо људе и користимо их као таоце, томе је прво прибегла кијевска страна.“

ГЛАВА ОД МИЛИОН ДОЛАРА Има ту још подударности са југословенским крвопролићем. Рецимо, упадљиво противзаконито поступање једне стране у сукобу, и то управо оне која на сав глас тражи помоћ „међународне заједнице“ у наводној одбрани државног поретка. О каквом је противзаконитом деловању реч, поготово у светлу председничких избора одржаних поменутог 25. маја (избори се иначе, нису ни осетили у самом граду Доњецку, где смо се ми затекли баш тада) појашњава Олег Царјов, бивши народни посланик Врховне раде и председнички кандидат који се повукао из изборне трке:

„По Уставу Украјине, војсци не може бити наређено да спроводи казнена дејства унутар граница државе, осим у случају да је проглашено ванредно стање. Али, ако је проглашено ванредно стање, онда не могу да се одржавају избори.“

Док нам је давао ову изјаву, хотел у којем смо причали био је под строгим и бројним обезбеђењем, свуд око зграде али и у самом здању, тако да ни мува није могла да им промакне. Толико је очију у сваком тренутку пратило Царјова и његове најближе сараднике да је изгледало да се налазе у заробљеништву, а не под надзором. За такво обезбеђење, међутим, постоје добри разлози, које разоткрива Владимир Рогов, заповедник Словенске гарде:

„За главу Царјова, тајкун Коломојскиј обећао је награду од милион долара, а за моју 100.000 долара“, каже озбиљним, али и чудновато спокојним гласом.

Док смо разговарали, у башти згодно неуочљивог хотела и под будном пажњом телохранитеља, изнад наших глава небом су бучно пролетали борбени ловци. Већ следећег дана, 26. маја, почела је битка за доњецки аеродром, који је, будући под контролом кијевских снага, у редовима самоодбране Доњецке Народне Републике (ДНР) био означен као претећа тачка коју кијевске снаге могу да искористе као одскочну даску за напад на сам град. Ту се буквално мисли на град, заједно са становништвом, зато што украјински медији наклоњени Кијеву свакодневно називају борце самоодбране терористима, а становништво на подручјима под контролом устаника називају помагачима терориста. Такве одреднице сасвим јасно показују намеру кијевског режима да одиста спроведе етничко чишћење, или чак и геноцид, над проруским и руским народом који се налази на истоку.

Разумљиво је онда што град Доњецк, престоница истоимене народне републике, памти и лепше дане. На кризу и политичку нестабилност жалили су се буквално сви са којима смо проговорили. Скоро непрекидно се чује пуцњава из окршаја који се воде између кијевских копнених снага, распоређених по већем делу аеродрома (чијим су заузимањем и започела дејства) и снага самоодбране, које су успеле да под своју управу преузму мањи део ваздушне луке. Али, упркос томе, већина становништва делује као да верује у лепшу будућност за себе и свој град, иако не изостају ни пратећи облици несигурности, уобичајени за оваква дешавања:

„Врло је тешко бавити се сада послом“, каже Максим, власник једног од ресторана у центру града. „Многи су застрашени, људи се плаше. Мада, у самом граду је сада нешто мирније, а као да има и мање криминала. Ето, мом пријатељу су неки сумњиви типови са тракама Светог Ђорђа на реверу и аутоматима у рукама пре две недеље отели БМВ Икс-6.“

Против таквих појава, власти ДНР боре се на разне начине, у сарадњи са народом. Максим нам, на пример, открива да је успостављена посебна дежурна линија, односно телефонски број на који свако може да пријави случајеве пљачки и разбојништава, попут овог који се догодио његовом пријатељу. По позиву, у врло кратком року на лице места пристижу добро наоружани припадници специјалних снага ДНР, у више наврата успевајући да врло брзо ухапсе пљачкаше који су бестидно покушавали да искористе општу невољу за личну корист.

[restrictedarea]

ПУТ СМРТИ Од тих појединачних примера отимачине и криминала, Максима ипак више брину непочинства на значајно вишем нивоу:

„Ја водим порекло из Русије. Веома бих волео да Доњецк постане део Русије. Али… У овом тренутку, најважније је да добијемо снажну владу, која ће престати да пљачка свој народ. Ниједном Донбас није био задовољан избором председника. Ниједном!“

Због оваквог става, који са Максимом дели већина проруских грађана ДНР, отпор и јесте задивљујуће снажан, толико да, упркос војној надмоћи, кијевске снаге још нису успеле да успоставе контролу над иједном битнијом тачком територије Доњецка. Једини важан објекат у њиховим рукама јесте аеродром, а улицу која води до њега народ је већ назвао Путем смрти.

Тај назив, нажалост, има много смисла, као што се и види по тамошњим страховитим призорима. Два камиона и неколико мањих возила и даље стоје у тој улици на местима где су и погођени. Оба камиона су превозила рањенике и била означена знамењем Црвеног крста, али су их украјински хеликоптери свеједно гађали, усмртивши десетине путника. Ради се, дакле, о класичним ратним злочинима, од којих је један почињен у непосредној близини дечје болнице. Срећом, она је већ раније била евакуисана, тако да није било жртава међу малишанима, јер је очигледно да кијевски нападачи не презају чак ни од акција које угрожавају и најмлађе.

Пуцњава око аеродрома практично не престаје, нарочито на Путу смрти, где смо затекли групу младића која је покушавала да укаже помоћ свом рањеном пријатељу. Момак је био погођен у бутину снајперским хицем. Приложена фотографија јасно показује да је реч о цивилу, који није носио маскирну или било какву другу униформу, већ само бермуде, али је ипак био погођен од стране кијевских снага на аеродрому. Само неколико дана касније, скоро на истом месту видели смо још једног цивила погођеног снајпером са два метка у пределу стомака и груди. Све то указивало је на сурову оправданост надимка који је народ наденуо улици ка аеродрому.

На земљи смо такође затекли и пешкир на којем је било исписано: „Дозволите нам да покупимо тела.“ Очигледно је да је та порука била намењена снајперистима не би ли показали зрно људскости и допустили грађанима да сакупе посмртне остатке пострадалих. Молба, авај, није била услишена, а из Црвеног крста су нам рекли да ни за њихове раднике није био обезбеђен коридор за пролаз, тако да ни они нису могли да приђу телима и уклоне их.

„ПРИЈАТЕЉСКА“ ВАТРА Разговор са борцима из батаљона „Восток“ (у преводу – исток) није био лак. Ова јединица снага самоодбране ДНР непосредно пре тога је учествовала у борбеним дејствима, па им, разумљиво, није било до разговора са новинарима. Најпричљивији је био борац са надимком Рос, официр је с поносом истакао да потиче из војничке породице, где је он четврто поколење професионалних војника. Биране речи са описом својих непријатеља биле су немало изненађење за наше уши:

„Тамо на аеродрому, од кијевских снага распоређени су специјални одреди из Кировограда. То су одлични војници, прави синови својих мајки и своје отаџбине. Они су добри момци, прави, свака им част. Многе од њих познајем и лично, много пута смо заједно ишли на пецање, делили цигарете, дружили се. Имали су, нажалост, велике губитке у борбама. Нико им није желео смрт, увек постоји простор за разговор и покушај договора. Али, када је дошло до окршаја, нисмо имали избора, морали смо да узвратимо паљбу. А када већ дође до размене ватре, онда је природно да се трудиш да гађаш што боље како ти не би страдао. Ми смо им нанели велике губитке, али није нам драго због тога.

Међутим, тамо су се умешали плаћеници, који су пуцали и по нама и по њима. Зашто? Ево зашто: понавља се кијевски сценарио! Односно, они су убијали и своје специјалце и нас да бисмо се ми међусобно поубијали. Ти снајперисти нису ни Руси ни Украјинци. Они уопште нису били Словени. Ми смо успели да погодимо и убијемо два снајпериста. То су биле жене.“

Чињеница да су снајперисти били жене изазвала је бројна нагађања по медијима. Најчешће се спомињало да су то припаднице прибалтичких посебних одреда, конкретно из Литваније (њихова дејства су била забележена и у Чеченском рату, на страни Чечена) али никакве опипљивије потврде ових нагађања напросто није било.

„Ево како су нам момци из Кировограда помогли“, наставља Рос. „Они су своје противавионско оружје уперили у контролни торањ, где су били смештени њихови снајперисти. Више из тог правца нико није пуцао на нас. Кировоградски момци су одбијали да пуцају по нама. Али, онда је против њих дејствовала украјинска авијација. Наводно, случајно! Они ће то вероватно објаснити грешком услед нетачних координата или због појачаног ветра. У сваком случају, много Кировограђана је страдало од такозване ‚пријатељске‘ ватре.“

 

Росове речи много касније су добиле неочекивану потврду: када смо већ напуштали Украјину, недељама касније, преко разних познанстава ступили смо у контакт са борцима украјинске стране, који су нам причали о сличним искуствима „пријатељске“ ватре по кијевским снагама. По свему судећи, случај са аеродрома из Доњецка који је описао Рос није био усамљен.

БОРБА ЗА ОПСТАНАК Све ово врло недвосмислено указује да су сукоби у Украјини одавно прешли критичну тачку после које нема повратка. Немогуће је да обе стране изађу непоражене из овог окршаја.

„Ја не могу да узмем у руке украјинску симболику, под којом су ишли да убијају људе“, каже Димитриј, народни посланик ДНР.

Сасвим у складу са Димитријевим речима је и порука на плакату окаченом у центру Доњецка, на згради обласне администрације: „Сепаратизам у Донбасу, то је борба за опстанак.“

Међу локалним становништвом врло је присутно и снажно сећање на грозоморне злочине из Одесе 2. маја и из Маријупоља 9. маја. Без преувеличавања, може се рећи да су ове две трагедије шокирале људе. У центру Доњецка, али и широм ДНР, чести су плакати са врло речитим паролама: „Памти Одесу!“, „Одеса: нећемо заборавити, нећемо опростити.“

Не може се, ипак, рећи да је овакво расположење стопостотно. Постоји, наиме, мањина која заступа ставове Кијева и залаже се за наставак „антитерористичких операција“. Неки од њих чак живе у опасној зони, у непосредној близини аеродрома. Тамо су навикли на звуке пуцњаве и на то да им се тресу зидови. Једна од њих, средовечна жена, показује нам војне касарне удаљене двадесетак метара од њене куће:

„Пре неки дан су тамо пале две мине“, каже она, али је, парадоксално, и даље сагласна са наставком акције кијевских снага.

Овакав став заснован је на страху да Новорусија, коју чине ДНР и Луганска Народна Република, не може да добије међународно признање, те да ће зато остати као својеврсна сива зона, са свим опасним последицама које иду уз такав статус. Ови људи се плаше потпуне међународне изолације, коју виде као неизбежну.

Постоји и треће становиште људи који са неповерењем доживљавају Кијев, али осећају бојазан да Русија неће пристати да припоји себи ДНР и ЛНР, због чега страхују да ће остати ни на небу ни на земљи. Овакво становиште није сасвим страно ни већинском становништву, па тако и политиколог Јевгениј, који је међу политичким саветницима лидера ДНР, сумња да је сценарио припајања Русији могућ:

„Али, ако се испостави да грешим и ако Путин овде изведе кримски сценарио, има да му подигнемо споменик још за живота!“

У разговор који смо водили са Јевгенијем се љубазно умешао и сликар који је у оближњем парку продавао своје цртеже:

„Молим вас, реците, шта ће бити са нама, какве су ваше прогнозе“, упитао је Јевгенија узбуђеним гласом.

Не размишљајући дуго, Јевгениј је одговорио да предвиђа придњестровску варијанту, која ће ипак бити позитивнији исход за Донбас него за само Придњестровље, пошто Донбас има дугачку границу са Русијом.

„Придњестровље, значи“, донекле смирено је узвратио сликар. „Нека буде барем тако, хвала Богу!“

Кад прислушкујемо непријатеље, чујемо енглески језик

Михаил Вјерин, познат као „Миша Пети“, командант и један од оснивача Руске православне војске, снаге која игра једну од кључних улога у окршајима на Донбасу, пристао је да за „Печат“ одговори на неколико питања.

Колико је бројно стање ваших јединица?

Отприлике пет хиљада људи, распоређених по различитим градовима.

Да ли ви лично командујете у Доњецку?

Ја командујем конкретно Доњецким одредом, остали одреди имају своје команде. Мада, овде у Доњецку је све и почело, ми смо родоначелници идеје војног организовања, па због тога нас из Доњецка слушају мало више него друге, али ипак је одговорност на самом терену подељена међу локалним официрима.

Како је дошло до оснивања Руске православне војске?

После трагичних догађаја који су уследили после „Мајдана“, када су почели нереди по истоку земље, људи су схватили да су они за једну идеју, односно против фашизма. Временом се искристалисала замисао да се ујединимо. У нашем случају, то је испала оваква организација. Назвали смо је војском, зато што ми немамо никаквог политичког подтекста. Ми себе позиционирамо као део фронта.

Какви задаци стоје пред вама овде у Доњецку?

Вероватно исти као и задаци по осталим градовима у којима се воде борбе: првенствено заштитити мирно становништво, сада већ са оружјем у рукама.

Како се издржава Руска православна војска?

Посебног финансијера као таквог уопште немамо. Постоји пожртвовање, укључујући ту пожртвованост локалног становништва. Има пословних људи који разумеју да се боримо за праву ствар, да смо сами против фашизма и сличног, па нам зато и помажу.

Да ли вам се придружују бивши сарадници украјинског МУП?

Редовно нам долазе, а многи су већ у нашим редовима. Веома нам користе појединци који имају иза себе некакву борбену обуку. Постоје одређене, врло специфичне врсте наоружања и ко може да рукује таквим оружјем, добија предност. Немамо проблем са обуком кадрова, пошто нам често прилазе људи који имају искуство у тој области и пружају нам сваку могућу помоћ. Зато на крају имамо мање-више веома спремне борце.

Да ли у Славјанску такође ратују ваши одреди, или је тамо само Народна војска Донбаса?

Не, тамо дејствује врло велики огранак Руске православне војске. Како не би долазило до забуне на самом терену, тамо је сва команда обједињена, а на њеном челу налази се Игор Стрелков. Ми сматрамо да је он прави човек за тај посао и да га обавља сјајно. Створио је врло јак и добро утврђен фронт.

Да ли бисте могли да потврдите информације о плаћеницима на кијевској страни?

То је потпуно тачно. Приликом борбених дејстава, ми можемо да прислушкујемо њихове радио-везе и имали смо прилику да чујемо да они међусобно причају на енглеском језику. Има и других знакова.

[/restrictedarea]

Наставак у следећем броју

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *