Почетна / Интервју / Влатко Стефановски – Узми или остави

Влатко Стефановски – Узми или остави

Разговарала Драгана Марковић Фотографије Фото- архива Влатка Стефановског и Фото- архива „Карић фондације“

Тешко ми је да било коме објашњавам шта је то Балкан. Могу само да му на гитари одсвирам Калајџиско оро, или да му отпевам песму Јано мори севдалино и то је то. Узми или остави, немам намеру нити жељу да било кога убеђујем да је та музика предивна

Само нам истински виртуози на гитари остављају утисак да су инструмент и човек једно у савршеној мелодији коју слушамо.

Ту препознатљивост и такав квалитет срећемо једино код истинских мајстора гитаре. Влатко Стефановски је један од њих.

Иако поред његовог имена најчешће стоји гитариста, гитара за њега није само инструмент, већ мисија у којој деценијама обједињује све тактове и ритмове Балкана у јединствену хармонију. У звук који и јесте живот на Балкану. Његове композиције, посебним стилом фузионе музике, спајају традиционалне и савремене ритмове. У суштини, тешко је дефинисати ту музику. Она је изворна, некадашња и садашња, пре свега ванвремена.

У последњих неколико година свирао је и снимао широм света са многим врхунским уметницима, као што су Томи Емануел, Сточело Розенберг, Џибони, Јан Акерман, Теодосиј Спасов, Стефан Миленковић, Кудси Ергунер, Бојан З, Ману Каче, Тони Левин и многи други. Ти концерти су још једна потврда тезе да музика не познаје границе језика, народа и држава.

Влатко Стефановски компонује и музику за филмове, позориште и балет.

Поменућемо само музику за филм „Циганска магија“ Столета Попова, на основу које је објавио и истоимени албум.

Награда „Браћа Карић“ додељена је овом изузетном уметнику који је успоставио мостове сарадње са многобројним музичарима и ансамблима из региона и света, а све у циљу афирмисања балканске музике и културе. То и јесте тема нашег разговора.

Ваша биографија суверено бележи музичко обједињавање знатно ширег и дубљег простора, као што је то Балкан, у специфичан музички израз.

Стиче се утисак да ваша гитара није само инструмент већ мисија којом се деценијама тактови и ритмови Балкана сажимају у хармонију, која се као лична музичка карта овог поднебља представља свету. Као да на вашој гитари постоји још једна невидљива жица, која преноси то нешто што је више од звука.

Мислим да је та невидљива жица најважнија. Повезивање простора, времена, емоционалног и духовног кода народа са ових простора Балкана веома је важно за мене. Али све то што радим опипавање је интуиције и тражење смисла. Не бавим се претерано анализама и плановима, већ покушавам да ослушнем унутрашње радаре и да се крећем тамо куда ми они кажу…

Рођени у Прилепу, понели сте логично и искрено печат тог специфичног музичког наслеђа. Македонски мелос је на неки начин описао и Мирослав Тадић, рекавши да за музичаре има посебан шарм, много занимљивих састојака и изазова у себи. Јесте ли некада размишљали о томе како је настала та музика, шта ју је изнедрило, зашто је тако чудно „изломљена“, а пуна ритма, у спорим песмама меланхолична…?

Стално размишљам о томе, али је тешко анализирати и објаснити ту музику.

Лепота је ту да бисмо јој се дивили и да бисмо се њоме хранили. Пробајте да објасните зашто је нека шума изникла баш на том месту, зашто је дрвеће прекрасно зелено, зашто рађа шишарке које, опет, пуштају смолу…

Много је утицаја које можете препознати у македонској музици, али је и много оригиналног и јединственог садржано у њој. Блуз је настао због тога што су људи пронашли начин да изразе своје емоције: своју тугу, радост, бол. У тој мелодији су тражили и налазили утеху. Постоје поднебља где се блуз прима… Македонија је једно такво место.

[restrictedarea]

Кроз Прилеп пролази „tobacco road“!

Када бисте у неколико реченица описали слике које асоцијативно имате на музику Балкана, какве би оне биле? Шта би то на неком виртуелном платну у позадини вашег концерта могло да тече као филм?

Психоделија и јак електрични колорит народних ношњи… Пробајте да повежете хипи естетику, индијанске цртеже и народне везове наших бака… Веома сличне ствари. Ту се негде налази и филмски израз мојих фантазија. Наравно, у све то треба додати и доста пејзажа планинских врхова, шума, река, ливада и чудесних дарова природе.

У покушајима дефинисања музичког правца којем припадате наилазимо на различите описе: посебни стил фузионе музике, спој традиционалних и савремених ритмова… Како бисте ви представили своју музику неком ко мало зна о простору Балкана?

Тешко ми је да било коме објашњавам шта је то Балкан. Могу само да му на гитари одсвирам Калајџиско оро, или да му отпевам песму Јано мори севдалино и то је то. Узми или остави, немам намеру нити жељу да било кога убеђујем да је та музика предивна. Наравно, сваки истински мелос и аутентична музика имају и своју кич и комерцијалну варијанту. Лако ћете разликовати праву традиционалну индијску музику од јефтиних поп варијанти исте те музике…

Техника која вас као гитаристу одликује посебна је. Колико је сјајан гитариста само добар техничар, а колико је то нешто друго потребно да се заокружи портрет уметника, виртуоза на гитари?

Моја техника свирања само је пратећа појава рада. Вероватно сам доста вежбао и тако сам постао спретан и брз на гитари. Неки млађи гитаристи су и бржи и спретнији од мене. Надам се да сам током година изградио свој потпис и да ме лако можете препознати. Тон и вибрато су оно што те одваја, што те разликује. То звучи једноставно, али се веома тешко постиже…

„Мени су та два сата на сцени утеха, празник, славље у односу на све што се догађа док не стигнем на сцену. Када почнем да свирам, онда све пада у воду, и умор и неспавање“, рекли сте у једном разговору. Чини се да је у музици, као и у свему осталом, љубав такође битан зачин.

Без љубави не можете испећи хлеб како треба, не можете скувати ни супу како треба, да не говорим о музици. Та страст према свирању, компоновању, извођењу нешто је што те тера напред. Без љубави, ствари немају смисла. Никоме не треба механичко извођење чак и најбоље музике. Најбољи концерти на којима сам био за мене су религиозно искуство.

Слушала сам на београдским концертима ваше чувене импровизације унутар неке нама познате мелодије. Када сте сами на сцени, све је некако јасно, али када сте на концерту заједно са, рецимо, Мирославом Тадићем, па крену ваше паралелне, невероватне импровизације, човек лаик се једноставно запита како је могуће да два човека, чини се без записаних нота, истовремено дају такву музичку хармонију. Људи тешко и корачају у ритму један поред другог. Како успевате?

Не знам како успевамо, кад бих знао, бавио бих се теоријом и педагогијом.Ми смо изградили сопствени језик, заједнички дијалог. Свирањем комуницирамо на другом нивоу. Језик или вербална комуникација стижу до неке тачке… Након тога следе препознавање и музика. Без гледања, без речи, без договарања… Веома интригантно и забавно.

 Да не набрајамо сва места и све музичаре с којима сте свирали, постоји ли неки посебан наступ, концерт или тренутак свирања, који вама значи нешто више од осталих?

Било је забавно и узбудљиво свирати у Лондону са Лондонским симфонијским оркестром. Непроцењиво искуство. У срцу Империје свирати нашу музику, бити солиста испред тог оркестра… Не дешава се сваком и не дешава се сваки дан. Тај исти концерт свирали смо и у Бечу, Монте Карлу, Лајпцигу, Скопљу. Гала, гала…

Музика за филм и позориште посебан је део вашег стваралачког опуса. Питале су вас колеге шта најчешће волите да чујете у кафани, а у Београду је незаобилазна тема из филма Столета Попова „Циганска магија“. Сарађивали сте недавно и са Гораном Паскаљевићем на његовом најновијем филму „Кад сване дан“. Како се, у ствари, пише музика за филм, позориште? Шта ту све треба да се усклади па да тон „легне“ како треба уз слику?

Поново, не знам. Све што радим јесте ходање по клизавом терену. Нема рецепта, нема правила и не постоји упутство како се то ради. Гледао сам неке документарце о филмској музици и схватио да су смешни и непотребни. Зашто анализирати креативни чин? Или, још боље, како? Када композитор говори о својој музици или када проба да је преприча, објасни, рационализује – то је унапред изгубљена битка. Некада погодите, некад промашите, али идемо даље. Нема таквих генијалаца који све знају у сваком тренутку. Тешко је бити Мориконе…

Знам да не волите да говорите о времену прошлом, наглашавате како сте окренути будућности, али ме занима како као човек, уметник истанчаних осећања, видите време у којем живимо?

Ах, време је забрињавајуће… Тероризам, тоталитарни режими, агресија потрошачког друштва, технологија која прави хаос у нашим главама, култура насиља, кич, неукус, одсуство љубави, емпатије, солидарности… Али ипак, да не будемо песимистични, људи живе, путују, воле се, деца се рађају… А време тече не марећи превише за нас.

Шта онда очекујете од будућности?

Не очекујем спектакле, али не бих желео ни да доживимо катаклизме, ратове и све што уз то иде. Кажу да на Балкану не можеш да се родиш и да умреш у истој држави. То је занимљива теза…

Сваки човек дубоко у себи носи и одређени систем вредности, којим баждари оно битно и небитно у животу. Како сте ви поставили свој систем вредности? Шта је то што је вама важно и вредно у животу? Шта је то у шта верујете?

Преживети у овом свету, имати породицу, партнера с којим делиш живот, децу о којој бринеш и због које радиш, имати пријатеље којима се можеш у свако доба јавити и питати их за здравље и путовати по овом шареном и занимљивом свету, гледати покретне слике које су много шармантније од телевизора…

Из биографије

Влатко Стефановски је рођен 1957. године у глумачкој породици, а гитару је почео да свира са тринаест година. Пре своје двадесете године оформио је састав „Леб и сол“, који је снимио четрнаест албума, наступао широм света и био један од водећих састава југословенске музичке сцене.

Од средине деведесетих година прошлог века, Стефановски је направио врло успешну соло каријеру. Снимио је изузетне соло албуме, међу њима су и „Каубоји и Индијанци“, „Сарајево“, „Влатко Стефановски трио“, „Кула од карата“, „Гром из ведра неба“. Сарадња са Мирославом Тадићем на албумима „Крушево“, „Трећа мајка“, „Live in Belgrade“ и „Live in Zagreb“ изнедрила је ново светло у Влатковом раду на акустичној гитари и у његовом даљем истраживању балканске традиционалне музике.

Стефановски је познат као гитариста изузетне технике и тона. Са „Влатко Стефановски триом“ наступао је широм света. Године 2007. примио је почасну диплому доктора наука у области уметности на Универзитету Св. Кирил и Методије у Скопљу. Са породицом живи у Скопљу у Македонији и власник је добро опремљеног „Esoteria sound студија“.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *