Почетна / Документи / Велики рат – Некажњени геноцид и неодмерени степен кривице (4) Правда није извршена

Велики рат – Некажњени геноцид и неодмерени степен кривице (4) Правда није извршена

Пише Др Оливер Антић

У Великом рату у Србији и над српским народом учињени су до тада незапамћени злочини. Са сигурношћу се да закључити да је злочин геноцида био део ратне политике Беча, Пеште и Софије. О томе потпуно поуздано, аргументовано, са конкретним доказима сведочи швајцарски универзитетски професор др Рудолф Арчибалд Рајс, дакле лице из неутралне земље, али у складу са сопственим начелом да „пред злочином нема неутралности“

Русија, као и разне друге садашње и некадашње државе, а и више него већина њих, због своје жеђи за влашћу и карактера полуазијске и теократске, степске државе, има тенденцију да се све више проширује. Као инструменти те тенденције јој се при томе нуде народи задојени национализмом и шовинизмом, који би се, следећи Русију, дали у лов: Французи, Срби, сада опет Румуни и – раније а, вероватно, опет у будућности – Бугари. Неко би сад могао да нас саветује да пустимо да тај талас шовинизма једноставно прође; али све говори у прилог томе да ће он бивати све јачи што слабије ми изгледамо. Па и савет да са Србима треба поступати добро и праведно, који долази и од људи који нам мисле добро, али су необавештени и не знају са колико се обзира владало, превиђа оно најважније: Млечани су својевремено имали обичај да кажу како не желе да Аустрија њима добро влада – већ да она уопште не би требало да влада њима. (Венеција је била део Хабзбуршког царства од 1815. до 1866. године.) Управо тако говоре и Срби, штавише, с нарочитим инсистирањем Балканаца. Ми стојимо управо наспрам једног времена, наоштреног традицијама Балкана, пред којим не можемо да попустимо а да притом не извршимо самоубиство. Само ако будемо деловали свом снагом, талас шовинизма више неће, бар у неколико наредних деценија, бити опасан по нас. Нашег главног противника, Русију, тиме нећемо победити, ако се са својом војском не умеша у рат, али ћемо имати времена да ухватимо ваздуха, а то може бити од велике вредности. Ко зна, штавише, какве се све промене спремају у источној Азији. Опасност да би рат са Србијом могао да доведе до  рата са Русијом не треба, као што је речено, потпуно искључити, упркос евентуалном преовлађујућем почетном разочарању на царском двору у Петербургу због атентата. Али управо због тога што је не треба искључити, дејство нашег енергичног наступа ће утолико бити јаче – у Србији, Румунији, Бугарској ће се приметити да ми нећемо устукнути пред том могућношћу. Наравно да би било боље када би та опасност била умањена; њу умањује, осим чврстог савезништва Немачке, вероватно, и држање Енглеске. Не треба претпостављати да би Енглеска сматрала да је у њеном интересу рат који би захватио готово читав европски континент, чак и не узимајући у обзир разматрања економске природе која би јој се морала наметнути. Победа Немачке јој не би била добродошла, победа Русије за њу би била веома непријатна. Енглеска ће стога тежити да, колико год је то у њеној моћи, локализује аустроугарско-српски рат. Енглеска би, логично, морала да радосно поздрави пораз Србије и са њим повезани морални пораз Русије, јер би енглески политичари морали бити слепи а да не виде да је Русија центар завере усмерене против интегритета и аутономије Аустроугарске и, на крају, опасне и по егзистенцију Енглеске, да је та завера све јача што се дуже и несметано пушта да расте и да би њен успех значио превласт царске империје над целом облашћу између граница Немачке и Индије. Енглеска влада већ прилично отворено признаје да Русија сноси кривицу за продор у Персију, а чини се да предстоје и нови продори на Блиском истоку.  Вероватно је циљ да се обезбеђивањем пробне мобилизације, која би требало да обесхрабри противљење аустроугарске и немачке стране, изврши притисак на владу Турске не би ли се издејствовао некакав споразум који би ситуацију у вези с мореузом и Малом Азијом ставио пред свршен чин. Врло је могуће да Русија покушава да се нагоди са Италијом, која је увек била против отварања мореуза, да јој она и Француска обећају своју сагласност око утврђивања у Валони. Упустимо ли се у рат са Србијом, Италија ће вероватно ионако начинити тај корак. Наш одговор морао би бити заузимање Драча и са овим, свакако, не исто толико вредним залогом у нашим рукама могли бисмо након успеха у Србији да нешто енергичније разговарамо са Италијом. Такав успех ће бити веома сврсисходан при гушењу ароганције италијанских империјалиста, који би временом, када примете да слабимо, опет могли да дођу на помисао да своју срећу потраже не на обалама Француске, већ на нашим обалама, што би, наравно, за Немачку био тежак ударац.

Политичка и, ако тако мора бити, војна демонстрација силе против Србије свуда би имале утицаја. Сила би можда била и плодотворна, премда би за почетак била тек једна одбрамбена мера у политичкој стратегији – иако офанзивна у смислу тактике. Она би деловала и на Русију која се већ неко време опет опија сликом о сопственој величини и зна како да и другима сугерише мишљење о себи. Војна демонстрација силе би деловала и на Аустроугарску и потиснула би рушилачке тенденције, које се хране вером у слабост и безнадежну будућност њене државе – а то дејство би било бар толико драгоцено колико оно усмерено ка споља.

[restrictedarea]

Можда и постоје средства да се напросто занемари утисак који би морало да изазове прихватање најновијих открића о рату безимених банди Србије против нас. Тај утисак неће дозволити да сасвим нестане и утолико мање након што је овдашња преовлађујућа узнемиреност већ постала видљива целом свету, док ће симптоми пропасти бити све израженији. Али и непосредно практичне последице ће се осетити. Уколико се истовремено са неком великом акцијом Русије која је већ у току, како се то може закључити на основу интензивних активности њене дипломатије, најави уједињење Србије с Црном Гором, ми ћемо морати да некако заузмемо став о томе. Будемо ли интервенисали са намером да га спречимо, играћемо улогу коју је играо Наполеон III када је Немачка хтела да се уједини, наступићемо као непријатељи националних тежњи које се оправдавају у складу са емоцијама. Будемо ли захтевали аутономију за српску Македонију, ситуација ће постати слична садашњој. Задовољимо ли се било каквим уверавањима, бићемо преварени. Наша позиција ће бити неповољнија него што би то сада била и, штавише, недостајала би нам подршка народа, разумевање широких маса за један разумљив, трагичан догађај. Политички а вероватно и војно, акција би у овом тренутку била много извеснија него у сваком следећем – психолошки би била знатно повољнија. Данас имамо своју судбину још у својим рукама; сутра можда више не.

i. p. Бертолд Молден

6. јул 1914.

 

III

 

У Великом рату у Србији и над српским народом учињени су до тада незапамћени злочини. Са сигурношћу се да закључити да је злочин геноцида био део ратне политике Беча, Пеште и Софије. О томе потпуно поуздано, аргументовано, са конкретним доказима сведочи швајцарски универзитетски професор др Рудолф Арчибалд Рајс, дакле лице из неутралне земље, али у складу са сопственим начелом да „пред злочином нема неутралности“. У својим делима писаним на француском језику, опремљеним фотографијама, статистикама, изводима из ратне пропаганде, војним директивама, информацијама о коришћењу забрањених оружја (меци са распрскавајућим пуњењем) конкретним именима жртава, али и злочинаца, проф. Рајс је упознао свет са непојмљивим злочинима учињеним над српским војницима и цивилима, укључујући децу, бебе, жене, старице и старце. Ти злочини су запрепастили цивилизовани свет до те мере да многи, у почетку, нису могли да поверују у истинитост налаза и података.

Проф. Рајс даје пример ратнохушкачке, али и ратнозлочиначке пропаганде на самом почетку рата од стране листа „Франкфуртер цајтунг“: Није нам до заробљења проклетог српског племена; ми га морамо истребити, уништити… Изјаве Андрашија да Словенима треба забити клин у живо месо или Тисина да треба здробити главу словенској хидри.

Индикативно је да је Аустрија Сенжерменским миром прихватила део кривице за ултиматум Србији, који је у суштини значио објаву рата, али је том приликом Беч пребацио добар део кривице на мађарски ратнохушкачки кадар у Министарству спољних послова Аустроугарске.

У директиви Царске и Краљевске IX корпусне команде за држање према становништву у Србији се наређује да се неуниформисани а наоружани људи не заробљавају, већ се имају „безусловно потући“ (поубијати) при чему је било општепознато да у српској војсци другог и трећег позива, по правилу, нема униформи. Директива говори и о убијању талаца (попова, учитеља, угледних поседника) о вешању цивила, о људима који „ако само ма по чему изгледају сумњиво“ да се имају „смлатити“. Ако се истакне бела застава, „ни најмање се на то не обазирати и борбу безусловно продужити“.

Сви докази налазе се у књигама проф. Рудолфа Арчибалда Рајса.

Неке релевантне чињенице везане за Велики рат:

Бугарска је капитулирала 29. септембра 1918; Турска је капитулирала 30. октобра 1918; Аустроугарска је капитулирала 3. новембра 1918; Немачка је капитулирала 11. новембра 1918. (влада кнеза Макса Баденског потписала је безусловну капитулацију, а примирје је потписано у Компјењу).

Тајним Лондонским уговором из 1916. Италији је обећана Далмација, а Далмација је обећана и Србији, ако се одрекне Македоније у корист Бугарске (да би Бугарска прешла на страну Антанте).

Амерички председник Вилсон је у плану од 14 тачака предвидео и право народа на самоопредељење како би привукао већину народа на страну Савезника.

Немачке колоније су преузели Француска, Енглеска и Јапан, а мањи део Белгија и Португалија.

Француска је тражила распарчавање Немачке, али томе су се успротивили Енглеска и САД, због британске политике равнотеже снага (САД су подржале Немачку јер је у то време зазирала од британске моћи у Европи, па је јака Немачка за САД била противтежа за британску превагу у европској политици). САД су из Великог рата изашле као велики поверилац који потражује од европских држава 10.082 милијарде златних долара!

Укупан репарациони износ који је требало да плати Немачка износио је 1.035 милијарди златних франака, али је политичким играма око очувања моћи Немачке до 1931. године она платила свега 11 милијарди.

Одмах по немачком освајању Белгије, Британија улази у рат и блокира немачку флоту. Тиме онемогућава и америчку трговину која је имала за циљ зараду кроз снабдевање обе зараћене стране, због чега су односи Британије и САД били повремено затегнути. Победом у Великом рату Енглези су остварили многе геополитичке циљеве: проширење колонија, посебно контролу блискоисточних нафтних извора и поморских путева (Суец, Хаифа). Од 1925. (Локарно) Британија постаје главни европски политички посредник, посебно у односима Француске и Немачке. Ипак, Британија од повериоца у међународним односима постаје дужник (потраживање САД према Енглеској је било 5,5 милијарди долара).

Британска влада је новембра 1935. признала (споразум Хор − Лавал) италијанско (фашистичко) освајање Абисиније (Етиопије). Британци су одбили предлог САД за заједничку акцију против Јапана (освајање Манџурије од стране Јапана) а одбила је и акцију против Немачке због Хитлеровог запоседања Рајнске области, марта 1936. Чак ни Аншлус 1938. Аустрије од стране Хитлерове Немачке није био разлог за узбуну у Британији. Напротив, Чемберлен је и то подржао. Коначно, исте године, жртвована је и Чехословачка, њена војска, фабрике „Шкода“, које су производиле и савремено наоружање. Резултат такве политике био је и пакт Немачке са СССР-ом од 23. августа 1939. и подела интересних сфера.

Француска је, као што је већ наведено, желела враћање Алзаса и Лорене и леву обалу Рајне. Трећи главни циљ није остварила, због противљења Енглеске и САД.

У току Великог рата Италија је тајним Лондонским споразумом прешла априла 1915. на страну Антанте (Мусолини је, тада припадник Социјалистичке партије, такође био за тај споразум, због чега је искључен из странке). Италији су обећана територијална проширења, али је учинак италијанске војске био невероватно лош. Октобра 1917. код Капорета аустроугарска војска наноси Италијанима страховит пораз, од којега се Италија није опоравила до краја рата.

У Великом рату САД су три године биле формално неутралне и трговале са обе зараћене стране стичући велике профите. Од земље дужника (око 600 милиона долара) постале су велики европски поверилац. САД су ушле у рат 6. априла 1917.

Силе Антанте су пресудиле да је Немачка главни кривац за Велики рат. Огромна страдања и разарања, каква свет до тада није видео, повукла су и тежину санкције. Аргументи Специјалне савезничке комисије, којима је утврђена одговорност Централних сила, били су јаки. Утврђено је да одговорност лежи пре свих на Немачкој и Аустрији. Међутим, Немачка је осуђена на ратне репарације које није могла да издржи ниједна привреда − репарациони износ који је требало да плати износио је 1.035 милијарди златних франака! Глад, недостатак угља за грејање, инфлација и општа беда довели су до општег мишљења у Немачкој, чак и ван ње, да је учињена неправда. Неправда пак посебно када је велика, ствара осећање гнева, а у таквом колективном стању свести маргиналне и екстремне групе, уз популистичке и демагошке методе, лако могу да постигну своје политичке циљеве. Уместо да се репарације одмере према степену кривице (највиши проценат репарација требало је да падне на Аустрију и Мађарску, потом на Немачку, Бугарску и на крају на Турску) али уз корекцију економске снаге (што ће утицати и на рокове) тако да не дође до привредног колапса дужника репарација.

У првом светском рату је ипак Аустроугарска имала одлучујућу улогу, она је извршила Анексију Босне и Херцеговине 1908. противно тада важећем међународном праву (поредак заснован Берлинским конгресом) вршила је највећу предратну пропаганду и коначно притиснула окидач, дакле учинила злочин против мира. У том рату је учињен злочин геноцида према српском народу и то не од немачких трупа маршала Фон Макензена, већ од лица у аустроугарским и бугарским униформама, са наређењима која су управо издата у том циљу из Беча и Пеште, али и Софије. У том злочину нарочито су учествовали Мађари, Бугари и војна лица из тадашњих аустријских територија, при чему су изузетак Чеси. О свему томе, како је наведено, документовано сведочи др Арчибалд Рајс. Геноцид је остао некажњен и послужио је, нажалост, као модел за постизање политичких циљева и у следећем рату. Аустроугарски каплар, који је учествовао у Великом рату био је, у најмању руку, сведок ових догађања за која кривци никада нису изведени пред лице правде. Можда је управо та чињеница утицала на монструозни геноцидни план спровођен у Другом светском рату − аустроугарски каплар је, у ствари, обешчастио, на најгори начин, немачко оружје и саму Немачку.

Чини се да су узроци Великог рата били објективније проучени и, нарочито, санкције правилно одмерене, да је, другим речима, изречена правда, не би се остварили ни политички услови да маргинална и екстремна група у Немачкој дође, и то путем парламентарне демократије, до апсолутне власти и на крају до апсолутног злочина. У Првом светском рату нису на оптуженичку клупу изведени сви учесници на страни Централних сила. Аустријанци, Мађари и Бугари, наравно не као нације већ конкретни кривци, нису одговарали за „злочин над злочинима“, зато су многи од њих тај злочин над истом жртвом, али и другим, у још горем виду поновили у Другом светском рату. Многи су одговорност за злочине у Другом светском рату, укључујући и геноцид, поново избегли, а правда је, још једном, доживела пораз.

Имајући у виду „историјску дистанцу“ и нове доказе који су сада доступни научној и стручној јавности, требало би још једном размотрити степен кривице у злочину против мира, који је предуслов свих других злочина у рату, укључујући и геноцид − Аустроугарске, Немачке, Бугарске и Турске. Нама се чини да, према изнетим подацима, управо наведени редослед упућује на степен државне одговорности међу Централним силама. Са становишта кривичног права, теоријски, саучесници у злочину, дакле како подстрекачи тако и помагачи, могу се казнити исто као и извршилац. Ипак, правило је да најтежа санкција погађа извршиоца. У случају злочина против мира и ратних злочина везаних за Први светски рат, Аустроугарска је извршилац, али у доброј мери и подстрекач. Немачка је кључни помагач, у извесној мери и подстрекач (пружајући Бечу carte blanche). Бугарска и Турска су помагачи, али је Бугарска саизвршилац у делу ратног злочина и геноцида (у то време геноцид није био посебно санкционисан). Многи историчари, као што су Ф. Фелнер, Р. Ј. В. Еванс, С. Р. Вилијамсон Млађи, А. Скед, Б. Јелавич и Ф. Р. Бриџ изјашњавају се у том смислу − да аустроугарска власт није била пуко оруђе Берлина, већ напротив, управо су они испровоцирали рат, подстакли насиље у јулу 1914. године и увукли Европу у рат. У ствари, може се као заједнички именилац истаћи Вилијамсонова констатација: „Премда нико не сумња да је Берлин имао значајну и важну улогу у лето 1914. године, остаје чињеница… да су Аустријанци имали главну улогу у вези са узроцима рата, без притиска из Берлина.“ Разуме се, питање индивидуалне одговорности за конкретне злочине је посебно питање које спада у судску јурисдикцију. Ипак, остаје констатација да правда, како са колективног тако и са индивидуалног становишта, после окончања Великог рата није извршена. Злочин геноцида остао је без казне − то је био управо тренутак да се геноцид посебно санкционише, а имајући у виду страхоте које је изазвао, било је основа чак и за увођење ретроактивности! Да је то тада учињено, можда би био избегнут и Холокауст. Велика неправда (укључујући све њене елементе − од некажњавања свих криваца до исувише тешких економских санкција за једног из групе криваца) остала је да тиња да би се већ након петнаестак година развила у пламен који ће покренути други, још већи рат, чији је огањ надвисио злочине претходног, Првог светског рата.

Велика неправда, чак и само осећање такве неправде, које можда и није довољно утемељено у чињеницама, искуство учи, отвара врата новој неправди, насиљу, тероризму. Зато је у миру врло значајно да се створе услови за рат идеја, који ће својом научном аргументацијом и истицањем релевантних историјских искустава бити у стању да однесе победу над екстремним, насилним и терористичким идеологијама. То је, уосталом, и једна од најзначајнијих улога праве демократије.

[/restrictedarea]

Kraj

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *