Велетрговац магле у Београду

За „Печат“ из Лондона Дејан Лукић

Тони Блер је био алфа и омега у оркестрацији западане агресије на Србију. Од тада па до данас акумулирао је приватно богатство које се процењује на минимум 70 милиона енглеских фунти. У периоду док је био премијер починио је ратне злочине због којих би, да живимо у неком другом свету, већ био иза решетака

„Принц таме“ на Темзи записује у свом дневнику како се НАТО управо спрема да у Београду, који још неће да капитулира, „погаси светла“ − бомбардери алијансе ће да гађају кључне електричне инсталације по Србији. „Принц таме“, како га колоквијално називају на Острву је Алистер Камбел, у том моменту шеф пропаганде Тонија Блера, а  његов дневник је подебела књига под насловом „Сила и одговорност“.

„Силу и одговорност“ би требало предавати на академским институцијама да буде поука и мементо ко нам је то управо био у посети како би нам сада, после светла које је пре петнаест година угасио по Београду и Србији, упалио, овај пут светла евроатлантских перспектива.

 

НЕРВНИ ЦЕНТАР Тог другог маја, у Даунинг стриту није владало расположење за здравицу. Тони Блер је незадовољан резултатима бомбардовања Србије па налаже Алистеру Камбелу да хитно оркестрира медије у Британији и земљама Коалиције; да се бомбардовање електричних централа, трафостаница и далековода по Србији прикаже јавности као удар на „легитимне војне циљеве“. Блер, са своје стране, подиже слушалицу да би, по други пут у два дана, „подигао дух“ Билу Клинтону у Вашингтону. Претходног дана, другог маја, предложио је америчком председнику да одмах успоставе заједнички, британско-амерички „Нервни центар“ у Лондону, одакле ће да се командује целокупном пропагандом „кажњавања Србије“. Од претходног дана нема никаквог одговора од Клинтона, па из Камбеловог дневника сазнајемо да је Блер „крајње фрустриран“: „Т. Б. (Тони Блер) је разочаран Американцима, има осећај да целокупна америчка машинерија не дејствује брзином коју ми (Британци) тражимо.“

Тони Блер се плаши да Клинтон у Вашингтону није још преломио ствар; да претерано калкулише са могућим реаговањем Руса. У том моменту, међутим, Блер, записује Камбел, жели да „већ у првој фази ваздушне кампање придобије Клинтона и савезнике у НАТО за копнену инвазију“, за случај да бомбардовање не доведе до капитулације Србије и пада Милошевића. Плаши се, посебно, да се у неким круговима у централи НАТО, али пре свега у глави Била Клинтона, мотају идеје о некаквој „мировној нагодби“ са Милошевићем.

„Превише смо спори, нисмо довољно енергични“, јада се Блер Камбелу, а овај још додаје да је већ тада његов шеф био пресекао ствар; да са Милошевићем не може да буде никаквог преговарања, без обзира шта други, савезници мисле… „И не могу никако да разумем како Клинтон, као суптилан политичар, не може да размишља ни истој линији као и ми.“

Трећег маја, Тони Блер није нимало импресиониран дотадашњим резултатима бомбардовања Србије, па одлучује да лично изврши притисак на савезнике у НАТО како би били „агресивнији и бржи“.

Четвртог маја (1999.) Блер поверава Камбелу како је дефинитивно начисто да (Блер) лично треба да преузме кампању у своје руке зато што „има осећај“ да је, у том тренутку и при актуелној констелацији расположења међу савезницима, „једина особа способна да убеди Европљане и приволи их да обезбеде довољан број чизама за копнену инвазију“.

[restrictedarea]

„ПОСАО СА СРБИМА“ Блер је одлучан да лично обезбеди око 100 000 војника. То би онда био добар аргумент притиска на Клинтона да уђе са 50 000 Американаца. Тај број би био довољан, како Блеру сугеришу његови  људи у Министарству одбране, да се успешно „обави посао са Србима“.

Блерова супруга Шери Бутс, по Камбелу, у том тренутку скреће пажњу супругу да добро искалкулише ствар јер су, како она пак тврди, „Американци спремни да обезбеде највише четрдесет одсто војног учешћа“.

Већ шестог маја, Блер поверава Камбелу да је, грмило− севало, одлучио да за поход на Србе прикупи довољан број војника, али да притом има поверења једино у  своје Британце и Американце, мада се, што се тиче Американаца, Клинтон и даље „нешто клати“. За остатак људства ће да се побрине његова пропагандна машинерија. За почетак, Блер, дакле, гарантује четрдесет хиљада Британаца; Немци ће, „можда“, да уђу са око осам хиљада, а остатак ће да попуне мање земље, чланице НАТО. Блер је сигуран да ће личним лобирањем обавити и тај остатак посла.

У том тренутку кампање бомбардовања, Блеров саветник за питања Србије (доцније саветник Педија Ешдауна у БиХ) Џулијан Брајтвајт, који седи у Операционом центру НАТО у Белгији, поверава Камбелу да је дан раније имао дуг и „интересантан“ разговор са Блером о Србији и Србима: „Разумео сам зашто морамо да, по сваку цену, одвојимо Милошевића од народа, а дефинитивно сам стекао утисак да Блер нимало не воли, да мрзи Србе.“

Истог дана, шеф Форин офиса Робин Кук жали се, такође, након састанка министара Г8, да се Американци „и даље клате и да нису од неке користи“; да „ћуте и седе на рукама кад год покушамо да их подстакнемо на одлучнију акцију“.

И Тони Блер се јада (6. мај) Камбелу како је Клинтон управо, у одговору на питање да ли Милошевић треба да (политички) преживи, одговорио да не би имао ништа против, па Блер одмах зове Клинтона и − упркос оваквој изјави − стиче утисак да се амерички председник, ипак, „помакао“ са ранијег, колебљивог становишта, те да би сада, после британског притиска, прихватио и копнени напад на Србију. После овог телефонског разговора, Тони Блер поверава Камбелу како му се учинило да је Клинтон заиста „омекшао“ и да га је он (Блер) „вратио на позицију на којој смо ми (у Лондону) од почетка желели да буде“.

Пошто му се чини да је обавио посао са Клинтоном, Блер не часи ни часа − лети у Париз код премијера Жоспена и на велико задовољство наилази у Матињону на истомишљеника. Камбел прати Блера на том путу па записује после састанка: „Жоспен се показао веома строг према Милошевићу и мисли (као и ми) да не постоји ситуација у којој би Француска пристала да он и даље остане на власти у Београду.“

Жоспен, такође, мисли како је добро да „Марти Ахтисари разговара са Милошевићем, али да то треба да буде разговор који, искључиво, води до испуњавања свих захтева Коалиције. Блер, међутим, излази са састанка са утиском да је Париз и даље „неодређен“ у погледу копнене инвазије на Србију.

 

ПРОБЛЕМ СА ЕВРОПЉАНИМА Блер је, са Камбелом, истог дана (у Паризу) на састанку лидера социјалистичких партија: „Састанак је био грозан; Шредер, засуканих рукава на кошуљи, више је дремао него што је био будан, а био је, што се тиче текуће кампање (на Србију) апсолутно срање. Жоспен је добро говорио о Косову, али је сваких пола сата безвезно скакао са теме на тему… Блер је све време седео са устима развученим у кисео осмех. Није био нимало одушевљен Шредером, али је остао при томе да би са Клинтоном могло нешто да се постигне“…

Записујући утисак са састанака у Паризу, Камбел успут бележи да Блерова агресивна линија према Србији има, у ствари, проблем са Европљанима у НАТО: „У крајњој анализи, ситуација је таква да смо више синхрони са Американцима него са Европљанима“. Блер се слаже са овим утиском и додаје да је управо то чуо два дана раније у разговору са Маргарет Тачер која му је рекла: „Немци увек покушавају да  терају неку дисциплину па стога увек испадају нефлексибилни; Французима не треба никада веровати; Италијани су преслаби; на Шпанце не треба рачунати; једини као ми су Холанђани, али они су мали.“

При крају агресије на Србију, Тони Блер још једном зове Клинтона да се договоре о даљем „третману“ Србије, сада када беру „слатке плодове победе“. Клинтон сматра да савезници треба већ сада да осмисле краткорочан план који би довео до неке врсте пакта стабилности на Балкану, али, пре свега, „треба да каширамо Милошевића и да српском народу омогућимо да сам формулише визију Балкана, а ми да већ сада радимо на томе“.

Тони Блер у том тренутку сматра, записује Камбел, да Запад треба да издашно „успе новац суседима Србије“, али да „Србија не сме да добије ни цент“… Срби треба да знају да је „Милошевић тотално упрскао“.

Тони Блер је, дакле, био алфа и омега у оркестрацији западне агресије на Србију. Од тада па до данас акумулирао је приватно богатство које се процењује на минимум 70 милиона енглеских фунти. Највише новца акумулирао је  продајући маглу и користећи контакте стечене док је (до 2007) био премијер Британије. У том периоду починио је ратне злочине због којих би, да живимо у неком другом свету, већ био иза решетака.

 

ЧОВЕК СВИХ ВЕРА И ИДЕОЛОГИЈА Тони Блер продаје данас своје лобистичке услуге банкама и банкарима, нафтним компанијама, деспотским режимима у Казахстану, Кувајту, Абу Дабију, Албанији („Глобал рисерч“).

Тони Блер за сваки свој наступ наплаћује данас по 250.000 фунти. Из британске државне касе узима 435.000 фунти годишње − 70.000 пензије, 250.000 на име обезбеђења као бивши премијер, 115.000 фунти на име трошкова канцеларије…

Тони Блер је власник лобистичке фирме „Тони Блер и сарадници“. Водио је пет ратова у току два премијерска мандата и сваки крваво наплатио. Био је човек за све вере (прешао у католике кад му се то учинило пробитачним код папе) све идеологије (левичар у загрљају са америчком ултрадесницом) и све валуте.

На политичкој сцени,Тони Блер је данас деранжирајућа прошлост и за некадашње савезнике у Европи и Америци. Кандидовао се и да води Европску унију па изгубио већ у првој рунди.  „Проваљен“ је и компромитован у властитој земљи када је слагао Британце да Садам Хусеин поседује оружје за масовно разарање, па на основу те лажи повео Британију у бесмислени рат у Ираку.

Тони Блер је, по најширем мишљењу, предмет за огледну наставу из бестидног коришћења власти у приватној политици која нема граница ни образа…

Тони Блер је данас и на Западу нико и ништа.

Тони Блер има на рукама српске крви до лаката.

Welcome to Belgrade.

[/restrictedarea]