Почетна / Регион / Уставна сламка Јанеза Јанше

Уставна сламка Јанеза Јанше

Зa „Печат“ из Љубљане Светлана Васовић-Мекина

Иако је осуђен на двогодишњу казну затвора, Јанезу Јанши је у изгледу да постане нови словеначки мандатар за састав владе?!

 

Виши суд у Љубљани потврдио је двогодишњу затворску казну једном од очева словеначке државе (како себе воли да назива) Јанезу Јанши. Љубљански Окружни суд је већ позвао вођу највеће опозиционе партије (СДС) и некадашњег председника словеначке владе на издржавање казне; словеначки медији откривају да ће се Јанша обрести у ћелији најкасније 20. јуна, када мора да се јави у централни затвор Доб у Словенској васи (Словеначко село). Доб је мушки затвор, а Јанша ће судбину делити са још 420 кажњеника. Има среће јер је то модернији казамат па располаже гарсоњером где два пута седмично (средом и суботом) може да се види са супругом и да са њом, по жељи, и преноћи.
Јанша је долијао попут Ал Капонеа: иако се годинама чекало на судски прогон и епилог због незаконитог шверца и препродаје оружја Туђмановим и Изетбеговићевим војскама током ратова с почетка 90-их година прошлог века (у те подухвате је Јанша, према словеначким изворима, био умешан до грла) то се није догодило, већ је „пао“ због примања мита, тачније, „примања обећања о награди“, приликом куповине вишеточкаша за словеначку војску од финске „Патрије“.

МАНДАТАР ИЗА РЕШЕТАКА Заједно са Јаншом осуђени су и Иван Црнкович, директор „Ротиса“, предузећа које је у Словенији састављало „патрије“, као и бригадир Тоне Кркович, некадашњи командант „Мориса“, специјалне бригаде словеначке Територијалне одбране у време сукоба са ЈНА на тлу Словеније 1991. године. Сва тројица морају да плате и глобу од по 37.000 евра, као и трошкове поступка. Тужилаштво је задовољно исходом суђења, а главни тужилац Андреј Ферлинц је опоменуо јавност да је кроз процес Јанши&суоптуженима доказано да „држава пати од корупције“.
Иако су медији и правни стручњаци прогнозирали да ће Јанша бити послат иза решетака на исти дан на који га је и пре 25 година у затвор послала некадашња ЈНА, његов адвокат Франци Матоз се побринуо да цео заплет учини неизвесним. Матоз је прескочио једну судску инстанцу (Врховни суд) и послао представку директно Уставном суду са захтевом да његовом клијенту заштити људска права, која су наводно у опасности због „кршења законитости“. Док се Јанша хвата за правну сламку, да парадокс буде већи, цела та правна рашомонијада догађа се у време пада владе досадашње премијерке Аленке Братушек и цепања на два дела њене досадашње партије, „Позитивне Словеније“. Јанша је све време љути ривал Братушековој, а истраживања јавног мњења показују да би његова СДС на предстојећим изборима могла да освоји чак трећину бирачког тела. Другим речима, Јанши је у изгледу да буде следећи мандатар.
И ту се наметнуо нови парадокс − зар Јанша може да се кандидује из затворске ћелије? Испоставило се да ту постоји рупа у закону, јер закон предвиђа да посланичку функцију не могу обављати лица која су правноснажно осуђена на затворску казну дужу од шест месеци, док се не помињу друге највише позиције у држави. Произлази да кормило у држави може преузети, а на чело владе стати, и − осуђеник. Јанез Јанша се у јавности понаша као да сматра да је управо такав сценарио могућ. Вест да је Виши суд потврдио пресуду Окружног суда у Љубљани прокоментарисао је на конференцији за новинаре, уз „кулисе“ које су чиниле копије табле Вишег суда у Љубљани и некадашњег Војног суда ЈНА у Љубљани, где је 1989. године против њега вођен процес због одавања војних тајни. На табли су била посебно истакнута ћирилична слова, односно назив суда на свим језицима народа некадашње СФРЈ. То је био Јаншин суптилан начин да ангажује истомишљенике и јавност упозори да је опет на мети „старих снага“, заосталих из претходне државне творевине, дакле „комунајзера“ (словеначки погрдан израз за комунисте) и „југоносталгичара“.
Јанша је своје присталице умирио речима да се сигурно не виде последњи пут, јер пресуду сматра политичким конструктом написаним у Мурглама; то је насеље у Љубљани, попут Дедиња у Београду. У Мурглама живи некадашњи словеначки председник Милан Кучан, у коме Јанша непрестано види главног кривца за свој зао усуд.

ПОСРЕДНИ ДОКАЗИ Занимљиво је да су Јанши после пресуде окренули леђа досадашњи политички партнери са деснице: прваци народњака (СЛС) и демохришћана (НСИ) изјавили су као из топа да са осуђеним председником Словеначке демократске партије (СДС) Јанезом Иваном Јаншом више не могу да сарађују. Конфузија је потпуна − осуђени бивши премијер се спрема да партију, или можда чак и владу, води из затвора, док се правници међусобно гложе, закрвљени на дилеми је ли Јанша осуђен у складу са правним стандардима или не. Јанша, наиме, све време тврди да је оптужба, према којој је на „непознатом месту у непознато време и на непознат комуникацијски начин“ примио „обећање награде“, толико неодређена и произвољна да му је практично била онемогућена одбрана. Виши суд је признао да се у Јаншином случају ради о „индичној пресуди“, што значи да се заснива на индицијама односно на посредним доказима. Овакав доказни зачарани круг критикују и неки познатији правници у Словенији. Није чудо што се Јанша стога одлучио на крајње ризичан потез – жалбу је упутио директно Уставном суду Словеније, иако је познато да овај суд такве жалбе у правилу одбацује јер „нису исцрпљена сва правна средства у држави“ (прескочен је Врховни суд). Јаншин адвокат је и ту пронашао „задња вратанца“, јер Уставни суд има право да прихвати такву жалбу уколико утврди посебне мане у вођењу процеса.
Јанша се за „прескакање“ Врховног суда није одлучио без разлога – у јавности се већ годинама појављују критике да је већина судија Уставног суда у својим погледима опасно близу СДС а нарочито њеном шефу. То произлази из одлука уставних судија који су махом подржавали захтеве претходне Јаншине владе и одреда одбацивали законска решења влада „левице“, од владе Борута Пахора до оне Аленке Братушек. Неки од судија не зазиру од учешћа у окупљањима разних десно усмерених организација цивилног друштва, чиме јасно демонстрирају не само своја политичка опредељења него и светоназор. „Поменуте судије се понашају грубо политикантски, партијски, изгубиле су контакт са етиком своје професије, која би им морала бити на првом месту. Нехотице их је раскринкао лично Јанша децембра 2012. године, када је дан уочи обзнањивања пресуде знао каква је одлука, па није успео да се суздржи а да се не похвали током разговора за јавну телевизију… Чињеница је да је тај Уставни суд већ сувише пута прекорачио границе допустивог и да фактички руши правне темеље ове државе. Другим речима, ако повучемо паралелу са институцијом познатом из недавне историје: Уставни суд Словеније је, тако како се понаша и ради − постао некакав савремени партијски комитет, који повлачи управо онакве потезе какве жели председник партије… Чињеница је да управо те судије увек изнова потписују исполитизоване одлуке Уставног суда…“, осврнула се на догађаје у држави љубљанска „Младина“.
Оптимисти се уздају да ће уставне судије овога пута смоћи толико професионалне снаге да „демонстрирају своју независност“ и одбаце Јаншину жалбу (што је Уставни суд радио у свим сличним случајевима, преседан није познат). Уколико, међутим, Уставни суд „врати“ пресуду нижем суду на поновно разматрање − то ће бити практично ослобађајућа пресуда за правоснажно осуђеног Јаншу и његове сараднике. Позната латинска изрека да је „слатко и часно за отаџбину умрети“ (Dulce et decorum еst pro patria mori) у словеначкој варијанти, како показује „афера Патрија“, обрнута је наглавце, јер се вишемилионски „оружарски послић“ не само осладио делу политичке и оружарске елите већ је доносио и више него уносан − мито.

[restrictedarea]

 

Од партије до патрије?

Клица афере је у одлуци словеначке владе (на чијем челу је тада био Јанез Јанша) да због обавеза према савезницима из НАТО купи 135 „Патријиних“ осмоточкаша. Подухват је добио епитет „оружарског посла века“ јер је био „тежак“ 278 милиона евра. Током последњих шест година су криминалистичари и истражитељи чешљали списе и банкарске рачуне од Финске преко Аустрије до Словеније. У Аустрији је још лане осуђен посредник у подмићивању − бизнисмен Волфганг Ридл, док је у Словенији процесуирано више лица због примања мита. У Финској, где је све и почело, суд је неочекивано ослободио оптужене директоре „Патрије“ због недостатка доказа. Правни експерти су објаснили да је до таквог обрта дошло зато јер је фински закон који квалификује корупцију много строжи од словеначког, па је за тамошње тужилаштво био већи проблем да срочи оптужнице.

Афера је добила убрзање када је 1. септембра 2008. године финска национална телевизија ИЛЕ емитовала шокантан документарац под насловом „Истина о Патрији“. У њему је новинар Магнус Берглунд разоткрио како је то предузеће (у власништву финске државе) у борби за послове подмићивало стране партнере, у конкретном случају – највише словеначке функционере. Као најважнија фигура која је у Словенији одлучила о послу са „патријама“ означен је функционер чије име почиње на слово Ј. Аутор документарца је, док је на црном екрану стојало велико слово Ј, закључио да је финска компанија подмитила председника словеначке владе Јанеза Јаншу, те да је и његова партија (СДС) „имала користи од посла“.

Захваљујући доказима које су прикупили фински криминалистичари, убрзо је реконструисан пут новца. Финска „Патрија“ је за „саветовање“ у склапању посла са државом Словенијом предвидела исплату од невероватних 14 милиона евра. Све то је уредно спроведено кроз посебне уговоре, које је потписала са Хансом Волфгангом Ридлом, пословним човеком из Беча који је у прошлости радио за „Штајер−Дајмлер−Пух“. Аустријски и фински органи су утврдили да је „Патрија“ на Ридлове рачуне уплатила 14 милиона евра. Део тог новца је намењен словеначком предузетнику Рудолфу Лебану који је са „Патријом“ потписао уговор о „противнабавкама“ и за то добио пет милиона евра. Словеначко-хрватско-канадски предузетик, Валтер Волф, познат по својим пословима у Формули 1, добио је од Ридла у фебруару 2007. године 8,3 милиона евра. Од Волфа је 2,8 милиона добио словеначки сликар Јуре Цекута, близак круговима око Јанше. Волф је око 700.000 евра послао Апишату Сиритипорну, пословном партнеру из Тајланда. Мање своте је покушао да уплати на различите рачуне, а када је хтео да подигне 300.000 евра у готовини, одбио је да објасни одакле му новац иако је то захтевао службеник банке у Аустрији. И све трансакције су заустављене. Клупко је почело да се одмотава, све док није стигло и на праг Јанеза Јанше. Финска национална телевизија тврди да се ради о парама које су потрошене искључиво за подмићивање, јер никаквог „саветовања“ − није било.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *