Почетна / Друштво / Статут Војводине усвојен иза леђа поплаве!

Статут Војводине усвојен иза леђа поплаве!

Пише Јован Пејин

Судећи по „исправљеним“ одредбама, Статут и даље дели суверенитет Републике на два дела а преформулисаним одредбама одржава за Покрајину надлежност Републике. Статутописцима је у суштини узор Устав СССР-а из 1936, који је био узор Уставу ФНРЈ донетом 31. јануара 1946. године, после којег је донет и први Статут АПВ…

После објаве нове Радне верзије Нацрта Статута Војводине на интернет страници покрајинске скупштине, са пратећим коментаром да је Радна група поступила по одлуци Уставног суда Србије и предложила низ измена, можемо рећи да има козметике, али суштинских промена нема! Све битно остало је по старом! Предложени Статут потом је, за време док је цела Србија била на ногама због несреће која ју је снашла и бранила се од поплаве, и у жалости за страдалим грађанима, покрајинска и републичка скупштина, попут мародера, усвојиле су Статут Покрајине!

„ФАРБАЊЕ” СЕПАРАТИЗМА Статут, судећи по „исправљеним“ одредбама, очигледно и даље дели суверенитет Републике на два дела а преформулисаним одредбама одржава за Покрајину надлежност Републике. Статутописцима је у суштини узор Устав СССР-а из 1936, који је био узор Уставу ФНРЈ донетом 31. јануара 1946. године, после којег је донет први Статут АПВ. Истина, Статут Покрајине је према приликама у југословенској федерацији „усавршаван“ уношењем конфедералних елемената, од којих је најтрагичнији онај из 1974. године, када се претворио у Устав Покрајине, а Србија је, без обзира на промене 1988. године, неформално федерална, што је темељ савременог спорног Статута.

Избори 2014. године нимало нису утицали на отклон странпутица предложеног Статута Покрајине, као ни одлука Уставног суда Србије да су одредбе у супротности са Уставом Републике. Урађено је само „фарбање“ Статута, све је испод „фарбе“ остало исто, сепаратистички чланови су задржани.

Предлог Статута је поновно гурање Србије уназад. Овако „поправљен“ предлог прикрива сепаратистичке намере и лажно предвиђа уставност и демократију а руши и једно и друго у Покрајини. Усмерен је ка ограничавању власти Устава Србије. Легитимни интереси Срба као народа и Србије као државе и даље су угрожени Статутом. Не постоји други начин одбране Србије него да се поведе борба а Статут и аутономија одбаце у целини!

Као прва помоћ да се обнове референдумске одлуке народних скупштина у Руми и Новом Саду из новембра 1918. године и подвуче да су народ и територије Баната, Бачке, Барање и Срема уједињени са Србијом… „без преговора и без поговора“. Оваквим решењем санирале би се последице Брозове наредбе издате октобра 1944. и на основу ове наредбе донетих решења ГНОО Војводине из 1945. године. Овим чином решио би се статус отргнутих делова Војводине, Барање и западног Срема, о чему би требало повести преговоре са Европском унијом. Одбацивањем Статута и аутономије створиће се услови за политичку консолидацију Србије и покренути обнова њене потиснуте национално-политичке оријентације.

Очигледно ће правници, стручњаци за уставно и међународно право, имати посла те се нећемо мешати у њихову надлежност. Само ћемо поставити питање: докле ће се помоћу Статута лагати о Војводини? Али, можемо погледати шта се крије иза правног речника Статута.

ЗАВЕШТАЊЕ ТИТОИЗМА Мора се говорити истина о Покрајини, њеној прошлости и садашњости. Аутономија Војводине није темељ нити гарант демократије у Србији него остатак титоизма. Ослобођење од титоистичког наслеђа значиће велики корак за демократију у Србији и крај грађанског рата, који је у миру захваљујући идеолошкој пропаганди оставио застрашујуће последице.

Кроатокомунистички врх КПЈ − а ту није само Броз као најмоћнији са Ивом Крајачићем Стевом као резидентом Коминтерне а касније КГБ, ту су и други комунисти из Загреба, Љубљане, затим БиХ, Црне Горе, Новог Сада и јужних крајева Србије– приликом комадања Србије 1944. године и доласка бугарских комуниста из Москве у Београд и Скопље потпуно је игнорисао споразум Бугарске и Југославије склопљен у Нишу марта 1924. године, којим се Бугарска одрекла свих претензија на јужне српске области, тачније, на три округа Старе Србије ослобођених 1878, Скопско-тетовске области и делова некадашњег Битољског и Солунског вилајета, који су ушли у састав Србије после ослободилачких Балканских ратова 1912. до 1913. године.

Комадањем Србије између 1944. до 1945. године и спречавањем уједињења српских земаља у једну целину нарушена је етничка и политичка равноправност у Југославији а центар моћи пренет је незванично у Загреб а затим на Брионе и спроведена је великохрватска политика коришћењем „принципијелне“ идеолошке маске.

Хрватска као фрагмент-држава у оквиру Угарске са елитом, клером и световњацима, на челу неписмене, гладне, примитивне и сурове римокатоличке масе у стању великохрватске помаме од почетка 18. века стално се бојала Срба и њихове државотворне традиције. Речена елита, подстрекивана из Беча, неговала је антисрпско расположење по угледу на политику коју је водило угарско племство према немађарима у Великој Мађарској. Победа Срба у оквирима Монархије у борби за очување вере, језика, писма и народности у односу на Немце и Мађаре, а затим слободних српских држава на Балкану у односу на Турску, завршила би се коначним окупљањем Срба и српских земаља око Београда. Ово се и десило српском Пировом победом 1918. године.

Хрватска је до 1945. године могла само да жели српске земље као своје и да их нуди другима да их сматрају за своје. Победа кроатокомунистичког врха над српским комунистима од 1937. до 1948. године остварила је већи део великохрватских амбиција на рачун Срба. Изван хрватских граница остале су Босна и Херцеговина, Бока Которска и Војводина, земље са народом које ипак није могла да узме. Хрватска је за време Другог светског рата ратовала против Југославије и спровела геноцид над Србима као народом а поред реченог, учествовала је у рату као народ и држава против Антихитлеровске коалиције.

Нашавши се пред овим зидом старе великохрватске идеје, од Aнте Старчевића, „апостола југословенства“ Јосипа Ј. Штросмајера, Стјепана Радића до Анте Павелића, кроатокомунисти на врху КПЈ потрудили су се да дарују аутономију Војводини. Ко је први саопштио хрватским комунистима да то учине, још увек није разјашњено.

Требало је спречити да православни народ добије превагу у Југославији а уколико су православни свесни да је имају, тада мањинским питањем да се превага разводни, као што је учињено у Војводини. Аутономија је зато уперена директно против Срба и Србије! Аутономија Војводине представља слом историје и политике Србије. Слом српске политике није залечен ни током владавине, тачније, четрнаестогодишњег демократског режима Слободана Милошевића.

ОБНАВЉАЊЕ СТАРОГ НАСЛЕЂА Октобра 2000. године у Србији је обновљена титоистичка диктатура са парадржавном аутономијом Војводине, која је коначни облик добила са Борисом Тадићем и његовим споразумом са СВМ и суседном Мађарском. Настао је затим бескрвни али опасан грађански рат демократског Новог Сада и Београда. Демократски Нови Сад са покрајинском владом покушава да одстрани Републику из Покрајине. У овој аутономашкој работи све до после избора ове године Демократска странка – Нови Сад уживала је интересну подршку Савеза војвођанских Мађара, који је после избора променио табор .

Захваљујући неразумној политици Пајтићеве владе, а једним делом саме ДС на челу са Борисом Тадићем, мађарска мањина као партнер држави подржала је предложени Статут који је био на „поправном“ а да ништа поправљено није и пружа СВМ могућност даљег освајања политичког простора који му не припада.

Основни циљ СВМ је прво рехабилитовати процесуиране и кажњене мађарске ратне злочинце, југословенске држављане, а са њима и њихове саучеснике фолксдојчере у Бачкој. Ради постизања постављеног циља, домаћи угронацисти покренули су пропаганду против Срба и Србије саопштењима и научним скуповима да је над Мађарима, мањином у Србији, извршен геноцид и да треба рехабилитовати процесуирана лица. Циљ ове пропаганде је да се на једној страни прикажу невина лица мађарских мањинаца, а на другој Срби, сурови злочинци. Процес је без икакве основе започео Борис Тадић и у њега укључио Српску академију наука и уметности, која је успоставила сарадњу са Мађарском академијом наука. Ова сарадња крунисана је издањем зборника радова „Мађари и Срби“ на мађарском и енглеском језику, у којем су, између осталог, Срби приказани као извршитељи геноцида над мађарском мањином зато што су гонили и процесуирали Мађаре, југословенске држављане, ратне злочинце. А ово нису смели! Овим су се огрешили о паролу „Не дирај Мађара!“ угронацистичке организације Турански ловци, чије присталице су носиле знак распознавања − мале месингане секире као упозорење да ће свако ко дира Мађара бити убијен! Чланови ове политичке организације извршили су, заједно са другим немзетерима, геноцид над Србима у Бачкој априла 1941. и јануара 1942. године.

Следећи корак после усвајања „поправљеног“ Статута и нове административне поделе, односно федерализовања Србије, јесте захтев да се успоставе нове границе округа по члану 32 који је остао неизмењен како би се олакшало увођење нове мешовите мађарско-српске администрације, што је први корак ка аутономији националне мањине и за циљ има стварање „меке“ границе према Мађарској.

Иштван Пастор је већ једном поставио питање нових граница округа, вероватно имајући на уму предлог Ласла Текешија, једног од првака мађарске националне мањине у Румунији, који је прозвао Србију да треба да изврши нову територијално-административну поделу Војводине. Прозивка Ласла Текешија накнадно посредно показује став првака „мађарске националне заједнице“ у Србији која се залаже за исто како би спајањем неколико општина створила нови управни округ у северним деловима Републике и релативну већину Мађара а самим тим покренула друге политичке процесе, као што је речена „мека“ граница према Мађарској.

Зато познаваоце прилика у покрајини не чуди захтев Балинта Пастора у Народној скупштини Србије да се укине колективна казна у три насеља Бачке за учеснике у масовним геноцидним злочинима над Србима априла 1941. и јануара 1942. године. Укидање колективне казне ратним злочинцима, мађарским немзетерима и њиховим саборцима фолксдојчерима, ставило би под сумњу рад југословенских војно-полицијских и судских органа у процесу истраживања и утврђивања злочина и поступке према ратним злочинцима. Овај захтев Балинта Пастора да се укине одлука о колективном кажњавању мађарских мањинаца и фолксдојчера спада у намеру да се ратни злочини пребаце на Србе, иначе жртве геноцида у Бачкој 1941−1944 године, и они сврстају у исти кош са немзетерима.

Прихватање овог захтева за Србију би значило да прихвата план обнове Угарске без обзира што Угарска није исто што и Мађарска. Мађарска је нова држава чије су границе, одређене 1920. године, много старије а одређене су први пут у новом веку у Паризу 1896. године на Конгресу народности Угарске а потом још једном у истој организацији у Будимпешти. Европске силе али и Мађари су на овај начин начелно упознати са границама Мађарске у оквирима Угарске. Ова начелна граница коју су показали Словаци, Срби, Русини и Румуни била је међу кључним чињеницама при изради основе за склапање мировног уговора у Тријанону јуна 1920. године.

По овом уговору, одређене су чланом 27 максималне границе Мађарске са Аустријом, Краљевином СХС, Румунијом и Чехословачком. Мађарска је признала Краљевину СХС и у њену корист одрекла се, члановима 41 и 42 уговора о миру, свих права на територије и правних основа некадашње Аустроугарске монархије, које леже изван граница Мађарске. Сва лица која имају завичајно право на територији у оквирима некадашње Аустроугарске добијају, са искључењем мађарског држављанства, држављанство оне државе која врши суверенитет на реченој територији.

„ПЉАЧКА НОВЕ ТЕРИТОРИЈЕ” Тријанонски мировни уговор био је нарушен новембра 1938. Првом, а потом Другом бечком арбитражом августа 1940, а у међувремену и марта 1939. уласком мађарских трупа у Закарпатску Украјину и на крају учешћем Мађарске у рату против Југославије априла 1941. године, што је светска јавност сматрала „…као пљачку нове територије…“ Врхунац активности Мађарске био је улазак у рат против СССР-а у савезу са Немачком, Финском и Румунијом јуна 1941. године а нешто касније и са Хрватском исте године.

Према Париском мировном уговору, који је потписан фебруара 1947, потврђене су границе Мађарске од 1. јануара 1939. године.

Ласло Текеши у Румунији и Балинт Пастор у Србији нису усамљени. Пре њих, када је почела сепаратистичка оружана побуна усташоида у Хрватској, у којој је Мађарска имала знатног удела, јавио се Шандор Пал исто као Балинт Пастор у Народној скупштини Србије, са захтевом да се изврши ревизија границе Србије и Мађарске пошто се Југославија распала и више не постоји. Јавио се и председник владе Мађарске Атила Јожеф и поставио питање положаја Мађара у Војводини, који треба да буде измењен уколико Србија постане поново независна држава.

Атила Јожеф сматра да је Југославија била надлежна за Мађаре, а не Србија. Пренебрегава чињеницу да су уједињење народа и територије Баната, Бачке, Барање и Срема, на којој су Словени / Срби живели око осам векова пре доласка туркијских племена Угара, спровели Срби и Буњевци „без преговора и без поговора“ директно са Србијом 26. новембра 1918. године.

Када је потписан Тријанонски мировни уговор, још увек је постојала Краљевина Србија а Србима у пратњи су били, додуше калкулантски, Словенци и Хрвати. Није постојала јединствена држава све до Видовданског устава 1921. године, када су Банат, Бачка, Барања, Срем, Црна Гора, заједно са срезовима из Босне и Херцеговине, као делови Србије, коначно ушли у Краљевину СХС.

ДВЕ БИТКЕ Данас се поред битке против парадржавне аутономије Покрајине коју воде државотворне српске партије води још једна. СВМ, подршком неуставном Статуту, заједно са ЛСВ води битку за мађарску Војводину, идеју чији корени су дубоко у прошлости ако сматрамо да је протеклих сто година дубока прошлост.

Већ јануара 1924. године, Лукач Плескович и Бенедикт Мачкович, мађарски интелектуалци који нису прихватили нову државу, формирали су Војвођанску партију да би 13. децембра исте године у листу „Фелд“ у Суботици објавили проглас „Народима Војводине“ и поставили захтев за стварање мађарске Војводине. Наишли су на одбијање ове идеје од стране државе, Срба и Буњеваца и осталих Словена, те су се обратили Загребу који је њихов захтев једва дочекао и дао подршку са сопственом калкулацијом. Добро су, у Загребу, знали план престолонаследника Франца Фердинанда за цепање Угарске из 1909. године, који је своју идеју платио главом у Сарајеву, те је пружио подршку с циљем да се домогне територије Војводине, што су касније учинили и комунисти.

Агресија Мађарске на Југославију и окупација Бачке и Барање 1941. године пропраћена је геноцидом над Србима који су извршили војска, полиција и немзетери, Мађари, југословенски држављани. Покушај Мађарске да обнови Угарску помоћу Трећег рајха завршио се катастрофално двоструком окупацијом, прво од Вермахта а потом од Црвене армије.

Пред ударима Црвене армије, док су се Вермахт и хонведи повлачили у правцу Аустрије и Немачке, вођа мађарске нацистичке партије „Стреласти крстови“ Ференц Салаши је у градићу Кесег на западу Мађарске октобра 1944. године прогласио уједињење „вековних територија Угарске“ и објавио намеру да изгради федералну Угарску.

После рушења Берлинског зида 1989. године и повлачења Совјетске војске из Мађарске, у Мађарску су стигле разне натовске службе ради организовања демократије која је под њиховим надзором изродила демократску обнову угронацизма.

Виктор Орбан, актуелни председник Мађарске, на основи програма странке „Фидес“, на чијем је челу објавио исто као Ференц Салаши, вођ „Стреластих крстова“, да ће да уједини све Мађаре у Карпатском басену. За разлику од Ференца Салашија који је Тријанонски мировни уговор прогласио ништавним, Виктор Орбан то још није учинио.

ЗАВИЧАЈНО ПРАВО Један од корака ка уједињењу је додела мађарског држављанства свима који могу да докажу да су им преци живели на територији Угарске до разграничења са суседима, или да су живели у Бачкој за време окупације 1941−1944 године. Резултат ове акције актуелне власти у Мађарској је око 100 000 нових држављана из Србије на основу „завичајног права“. Овде се нешто чудно дешава због Тријанонског мировног уговора из 1920. године. Прво, Мађарска се одрекла свих права на овим територијама! Друго, Тријанонски мировни уговор обавезује државе да сва лица која имају завичајно право на територији што је некада била у оквиру Аустроугарске монархије добију пуноправно држављанство оне државе која врши суверенитет на реченој територији. Ово је остало и по Париском мировном уговору 1947. године непромењено. На територији Бачке и Баната, данашњих северних српских територија, носилац државног суверенитета је Република Србија а не Мађарска. Ово је поремећено избором Андора Делија, потпредседника владе Војводине и покрајинског секретара за управу, прописе и националне заједнице, члана Савеза војвођанских Мађара, за посланика у Европском парламенту као представника „мађарске националне заједнице“, на листи партије „Фидес“ из Мађарске са седиштем у Будимпешти. Већ смо рекли и да поновимо − Мађарска се одрекла, члановима 41 и 42 уговора о мир, свих права на територије и правних основа Аустроугарске, које леже изван граница Мађарске. Исте одредбе су остале и по Париском мировном уговору са Мађарском из 1947. године.

Откуд сада чланови угронацистичке партије „Фидес“, на чијем челу је премијер Мађарске Виктор Орбан, у Србији? Из које земље долази Аладар Дели у Европски парламент и чије интересе има намеру да заступа?

Каже: заступаће интересе Мађара у Војводини! Не помиње Србију! Савез војвођанских Мађара је овим избором Будимпеште, игнорисањем државе Србије, добио представника у Европском парламенту.

Најважнија питања поводом статута

Да ли је Србија Статутом федерализована и да ли је и Војводина федерализована?

Да ли су одредбе Тријанонског из 1920, и Париског мировног уговора из 1947. године прекршене?

Ово је један од разлога због којег је вођство СВМ са чланством подржало спорни Статут и утицало на његово усвајање, заједно са аутономашима и ДС. Статут је тиме неформално операционализовао функцију међународног признања Војводине, што је познато од јула 1992. године када је вођа ЛСВ, Ненад Чанак, на збору своје странке у Кикинди којем су, према извештају Републичке ДБ, у већини присуствовали локални Мађари изјавио да ће Војводина бити међународно призната и постављена као тампон зона између Хрватске, Србије и Мађарске.

Зато ћемо се осврнути на члан 9 којем је додат нови став ради објашњења традиционалних симбола Војводине, а треба да замени страшила од грба и заставе Покрајине. Боје заставе су традиционално српске, грб је такође традиционални, из 1848. године. Ово је скоро у реду, али грб Војводовине Српске био је исти као грб Кнежевине Србије! Ово не чуди јер Војводовина Србија и Кнежевина Србија биле су 1848. године практично уједињене. Ово је прво уједињење Срба Баната, Бачке, Барање и Срема са делом Војне крајине и диштриктима Великокикиндским и Шајкашким у једну, истина провизорну националну јединицу. Зато треба грб и заставу Покрајине, ако су они уопште потребни, изједначити са републичким симболима а не измишљати нешто што дели један народ и разбија државно јединство.

Посебно је занимљиво објашњење значења штита на грбу Војводине: „Штит лежи на војводској порфири (плашту) са три набора, висећој испод затворене војводске круне…“

Три набора изгледа да симболишу Банат, Бачку и Срем, али где је Барања? Барања се ујединила са Србијом 1918. године!

Војводска круна припала је цару и краљу Францу Јозефу I који је био српски војвода!

То је исти онај српски војвода који је 1914. године објавио рат Србији, чија полиција је хапсила Србе свештенике, учитеље, истакнуте економе, интелектуалце и националне раднике по Банату, Бачкој, Срему и Великој Мађарској, слала их у логоре у Темишвару, Араду и у затворе у Вацу, Сегдину и другде, одакле су млађи, војно способни, слати на фронт да се не врате и подигао шуму од вешала широм Монархије. То је исти онај српски војвода чија војска је починила ратне злочине по Мачви, Подрињу и у Топлици.

Додуше, овај српски војвода умро је новембра 1916. године а наследио га је други српски војвода, цар и краљ Карло Четврти, или Први, зависи да ли је боравио у Бечу или Будимпешти, који је оставио титулу „Краљ вешала“ као успомену Војводини. Овај „војвода српски“ је током 1917. године покушао да изађе из рата те је између осталог разматрао оснивање Југославије у оквирима Хабзбуршке монархије, у коју би била укључена и Србија!

Зато нама остаје сумња да је пуковник Драгутин Димитријевић Апис са друговима платио главом 1917. године ову намеру цара и краља „војводе српског“ у садејству са Британцима!

Војводовина Србија или Српско Војводство 1848 −1849 године настало је као мит српске државности на целом српском етничком простору, припадало је другом времену и било посвећена ослобођењу и уједињењу српског народа.

Идеју Војводовине Србије, њен мит васколике српске државности, наследила је Уједињена омладина српска, па Светозар Милетић и његов зет Јаша Томић који је на крају са сарадницима спровео уједињење Баната, Бачке, Барање и Срема „без преговора и без поговора“!

Све је речено!

Да ли су о овим чињеницама водили рачуна статутописци и народни посланици у покрајинској и републичкој скупштини, или о наредби Броза од 8. октобра 1944. године, којом је извршена сецесија од Србије Баната, Бачке и Барање а са њима и Срема?

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Statut Vojvodine usvojen…

    iza ledja Poplave
    iza ledja Naroda ,
    ispred ociju Vlade Republikle Srbije,
    Ispod podignutih ruku delegata Narodne Skupstine R Srbije…
    pred ocima srpskih Partija,
    pred ocima SNS i njenog Predsednika…

    Statut Vojvodine usvojen kao da Srbi i Srbija ne postoje?!




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *