Почетна / Друштво / Србија не игра, али је крива!

Србија не игра, али је крива!

То што се наша репрезентација није пласирала на текуће Светско првенство, које је заиста догађај од прворазредног значаја, не значи да из извештаја из Бразила изостаје уобичајена, већ више од 20 година стара пропаганда о злим и крволочним Србима

Швајцарска на текућем Светском првенству игра без звездице поред свог имена. Чудно, с обзиром на то да њихов играчки састав, судећи по презименима, делује као да покушавају да се отцепе од Србије: све сам Бехрами до Шаћирија.
То што, међутим, нема звездице, или пак Бриселског споразума, не значи да на Светском првенству нема политике. Напротив, ово такмичење је колико спортско толико и пословно, а самим тим је и политичко. И као такво, наравно да не може да прође без Србије, иако се нисмо ни квалификовали за њега. О томе нешто касније.
Мундијал је ипак јединствен у односу на друге политичке догађаје оволиких размера: то је једини скуп од светског значаја у којем Вашингтон нема одлучујућу улогу. Делом због тога што Американце и не занима претерано ова врста фудбала (имају ону своју, која је тамо далеко омиљенија) а делом због тога што је врхунски спорт као област деловања превише очигледан за уобичајена мешетарења којима је склона Бела кућа, тек, борба за пехар нашироко познат као „Златна богиња“ (мада је тај надимак припадао ранијем издању статуе, која је замењена 1974. године на Светском првенству у Западној Немачкој) протиче без иначе незаобилазних „специјалних изасланика“ америчке администрације.

АНГЕЛА НА СВОМЕ Али, политике има. А где има и политике, има и политичара. Чак и у свлачионици. Тако је Ангела Меркел, после убедљиве победе Немачке над Португалијом (4:0) мртва хладна сишла међу своје разголићене и ознојене земљаке како би им честитала на неочекивано убедљивом почетном успеху.
Немачка канцеларка иначе је позната као велики љубитељ спорта, а поготово фудбала. С обзиром на то да не излази из оноликих нараменица, није ни чудо што и у склоностима подсећа више на мушкарца него на жену. У крајњем случају, нити је њој било непријатно у свлачионици намењеној фудбалерима, нити су они показивали ма какав знак узнемирености што је једна дама међу њима. У неприкосновеном царству тестостерона, а од свлачионице нема већег у том погледу, Фрау Меркел се напросто осећа као свој на своме.
Ангела је том приликом деловала толико задовољно и усхићено да падају у воду сва њена ранија издања са „пријатељима“. Лукас Подолски, нападач немачке репрезентације, заиста делује као неко ко прија Ангели Меркел да јој буде у близини. Државници балканских држава које Немачка упорно понижава, не баш.
Искрено говорећи, Фрау Ангела била је сва озарена и приликом сусрета са бразилском председницом Дилмом Русеф, што је још један наговештај да је Немачка ипак благонаклонија према онима који јој не вичу „Данке“ свако мало. Дилма Русеф је, са друге стране, имала мање разлога за задовољство, и то управо због Светског првенства, које многи очекивано користе како би поткопали углед домаћина. Противбразилска пропаганда није, наравно, попримила сочијевске размере, али је ипак присутна у извесној мери. Тако је, на пример, енглески дневни лист „Гардијан“ просто морао да објави чланак о томе како је бразилска унутрашњост пуна запостављене сиротиње, која од овог Светског првенства не само да нема никакву корист већ, напротив, има само штете. „Далеко од Фифине успаљене гомиле, у прашуми око Манауса локално становништво је безнадежно – добили су прескупи стадион који им уопште није потребан али не и позив на своје Светско првенство“, стоји у поднаслову чланка, који је потписала новинарка Хедли Фридмен. Наслов чланка је још знаковитији: „Како је због Светског првенства Бразил закинуо свој народ у Амазону“.
[restrictedarea]

КРОКОДИЛСКЕ СУЗЕ Занимљиво је то што западни извештачи, попут овде присутне Хедли Фридмен, почну да се занимају за сиротињу по другим земљама само и једино онда када могу да науде тим земљама, али не и да помогну сиротињи. Када терају друге земље на ове или оне економске мере, тада им нимало није стало до сиротиње која ће остати без посла или са значајно смањеним приходима. Никада не говоре о некаквим законима, или каквим другим решењима, који би довели до праведније прерасподеле средстава на кугли земаљској. Али зато, када им се укаже прилика да науде угледу одређене државе која им је из ма ког разлога на мети, онда се редовно сете најугроженијих друштвених слојева, над којима стану да лију крокодилске сузе.
Свакако да такве сузе нису сасвим без последица. Када се Дилма Русеф појавила на стадиону на отварању првенства, чули су се прилично гласни звиждуци из публике. Не треба сметнути с ума ни насилне демонстрације незадовољника, које су се одигравале око стадиона у Сао Паулу управо уочи прве утакмице. То што људи демонстрирају је једно – негде је и природно да незадовољници користе помпу Светског првенства зарад промоције сопствених циљева; али, то што светски (махом западни) медији толику пажњу придају баш тим догађајима, нешто је сасвим друго.
Ако се питате шта се то Западу замерио Бразил, сетите се тога да је члан БРИКС-а, заједно са Русијом, Индијом, Кином и Јужном Африком. То међународно удружење већ годинама прети да помути разарајућу надмоћ америчке империје и њених савезника, између осталог и тако што све чешће размишљају о томе да замене долар на месту резервне светске валуте, па онда и није чудо што Запад, макар превентивно, удара могуће супарнике тамо где их боли. А може бити и да је реч о чистој инерцији. Ко вели, да се не баце сви ти новинарски кадрови који и не знају ништа друго осим да копају по туђем прљавом вешу. (Никада им не падне на памет да мало чепркају по прљавштини у сопственој држави.)
Али, када је реч о самој фудбалској страни Мундијала, ту је, као што је речено, амерички утицај много мањи од уобичајеног. Јесте да Фифа, једна од најкорумпиранијих организација у спорту (а и шире) није нека нарочита благодет за своје поданике, али са Фифиним званичницима и њиховом логиком барем знате на чему сте; тачније, колико им дођете. Због тога се може рећи да Светско првенство у фудбалу можда указује на то како би свет требало да буде уређен: кад већ није савршен, онда барем да не буде у канџама једних те истих. Фифа и остали фудбалски оци, колико год били моћни и осиони, ипак су узрочно-последично зависни како од играча на терену тако и од публике на стадионима и оне крај малих екрана.
Та узрочно-последична веза се и те како осећа. Због ње, уз све тешкоће, невоље и промашаје које светска фудбалска асоцијација ствара и изазива, фудбал као игра и нарочито Светско првенство као највећа фудбалска смотра ипак успевају да се одупру владајућој поплави нападне јефтиноће.

АМЕРИЧКА ЛОГИКА Покушаји да и фудбал појефтини не изостају. Примера ради, на свечаности отварања Мундијала су, уз бразилску певачицу Клаудију Летите, наступили и Џенифер Лопез и репер Питбул. Какве везе они имају са фудбалом или Бразилом, бог ће га знати, тек, објављено је да је сама свечаност коштала девет милиона долара. Ако ћемо право, те паре јесу улудо потрошене, барем онај део који је отишао госпо‘ици Лопез и Питбулу. А Бразилцима је изгледа промакао наук да што више плаћате такве „уметнике“, то сте суштински све јефтинији.
Постоји опасност да таквих опасности у блиској будућности буде све више. Ово првенство у Бразилу, наиме, прети да постане најгледанији фудбалски догађај у Сједињеним Америчким Државама икада. Тамошња гласила су са одушевљењем известила да је прва утакмица америчке репрезентације, против Гане, имала скоро једнак број гледалаца као и последња утакмица финала НБА лиге, која је играна дан раније, а чак и већу гледаност него мечеви хокејашке НХЛ лиге. Посебно се наглашава популарност фудбала у престоници Вашингтону, где су кафићи и пабови за време утакмице били препуни навијача који су пратили пренос уживо. А то што је победу „јенкија“ над Ганом преко Твитера поздравио и амерички председник Барак Обама можда наговештава давно прижељкивани „фудбалски бум“ у Америци.
Тај бум прижељкују првенствено пословно усмерени фудбалски људи како они у самим САД тако и они у остатку света. Америчко тржиште је једноставно превише захвално за свакакве врсте забава, нарочито спортске, па то што „бубамара“ тамо још није стекла чвршће упориште представља велики изазов најпопуларнијем спорту на свету.
Да ли ће се бум и догодити, није баш најизвесније у овом тренутку. Али, уколико до њега и дође, није немогуће да се онај однос снага, описан на почетку текста, унеколико промени. Већ сада се да приметити да Американци, по навици, све гледају кроз бројке. Тако су и подаци о гледаности преноса били ударнија вест него сама утакмица или победа. Такав поглед на свет упропастио је до сада многе области људског деловања.

ЗЛИ СРБИ – НАРАВНО! За Србе и Србију, авај, ни садашњи однос снага није нарочито повољан. То што наша репрезентација не учествује на првенству наравно да није спречило западне хушкаче да се присете нас као омиљених им негативаца.
Сајт „Спортс илустрејтида“, једног од најтиражнијих спортских часописа у САД, објавио је првих дана Мундијала потресну причу о Едину Џекоу, главној звезди репрезентације Босне и Херцеговине. У тој причи, посебно место заузима то што је Џеко провео детињство у „Сарајеву под опсадом“:
„Срби су окружили претежно муслиманско Сарајево и засипали га тешком артиљеријом, дан за даном, пуна 44 месеца. Снајперисти су моћним нишанима тражили цивиле и пуцали у њих. Противавионско оружје, направљено да обара суперсоничне ловце, пржило је по парковима и трговима“, овако је новинар „Спортс илустрејтида“, Рајт Томпсон, „описао“ ратне сарајевске дане, у духу најснажније противсрпске пропаганде која, ето, ни двадесет година касније не мирује. Није се устручавао ни од најпатетичнијих захвата, као на пример када наводи како је његов преводилац, извесни Џемал, у једном тренутку престао да преводи и заплакао, јер има „превише успомена на рат“. Чак на почетку текста, ваљда ради привида некаквог уравнотеженог приступа, Томпсон препричава разговор са једним Србином – који, нећете веровати, јадикује над тим што су „његови Срби“ гранатирали његово родно Сарајево, па сада од срамоте, присећајући се Достојевског и „Злочина и казне“, мора да живи на селу.
Чисто поређења ради, да ли је икада иједан западни новинар урадио оволико потресну причу о некој српској спортској звезди, Новаку Ђоковићу или Немањи Видићу или било ком другом, са нагласком на ратним страхотама које су они или њихови ближњи преживели током НАТО бомбардовања, па још све гарнирао преводиоцем који се, грцајући од суза, присећа свега што је претурио преко главе? Дабоме да није. Да не причамо што у том случају и не би морао да потеже за ратном пропагандом, као што се у случају „Сарајева под опсадом“ неминовно мора, већ за пуким и лако проверљивим чињеницама.
Од овог поређења још је поразније држање српских гласила. Као каква незрела дечица спремна да се понижавају само да би била примљена у друштво, овдашњи медији су препуни својеврсних позива читаоцима и гледаоцима да, кад већ Србија не учествује на Мундијалу, онда барем навијају за „драге комшије“ из Хрватске и БиХ! Када имате такву спортску јавност, спремну да гази преко сопствених мртвих, онда не можете ни да будете дорасли нечему тако великом и значајном као што је Светско првенство у фудбалу. Свеједно да ли на њему учествујете или не.
[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Glupavog li clanka. Kakve veze sve sto je ovdje naskrabano ima sa Srbijom? Ha?




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *