Почетна / Култура / Сликарство по цену живота

Сликарство по цену живота

Soba Van Goga u Arlu, Saint-Rémy-de-Provence, 1889, ulje na platnu, 57,3 x 73,5 cm, Paris, musée d’Orsay © Musée d’Orsay, dist. RMN-Grand Palais / Patrice Schmidt

Пише Славица БАТОС

Ко је био Винсент ван Гог и зашто му је, у једном тренутку, живот постао неиздржив? – питање је које пред нас изнова поставља актуелна изложба у париском музеју Орсе

Лудак? Ван Гог?

Нека онај ко уме да гледа лица људи, погледа портрет на коме је Ван Гог насликао самог себе […], тај лик риђокосог зликовца, који нас вреба и надзире, прожимајући нас претећим погледом. Не знам ниједног психијатра који би био кадар да проникне у људско лице таквом разорном снагом и да га тако, као на месарском пању, растави на непобитна психолошка факта.

Ове речи написао је Антонен Арто, 1947. године, поводом ретроспективне изложбе Винсента ван Гога, у париском музеју Оранжерија. Неколико дана пред отварање изложбе, чувени галериста Пјер Леб предложио је Артоу да напише текст о сликару, вођен мишљу да би искуство писца који је провео девет година у азилима за психички поремећене особе могло бити добра основа за разумевање дела једног уметника, кога је друштво такође прогласило лудим. Арто је, радећи грозничаво неколико дана и ноћи, избацио, право из утробе, есеј који ће постати незаобилазан у анализи, како његовог, тако и Ван Гоговог стваралаштва. Основна теза тог списа, насловљеног: „Ван Гог – од стране друштва самоубијен“, била је да је друштво гурнуло Ван Гога у самоубиство да би га спречило да обелодани „неподношљиве истине“.

Под истим насловом, којем је само придодато Артоово име (Van Gogh/Artaud, Le suicidé de la société) организована је занимљива изложба у париском музеју Орсе (Musée d’Orsay, до 6. јула 2014). Осмишљена тако да дело и личност Ван Гога прикаже кроз визију једног другог вансеријског – по некима, такође генијалног ствараоца – изложба пружа увид у преко четрдесет Ван Гогових слика, пропраћених цртежима и писмима. Упоредо са њима, могу се видети и Артоови цртежи, фотографије и документи, из времена када је настао поменути есеј.

Организовати ретроспективну изложбу Ван Гоговог дела, у данашње време, спада у немогуће пројекте. Цене слика су нарасле на неколико десетина милиона евра, тако да их музеји практично више не позајмљују, чак ни уз астрономска осигурања. Музеј Орсе, на срећу, поседује двадесет четири платна. За преосталих двадесет, осигурање су на себе преузели држава и два моћна спонзора. Али, чак и уз тај огроман финансијски напор, изложба није ретроспективног типа – него тематска и, уз то, комбинована са делима још једног уметника, као што се то ради већ годинама. Овај пут, добили смо, као додатак, и један преседан виртуелне природе. Слика „Житно поље са гавранима“, која никад не напушта Ван Гогов музеј у Амстердаму, представљена је публици у облику дигиталне пројекције, са могућношћу увеличавања до најситнијих детаља. Има се утисак да је овај новитет публика врло лепо примила. Времена су се, очигледно, променила и неке будуће изложбе ће се, вероватно, све више ослањати на достигнућа нових технологија.

СВЕШТЕНИК ИЛИ ТРГОВАЦ? Ван Гог је, уз Пикаса, најпопуларнији сликар на планети. За њега знају чак и они који мисле да је Леонардо да Винчи познати холивудски глумац, а Рембрант марка фрижидера. Његове слике препознатљиве су на први поглед. Опште је прихваћено да је био луд и да је зато себи одсекао уво. Зна се, такође, да је живео бедно, да се убио релативно млад и да је славу стекао тек неколико деценија након смрти. То би било све. То би могло бити и довољно да се, ето, не догоде повремено неке изложбе и натерају нас да у кохерентну, заокружену слику унесемо мало нереда.

Винсент ван Гог био је, на пример, образован човек. Говорио је четири језика, читао је класике и писце свог времена, боравио је у неколико европских престоница и одлично је познавао теорију сликарства. Да је следио животни пут својих предака или стричева, могао је да постане свештеник, адмирал, галериста… Али, није му било писано. Практично од самог рођења, зид неспоразума почео је да се диже између Винсента и остатка људског рода. Од момента кад су му родитељи наденули име детета које им је умрло тачно годину дана раније, смисао његове егзистенције, његов идентитет, његова виталност… све то као да је било доведено у сумњу. Винсент је био недружељубиво и пргаво дете, робустне грађе, чудних зелено-плавих очију, из којих је севао изазивачки поглед уплашене звери. Временом је од њега почело да зазире и његово петоро млађе браће и сестара. Проводио је дане луњајући по мочварним пустарама и шумарцима, посматрао бубе и водено биље, понешто прецртавао. Вук самотњак, у школи је патио па су псовке и увреде биле уобичајен одговор на најмању фрустрацију. Иза те рогобатне љуштуре крила се, заправо, већ тад, она страшна, бескомпромисна искреност, која ће на Винсента најпре навући јад и невоље да би му једног дана, наравно прекасно, донела разумевање и признања.

Са шеснаест година Винсент ван Гог је како-тако завршио своје школовање. Оно што га је интересовало – књижевност, филозофију и теологију, на пример – савладао је не обазирући се на школски програм. Читао је жудно, незајажљиво, са истом меланхоличном страшћу са којом је посматрао и природу, ако се природом може назвати суморна, инертна холандска равница. Имао је, очигледно, и квалитете и богат унутрашњи живот, али кад се поставило питање којом професијом би могао да се бави, на то питање нико није умео да одговори. Отац му је био свештеник, а три стрица уживала су врло висок углед у области трговине уметничким делима. Посебно најстарији од њих, по имену такође Винсент ван Гог. Он је годинама успешно пословао у Хагу и управо је продао своју галерију познатој француској фирми Гупил & комп. која је имала филијале у свим значајним уметничким центрима у свету. Млади Винсент је, сваки пут кад би био у посети код стрица, криомице и са дивљењем посматрао слике на зидовима. Осећао је притом да га нешто судбоносно, али тајновито и неартикулисано, вуче ка том универзуму, у којем реалност није више реалност, у којем ствари имају сопствени ред и закон, заснован на бојама, ритмовима, трептајима… Мучаљив и незграпан, какав је био, то никоме није рекао, па чак ни самом себи. Не питајући га за мишљење – јер, сматрало се да он мишљење и нема – породични савет се састао и закључио да је дошло време да се Винсенту нађе посао. Стриц је имао идеју, остали су се сложили и одлука је пала: Винсент ће бити трговац сликама.

На послу, у Гупиловој филијали у Хагу, Винсент постаје пример вредног и савесног службеника. Нико не уме да распакује или упакује слике тако вешто као он, нико као он нема у глави целокупан инвентар уметничких слика, графика, цртежа и репродукција које су прошле кроз галерију. Ако се изузме оно прво искуство са сликама у стричевој кући, Винсент о уметности не зна ништа. Наједанпут, читав један нови свет се указује пред његовим очима и он му хрли у сусрет са страшћу и инстинктима својих младих година. У галерији стиче увид у сликарство академским титулама овенчаних савременика. Када има слободног времена, посећује музеје или чита до обневиделости. Његово незнање је огромно, али је исто тако неизмерна жеља да некако продре у то ткиво мистериозних односа и значења, у којем, чини му се, има места и за њега.

Први пут у животу осећа се заиста добро и са надом гледа у будућност. Свој ентузијазам пренеће и на четири године млађег брата Теа – једино биће на свету коме је Винсент истински привржен и, вероватно, једино биће на свету које ће му сличним осећањима узвратити. Тео ће се, са непуних шеснаест година, запослити као приправник у бриселској филијали фирме Гупил, а Винсент, након што је добро испекао занат у Хагу, добиће препоруку за испоставу у Лондону.

[restrictedarea]

ПРВИ УСПЕСИ И ПАДОВИ Винсент ван Гог у лондонском издању се готово ни по чему не издваја од многобројних младих, елегантних џентлмена енглеске престонице. Троделни костим, цилиндар, па чак и извесни манири у опхођењу успешно прикривају његова ратарска плећа и срдиту нарав. Посао обавља са безбрижном рутином, времена има довољно и за посете музејима, и за читање, и за шетње лондонским предграђима. Енглеско сликарство га испочетка збуњује, али, мало-помало, његова сликарска оптика се проширује и обогаћује визијом света коју нуде Констејбл, Рејнолдс или Тарнер. Посебно снажан утисак на њега остављају графике које виђа у излогу чувеног илустрованог часописа The Illustrated London News. Врло брзо ће почети и сам да црта, тачније да илустрацијама допуњује описе свог живота у Лондону, које редовно шаље родитељима и брату Теу.

Одгајен у протестантској средини, Винсент од живота не тражи много: посао, скромни дом, породицу. Све то му је надохват руке, па чак и будућа вереница. Газдарица код које станује има ћерку, што да не, Винсент се у њу заљубљује искрено и силовито, задивљен и сāм снагом лавине коју је у њему покренула враголаста девојка. Чедан на свој примитиван и сиров начин, Винсент не зна да, колика год да је снага наших осећања, она не подразумева нужно и наклоност одабране особе. У тренутку кад је девојка са подсмехом одбила свог незграпног просиоца, он није у стању ни да појми ни да прихвати трагикомику свог положаја. Јер, то што он нуди чини му се огромно, несамерљиво, невиђено, а све што заузврат тражи је – само да дар буде прихваћен. Узалуд. Девојка ће остати неумољива, а Винсентовим жилама потећи ће јад и неспокој, који га више никад неће напустити.

Посао га више не интересује. Са клијентима је осоран и нетрпељив, па је послодавац већ најавио отказ. Кад је сам са собом, облак туробних мисли тако је тегобан и густ да се никакав излаз не види. У помоћ му опет прискаче стриц, сређујући преко својих веза да добије посао у Паризу. Стриц је убеђен да за бољке срца нема бољег лека од узавреле и, таман колико треба – фриволне, престонице уметности. Одиста, те 1874. године, Париз је поприште забавних и судбоносних догађаја. Група младих уметника, одбачених и исмејаних од стране уметничког естаблишмента, одлучује да сама себи организује изложбу, у атељеу једног фотографа. Званична критика им издева погрдно име „импресионисти“, не слутећи да ће, убудуће, бити помињана у историји само захваљујући том глупом испаду. Винсент ван Гог, међутим, ништа од тога не примећује, ни у чему не учествује. Заточеник сопствене тескобе, избављење тражи у књигама, пре свега у Библији. Некад је волео природу и сликарство, потом је волео једну жену, сада ће сву своју љубав усмерити ка Богу.

Следећих неколико година биће испуњене покушајима да постане свештеник или проповедник – макар и неплаћен. Посао код Гупила ће заувек изгубити јер је и газди и клијентима говорио да уметност не може да се третира као роба. Неко време ће радити као учитељ у школи за сиромашну децу, при Англиканској цркви, у једном од лондонских предграђа. И одатле ће бити избачен, јер је био против наплаћивања школарине. Годину дана ће спремати пријемни испит за теолошки факултет, али ће пре испита одустати јер нема ни снаге ни воље да се носи са преобимним градивом. На крају ће завршити као проповедник − лаик, међу рударима, у индустријској зони Белгије. Спаваће на слами, силазиће у окна, храниће се бедно… да би и одатле био истеран, са образложењем да подстиче рударе на штрајк. Болесног и руинираног у сваком погледу, родитељи га, под претњом смештања у азил за умоболне, враћају у Холандију. У том тренутку, Винсент ван Гог има двадесет пет година и, више него икад до тада, осећа се промашен, изгубљен, непотребан. Настаје период тешке апатије и конфликата са оцем, који и даље мисли да је неко прихватилиште за психопате најбоље решење. За то време, брат Тео постаје уважени трговац сликама, у фирми Гупил, у Паризу.

УМЕТНОСТ КАО ИЗБАВЉЕЊЕ Тео и Винсент су, како су године пролазиле, постајали све блискији. Више стотина сачуваних писама сведочи о томе колико је Винсенту било тешко да се снађе у тзв. нормалном, реалном свету. Истовремено, његова мисао и начин на који је уобличена у писану реч говорили су о истанчаности духа и о снажном, луцидном интелекту. Посебно су занимљива његова размишљања на плану теорије уметности. Теу је врло рано било јасно да је уметност једини начин да Винсент успостави комуникацију са светом и да се некако искобеља из хаоса своје намучене психе. Тео је био једини који је схватио да Винсентови цртежи нису неуротична потреба да се побегне од реалности и обавеза, него, напротив, покушај да се из реалности ишчупа неки дубљи смисао, да се, с оне стране варљиве појавности, дотакне жила куцавица света. Истине до којих су велики мистици стизали путем вере, Винсент је наслућивао и напипавао посредством уметности.

Та судбоносна спознаја да ће убудуће уметност бити његово избављење и мисија везана је за боравак међу рударима у белгијским угљенокопима. Са истим жаром са којим је проповедао Божју реч, почео је да проповеда уметничку истину. Цртежом је бележио погурене силуете, намучена лица, уџерице, изроварен и осакаћен пејзаж… Оно што није могао да научи из отворене књиге природе надокнађивао је прецртавањем репродукција великих мајстора или директно из уџбеника цртања. Једнога дана то више није било довољно. Осетивши да је на прекретници свог живота, спаковао је књиге и блокове у ранац и кренуо пешке пут Брисела. Да учи. Да постане сликар.

Шта може о цртању и сликању да научи неко ко већ има сликарско око, извежбано вишегодишњим проучавањем уметничких дела, неко ко већ годинама френетично копира цртеже великих мајстора и упиње се да схвати везу између линије коју повлачи на папиру и облика из природе? Анатомију? Законе перспективе? Карактеристике линије или сенке у односу на осветљеност? Тајне заната? Укус епохе? У ствари – све то. Винсенту је свака лекција добродошла. На једном цртежу из 1882. године (Sorrow, седећи акт проститутке са којом је, у то време, живео) видимо да су и око и рука поуздани, упркос извесним одступањима од академских норми. То видимо и на његовим првим уљаним сликама. Иако су мотиви реалистични (пејзажи, сцене из свакодневног живота сељака и радника) намаз боје и потез све више имају сопствену аутономију, пиктурални квалитет независан од тзв. фотографске слике света. У следећих неколико година, ова „аутономија потеза“, помешана са специфичном, унутрашњом вибрацијом Винсента ван Гога, отелотвориће се у сликарство којем се данас цео свет диви.

Период између 1880. и 1886. године могао би се назвати временом „учења и сазревања“. У то време, Винсент ван Гог живи мало у Белгији, мало у Холандији. Уписује се и на Академију у Хагу, али, ипак, више воли да „студира приватно“ уз колеге и пријатеље, сликаре, који већ имају извесно искуство. То му уједно решава и проблем атељеа. За све то време издржава га Тео, који заузврат добија понеко уље или цртеж. Протећи ће, међутим, много времена док се Тео не буде одлучио да клијентима покаже и понеку Винсентову слику. Разлози за ову уздржаност су до данас остали необјашњени.

Једног мартовског јутра 1886, Тео добија кратко писамце: „Бићу око подне у Лувру, а могу и раније ако хоћеш.“ Оно што је, између редова, већ било наговештавано у писмима обистинило се. Винсент је стигао у Париз и рачуна – нормално – да се усели код брата. Који – дивне ли коинциденције! – живи на Монмартру. Две године које ће уследити биће испуњене несугласицама и препиркама, Винсентовим „бежањем од куће“, Теовим извињавањима и молбама да се врати. Треба рећи да наелектрисана атмосфера у кући нимало није ометала Винсентов рад. Напротив, био је у свом амбијенту: његова нервна напетост и стваралачка распаљеност потицале су из истог извора.

МОНСТРУОЗНА МИСИЈА На изложби у музеју Орсе могу се видети неке од тих првих париских слика. Онај пар изанђалих ципела, на пример, који се публици одувек допадао, иако се по стилу (тамноокер тоналитет и широки, плошни намази боје) то мало платно разликује од слика којима се Ван Гог прославио. Много су репрезентативнији неколико мртвих природа са цвећем или воћем и, посебно, један аутопортрет. Већ на први поглед видимо да је Ван Гог савршено разумео поруке и импресионизма и поентилизма, али да их је, као и сви велики сликари, уградио у сопствену креацију. Просветлио је палету, користио је чисте боје (онако како излазе из тубе, не мешајући их) наносио их на платно изолованим, енергичним потезима, постављајући често, један уз други, комплементарне тонове. Оно што је радикално ново јесте издужен потез, који се шири и варничи у свим правцима. Нова је, такође, „психологија“, тј. одраз унутрашњег живота на лицу. „Далеко више волим да сликам очи људи, него катедрале“ – рекао је, алудирајући на Руанску катедралу, коју је Моне сликао у разна доба дана. Импресионизам дефинитивно није био по укусу Ван Гога. Све те приче о чистим оптичким импресијама изгледале су му као удаљавање од суштине и, као такве, бесмислене. Поентилизам, узапћен у оквире псеудонаучности, такође. Жељан истинског контакта са светлошћу, бојама и природом, једног дана је напрасно одлучио да напусти Париз и да своју сликарску мисију настави на југу Француске. Избор је пао на градић по имену Арл.

Француска Прованса, нарочито у пролеће, празник је за очи и мелем за душу – за обичног човека. За Ван Гога то је поприште на којем се одвија борба прса у прса између сила природе и његових стваралачких демона. Све што види он преноси на платно, као да отима, као да, без његове интервенције, свој тој лепоти прети бесповратно пропадање. Слика незајажљиво, као у трансу, „као бесан“, врло често један исти мотив по неколико пута, трошећи на платна и боје скоро сав новац који му Тео шаље. Смирује савест мишљу да ће Тео, једног дана, успети да прода те слике, бар за онолико пара колико кошта материјал. Њему лично, ништа не треба. Не мора да једе, може да спава било где, али боје и платна… без њих је угрожен и његов живот и разлог његовог постојања на свету.

Тео, који је, хтео-не хтео, постао саставни део овог делиријума, осећа инстинктивно да је Винсент на путу да оствари нешто велико. Проблем је само у томе што је та монструозна мисија у конфликту са практичном свакодневицом. Слике се не продају, новац одлази унеповрат, Винсента раздире осећање кривице због братовљеве жртве, вртлог лудила прети да их обојицу прогута. У једном тренутку, Винсенту се чини као спасоносно решење да подели своје скромно обитавалиште (чувену „Жуту кућу“) са неким другим сликарем. Као мотив наводи финансијске предности, посебно ако се, једног дана, ту оснује мала сликарска колонија. У суштини, он се плаши самоће. Плаши се сила које њиме витлају, плаши се нереда у својој глави. Неизоставно му је потребно неко упориште у том хаосу, поуздан поглед и пријатељска реч. Пол Гоген вероватно није био најбољи избор. Али Винсент жели управо њега и то се претвара у праву опсесију.

Пол Гоген у том тренутку има сасвим другачије планове и боравак у истом простору са успаљеним и неурачунљивим Холанђанином унапред га иритира. Међутим, нема избора. На тржишту слика он у потпуности зависи од Теа ван Гога, беспарица и њега притиска а, с друге стране, нуди му се неколико месеци лагодног живота. Пристаће, наравно, већ кујући у глави планове да, од уштеђеног новца, плати себи пут на далека, егзотична острва.

Винсент, који је и иначе луд, сад је луд од среће. Да би импресионирао Гогена, да би га што лепше дочекао, упада у стваралачку грозницу какву никад дотад није искусио. Слика сунцокрете, житна поља, чемпресе који подрхтавају у летњој јари, ноћна небеса избушена сјактањем звезда… све у чему препознаје сопствено дрхтање и жар. Више се не зна да ли кроз ту махнитост тражи одушка пренадраженим нервима или својим здрављем плаћа данак силовитој немани која му чупа утробу и мозак и која се, кроз слике, материјализује и размножава.

На те слике Гоген реагује врло уздржано. Објективна процена и пријатељски савети су све што има да понуди. Он има прецизне теорије о томе како треба сликати, добронамеран је са свима који су спремни да следе његову доктрину, али не подноси да му се противречи. Винсент то осећа и труди се – колико може – да буде добар ђак и да се усклади са Гогеновом естетиком. Смирио је свој раштркан потез, поједноставио композицију, пристао да површине хроматски уједначи и оивичи јасном линијом, прихватио је и синкретизам, и симболизам и елементе декоративности… и то је трајало све док га неумољиви, сликарски инстинкт самоодржања није упозорио да је изневерио оно што је требало да му буде најсветије – себе самог. Да је на путу да проигра своју уметност, ону коју је хранио сопственим животним соковима, којој је дао све. То је почетак краја. Пријатељство остаје наизглед нетакнуто, али Винсент све чешће губи нерве и пада у ватру на најмањи повод. Дискусије се претварају у свађе кроз које се провлачи нека мукла претња. Гоген све чешће говори о одласку.

Једног дана око Божића, у „Жутој кући“, полиција проналази полумртво тело Винсента ван Гога. Умотано у окрвављене чаршаве. Осакаћено. Прича о одсеченом увету и несретно завршеном пријатељству креће чаршијом, мада нико не зна шта се заправо догодило. Сви се, ипак, слажу око једне ствари: Винсент ван Гог је луд и треба га удаљити из заједнице нормалних људи. Речено – учињено, али му је омогућено да и даље слика. Занимљиво је да управо из тог периода потичу нека од његових најбољих дела. Препознајемо их по оном вијугавом, психоделичном потезу. Међу њима има и неколико аутопортрета. Гледајући их, имамо утисак да сликар преиспитује свој лик у огледалу и тражи одговор на суштинско питање: „Ко сам ја и шта то носим у себи?“

То питање не престајемо да постављамо и ми сами. Ко је Ван Гог? Зашто је свој живот окончао у моменту кад је у сликарству коначно достигао ниво за којим је тежио? Шта је то што више није могао да издржи? Осећање кривице што је сав терет око свог издржавања свалио на брата? Сумња да ће тај новац икада моћи да надокнади? Страх да ће га демон лудила једном дефинитивно узети под своје? Све већи раскол између њега и реалног света? Најлакше је одговорити – све то помало.

У суштини, нема правог сликарства без извесне сензибилности нервног система, као што не може бити сликарства тамо где је лудило већ узело маха. Човек у акутном психотичном стању, чак и ако га је природа обдарила талентом, никад неће направити уметничко дело вредно пажње. Управо до тог сазнања долазимо проучавајући Ван Гогов живот и слике. Ван Гог је истовремено био и промишљен и необуздан. Био је разапет до кидања између нагона да се препусти оргији боја и облика, с једне стране, и жеље да удовољи естетским законитостима – које је савршено познавао, с друге. Напор да некако успостави равнотежу између те две опречне тенденције био је преголем за његову, већ саму по себи крхку психичку конституцију. Не, Винсент ван Гог није био луд. Био је уметник. А пошто је себе видео само као ревносног занатлију, могли бисмо да кажемо да је – сагорео на послу

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *