Почетна / Друштво / Сергеј, Џо и Србија

Сергеј, Џо и Србија

Како је протекла посета руског шефа дипломатије Србији и зашто је потпредседник САД Џозеф Бајден честитао Александру Вучићу на избору за премијера тек (или: баш) сада, између његових сусрета са Ангелом Меркел и Сергејом Лавровим?

Срдачни осмеси и загрљаји пријатеља, које је српска јавност видела овог понедељка и уторка када је у званичној посети Београду боравио министар иностраних послова Русије Сергеј Лавров, изгледа, нису били ни вештачки ни намештени само за камере. „Били су то заиста искрени, братски разговори“, сумирао је утиске о посети руског шефа дипломатије, у разговору за „Печат“, учесник једног од разговора које је Лавров у Београду водио са својим српским колегом Ивицом Дачићем, председником Србије Томиславом Николићем и премијером Александром Вучићем.
Уосталом, Лавровљева посета и започела је баш у том духу, симболичним подсећањем на заједничку борбу и крв проливену за слободу; положио је венце југословенским и совјетским ослободиоцима Београда 1944. године.
И није то полагање венаца у спомен заједничкој борби, са свом симболиком коју такав гест са собом носи, било и једина разлика у односу на претходни велики спољнополитички догађај са директним последицама на нашу унутрашњу политику, дакле, у односу на прошлонедељну посету премијера Србије Александра Вучића канцеларки Немачке Ангели Меркел. Наравно да нема те заједничке борбе којој би, у спомен и дуго сећање, венац могли да положе било Вучић било Меркелова или ма који други Србин и Немац. Али се драстична разлика између двају сусрета на врху заправо понајбоље огледа у приметном олакшању с којим је Вучић, по завршеном разговору са немачком канцеларком, констатовао да „нових услова нема“; насупрот томе, било каквог условљавања Србије са руске стране – на разочарење овдашњих евроатлантиста, вазда жедних доказа да нам Русија није пријатељ – није било ни у назнакама.
А опет, да се и сва ова разлика учини сасвим безначајном, потрудио се потпредседник Сједињених Америчких Држава Џозеф Џо Бајден, својом честитком пуном претње упућеном Александру Вучићу, чији текст доносимо у оквиру.

[restrictedarea]

ДВЕ КЉУЧНЕ ПОРУКЕ Али кренимо редом.
Понајпре, у светлу украјинске кризе, кризе око изградње „Јужног тока“ и свих осталих светских криза у којима САД настоје да обуздају нарастајућу моћ Русије – при чему се ове две, украјинска и гасна, преламају и преко наших леђа – званична и наглашено пријатељска посета шефа руске дипломатије има посебну тежину. И, без сумње, изазива посебно незадовољство прекоатлантске силе која је, такође несумњиво, већ изиритирана прошлонедељном посетом (стигматизованог) председника Белорусије Александра Лукашенка Београду. И још више, позивом председнику Русије Владимиру Путину да 20. октобра, на 70-годишњицу ослобођења Београда, посети нашу престоницу; позивом после којега је Сергеј Лавров, иначе, одговорио да ће се лично код Путина заложити да се посета и оствари, уз опаску да цени што је позив председнику Русије упућен у оваквим међународним околностима.
А две кључне поруке, упућене после Лавровљевих састанака са српским државним врхом, ону иритацију и додатно појачавају.
Прва порука, већ изговарана али поновљена упркос свим притисцима, међу којима су они невидљиви били и кудикамо јачи од видљивих, јавних: и поред захтева САД и очекивања да своју спољну политику ускладимо са политиком Европске уније (то јест, да радимо оно што нам она каже) Србија неће увести санкције Русији. „Србија неће учинити ништа што би угрозило добре односе са Русијом. Сарадња са Руском Федерацијом отвара Србији велике могућности за просперитет и бољи живот грађана и то сви знају. Зато данас у Србији нема никога озбиљног ко би се тој сарадњи супротстављао“, саопштила је прес служба председника Србије Томислава Николића по окончању његовог разговора са Сергејом Лавровим.
Што се Украјине тиче, „председник Србије је рекао да наша држава са забринутошћу прати тамошња дешавања. Став Србије по питању кризе у Украјини неће се мењати, а председник Николић је истакао да се нада да ће сви проблеми што пре бити решени мирним путем“. На сличан начин, према саопштењу, и „председник српске владе изразио је забринутост због сукоба на истоку Украјине и нагласио да ће се Србија залагати да се украјинска криза реши дијалогом“.
Наш извор пак наводи да се на састанцима са нашим званичницима Сергеј Лавров више него топло захвалио на држању Србије, уз оцену да се, у односу на притиске да поводом Украјине мучки устане против Русије, Србија понела мушки. Подсећамо, сличну оцену је у недавном интервјуу „Печату“ изнео и амбасадор Русије у Србији Александар Чепурин.
Украјина је била важна тема српско-руског дијалога и због тога што ће наредне године наша земља преузети председавање Организацијом за европску безбедност и сарадњу, ОЕБС-ом. Насупрот тврдњи „Блица“ да „Русија има велика очекивања од нашег председавања ОЕБС: Србију ће болети глава због ОЕБС“, наш извор каже да је руски шеф дипломатије само изразио наду да ће, као председавајућа ОЕБС-а, Србија бити непристрасна и објективна и то је заправо и једино што Руси прижељкују. Е, сад, ако нам то буде створило проблеме код евроатлантских партнера…
А друга важна порука тиче се „Јужног тока“. Русија је од Србије добила обећање да ће радови бити настављени по плану (Ивица Дачић, уз опаску да, ако је направљен „Северни ток“, не види разлоге да исто не доживи и „Јужни ток“: „Сви економски пројекти који су започети биће настављени. Интерес Србије је да се они наставе. Наш национални и државни интерес је да се изгради ¸Јужни ток‘.“) а Србија од Русије обећање да никаквих измена у пројекту, упркос лошим вестима из Бугарске, неће бити: „Никаква промена планова апсолутно не постоји. Не гајим никакве сумње у то да је ово заустављање апсолутно привремено. Када се ради о ¸Јужном току‘, желим да нагласим да је то једно јединствено системско решење за снабдевање гасом дела југоисточне Европе.“
Додајмо овоме да је, према речима „Печатовог“ извора, министар Лавров са озбиљном дозом спокоја својим домаћинима пренео увереност Русије да ће, упркос свој халабуци, „Јужни ток“ бити изграђен, уз информацију да Бугарска, заправо, никакву званичну одлуку о суспензији изградње овог гасовода и није донела, иако се такав утисак стекао после прошлонедељне изјаве Пламена Орешарског, бугарског премијера, коме су одбројани дани на тој функцији.
Представници српских власти су од наших руских пријатеља добили и обећање даљег побољшања економских односа – конкретизацију тог обећања и њене ефекте очекујемо јер су Србији потребни као хлеб насушни – а добили су и јавну подршку која им је, за јавну употребу у Србији, потребна подједнако; подршку нашем ставу у вези са Косовом и Метохијом – тако да нам сада остаје само да стрепимо због нашег става; паде без речи у ноћи између уторка и среде и барикада на главном мосту на Ибру у Косовској Митровици – и добили су од Лаврова подршку својим евроинтеграцијама, која додуше подсећа на Путинову идеју стварања јединственог цивилизацијског и економског простора између Владивостока и Лисабона: „С поштовањем се односимо према позицији Србије кад је реч о преговорима о уласку у ЕУ. Та позиција полази од недопустивости стварања нових линија раздвајања у Европи и промовише идеју јединственог економског, хуманитарног и културног простора.“

СТРАТЕГИЈА (НЕ)ПРИЈАТЕЉСТВА Ивица Дачић је Лаврову и јавности на то узвратио очекивањем, или обећањем, да „чланство Србије у ЕУ никако неће ослабити или прекинути везе са Русијом“: „Нисам схватио да је то питање ¸или Русија или ЕУ‘. Ми желимо и ЕУ и настављање добрих односа са Русијом. Зашто би се само од Србије тражило да се опредељује ¸или-или‘, док друге земље ЕУ имају најразвијеније односе са Русијом.“ На сличан начин је и премијер Вучић рекао да је „циљ Србије да постане чланица ЕУ, али истовремено и да очува добре односе са Русијом“ и све би то звучало само као санак пусти – имајући у виду црногорски Извештај о скринингу за Поглавље 30 (Спољни односи) у којем се од Црне Горе експлицитно захтева да раскине свој споразум о бесцаринској трговини са Русијом, што и нас чека – да нам наш извор није пренео обећање Сергеја Лаврова да ће Русија, и по уласку Србије у ЕУ („Ако се и то деси једног дана…“ рекао је заправо Лавров) пронаћи начина да Србија задржи привилеговани положај у економским односима са Русијом.

Све у свему, Лавровљева посета званичном је Београду дала доста разлога за задовољство. Довољно разлога за задовољство – макар зато што није добио ни нове услове, чак ни оптужбе за цензуру интернета – Београд је имао и после прошлонедељног састанка са Ангелом Меркел, којој је Александар Вучић чак понудио и партнерство и савезништво. Споразум о стратешком партнерству од прошле године Србија има и са Русијом. Назире ли се у тим партнерствима осовина српске наде да ће преживети све турбулентније промене у глобалној прерасподели моћи?
А између сусрета са Меркеловом и Лавровим, Вучићу стиже писмо из Вашингтона, од потпредседника САД Бајдена; тобожња честитка тобоже због избора на место премијера, иако је изабран још пре месец и по дана, 27. априла, тако да је тешко избећи закључак да није случајно што је стигла баш док Београд покушава да се позиционира између Берлина и Москве. Тим пре што Џорџ Фридман, оснивач америчке приватне обавештајне корпорације „Стратфор“ блиске вашингтонским безбедносним и политичким структурама, пише (3. јун, „Геополитичко путовање, други део: Граничне земље“): „Има логике у ближим немачко-руским везама. Економски, оне се допуњују и потребне су једна другој. Русија извози сирови материјал; Немачка извози технологију. Ни једна ни друга не воле притисак Сједињених Држава. Заједно, оне би могле да буду у стању да се одупру том притиску… Док Сједињене Државе могу да поздраве моћну Турску, исто не може да се каже за моћну Русију, а нарочито не за ону која је у савезу са Немачком. Највећи појединачни амерички страх не треба да буду ни Кина ни Ал Каида. То – највећи амерички страх – је амалгам технологије европског полуострва са руским природним богатствима. То би створило силу која би могла да угрози примат Америке… Немачко-руски однос, колико год ран и сведен он био, мора да погоди Сједињене Државе.“
Отуда, посматрано из ове визуре, Бајденово писмо Вучићу не мора да се схвати само као списак сачињен од налога и једне претње; налога да подржимо амерички начин расплета украјинске кризе, да сломимо отпор руководства Републике Српске учлањењу Босне и Херцеговине у НАТО као увод у учлањење Србије у НАТО и да признамо независност Косова и Метохије, и претње да ће Александра Вучића („Ваше лидерство…“) сматрати лично одговорним за (не)спровођење ових налога. Већ Бајденово писмо може да се схвати и као претеће подсећање да се Сједињене Америчке Државе овде питају, а не Немачка или, не дај боже, Русија. А све то је појачано и кампањом оптужби за цензуру интернета у Србији, као артиљеријском припремом за још једну промену режима који показује знаке недовољне пријемчивости за геостратешке интересе Вашингтона…
Што ће рећи да су пред Србијом и њеном влашћу углавном две опције. Да поступи по Бајденовој честитки и постане пријемчивија све до последњег Србина, или да насупрот томе покуша да преживи а да притом не направи неповратну штету нашим државним и националним интересима, све док се коначно не расплету односи у троуглу Москве, Берлина и Вашингтона. Реално, више од тога вероватно да и не можемо да очекујемо.

________________________________________________________________________________

Честитка пуна претње

Само месец и по дана пошто је у скупштини изгласан за премијера Србије, Александру Вучићу стигла је честитка потпредседника Сједињених Америчких Држава Џозефа Бајдена.
У честитки Вучићу, објављеној на интернет сајту владе Србије (али не и на званичним презентацијама потпредседника САД или америчке амбасаде у Београду, што је можда занимљиво приметити) стоји:
„Честитам вам на именовању за председника Владе Републике Србије. Унапред се радујем нашем раду на заједничким приоритетима, укључујући промовисање економске модернизације и побољшање инвестиционе климе и јачање наших билатералних односа.
Ваше лидерство је од кључног значаја за продубљивање односа између наших двеју земаља. Сједињене Државе ће наставити да подржавају залагања ваше владе да од Србије направите фактор стабилности у региону Балкана, али и изван њега. Криза у Украјини је само ојачала нашу решеност да подржимо Европу, која је целовита, слободна и живи у миру.
Уздам се у ваше лидерство како бих био сигуран да ће Србија стајати уз своје европске партнере у подршци међународним принципима, с обзиром на то да стремите ка правима и привилегијама чланства у Европској унији, као и на то да Србија преузима председавање ОЕБС-ом 2015. године.
Што се тиче Босне и Херцеговине, поздрављам улогу Србије као гласа толеранције, јединства и напретка ка евроатлантским интеграцијама. Ваше залагање да у потпуности нормализујете односе са Косовом је од пресудног значаја не само за остварење чланства Србије у Европској унији већ и за побољшање живота људи у Србији и на Косову.
У име америчког народа, такође бих изразио дубоко саучешће због настрадалих у поплавама у Србији и другим земљама у региону. Сједињене Државе су спремне да пруже додатну помоћ за опоравак и изградњу.“

[/restrictedarea]

7 коментара

  1. Ево слике и прилике да видимо шта смо и шта радимо. Јављају се кад треба и кад нам нису потребни. Русија & Немачка нама су важни.
    Онај ЏО и Блер знамо како су нас називали и шта су нам урадили дали су достојни било каквог контакта после СТРАШНОГ бомбардовања. ЖУТИ КАРТЕЛ И ПРЕОБРАЖЕНИ једно мисле и једно раде на штету НАРОДА И ДРЖАВЕ СРБИЈЕ.




    0



    0
    • Kao da Nemačka nije učestvovala u bombardovanju?Čak je prekršila i sopstveni Ustav kako bi nas bombardovala,pa čak i međunarodni propis da Nemačka ne sme vojskom izlaziti van sopstvenih granica bez odobrenja UN.
      Nisu nama nemci potrebni.Oni su samo krvopije. Više uzmu nego što daju.Kakvi su nam to „partneri“.
      Potrebni su nam sa njima dobri politički odnosi ali na odstojanju.




      0



      0
      • Da li uopste postoje takvi partneri koji vise daju nego sto uzimaju. Kao prvo, moramo prestati da verujemo da u medjunarodnom sistemu postoje „prijateljske“ zemlje, koje su voljne da zrtvuju svoje interese za nasu dobrobit, te da mozemo da se razvijamo drugacije nego svojim trudom, naporom, mudroscu i lukavstvom.
        Zapad je od vajkada prosperiao time sto je izrabljivao ceo ostali svet, sto je sa malim izdacima ali velikom vojnom silom uspevao da usisava sva ovozemaljska prirodna bogatstva. Trgovinske odnose shvata na nejednakoj osnovi. To je kljuc njegovog uspeha.
        Svaki trgovinski odnos za Zapadom sadrzi u sebi veliku dozu rizika i ravan je ekonomskom samoubistvu. Zato, pamet u glavu. Svet je sve veci a pouzdani partneri se mogu naci na drugim tackama globusa




        0



        0
      • „RADOSLAVE“ NISU NAS – SRBE BOMBARDOVALI 1999 VEC SU NACINILI GENOCID NAD SRBIMA!!! KO JE TO GLEDAO I STAJAO PO STRANI? „VELIKA“ RUSIJA . A KO JE PRVI PUT NAKON II SVETSKOG RATA UZEO PUSKU U RUKE I PRVI PUT NAKON II SVETSKOG RATA PUSTEN IZ KAVEZA PA TAJ ISTI DOSAO NE KAO TURISTA VEC KAO UBICA U SRBIJU?NEMACKA!
        PRVI CE PROCI KAO SRBI JER SU SEBUSALI U PRSA DA SU VELIKI A ZAPRAVO SU MALI. DRUGE TREBA ZATVORITI U KAVEZ I BACITI KLJUC KAO STO SE RADI SVAKOM ZLU




        0



        0
  2. Sram bilo intelektuktualce Srbije i Akademiju nauka sto svojom neaktivnoscu kopa grob Srbiji!




    0



    0
  3. Nešto baš i neznam,da su ,uvaženi akademici spašavali Srbiju.Obično se dodvoravaju,čuvaju svoj položaj i udobnost.Zar nisu davali prednost hrvatima u svemu ne misleći na interes Srbije.Prozivala sam ih ne jednom,što sramno ćute.Drže se pravila,“Ćutanje je zlato“.Odgovornost je samo i uvek na savesti naroda.Naši ministri,ne mešaju se u svoj posao,ko ih sme pozvati na odgovornost.Jedan besno odbija i pomisao da je kriv za stanje u policiji.Novosti pišu,da je naučno dokazano,da naš genom sadrži bliskost s nordijcima,ircima,francuzima,nikako s rusima.Šta je,s jezikom?Nemam nikakvo znanje iz tih naučnih oblasti,uz dužnjo poštovanje,ne mogu to prihvatiti.Znam,ko nam je uvek pomagao,ko nas nije ružio,znam,ko nas nemilosrdno bombardovao.No,svako nek nosi svoj zasluženi krst.Živela naša Srbija,živela Rusija,živeo Pečat,naš prozor u svet,ogledalo duše i savesti.Luna.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *