Почетна / Интервју / СЕЛИМИР РАДУЛОВИЋ: Русија глава света који долази

СЕЛИМИР РАДУЛОВИЋ: Русија глава света који долази

Разговарала Мила Милосављевић

И данас су лековите речи Николаја Јаковљевича Данилевског да Русија није само једна европска држава већ и читав засебни свет, каогод и речи из Пишчевог дневника Фјодора Михајловича Достојевског да ће наша велика Русија рећи своју нову здраву реч, реч коју свет још није чуо

Бестијализам савременог света је заправо атавизам варварских инстиката − варварство унутар наизглед уређене цивилизације. Може се рећи и овако: реч је о нељудском царству које обеснажује свако саосећање премa човековој судбини. Човек, нажалост, није кључна вредност савременог света. … Свет корпоративног капитализма, у оквиру којег је и Србија као мање-више затављена мрља, поништава идеју братства и заједништва међу људима, враћајући савременог човека у прошлост, ка Хобсовој хеуристичкој формули − човек је човеку вук, каже Селимир Радуловић, песник, одскора управник Библиотеке Матице српске, а донедавно челни човек Стеријиног позорја у Новом Саду.
Разговарамо о поезији, Стеријином позорју, Матици српској, усуду Србије и српског народа, те странпутицама савременог света…

Управо је завршено 59. Стеријино позорје. У којој мери сте могли да утичете на остварење своје намере изречене на почетку мандата, пре годину и по дана, да желите да Позорје „вратите домаћем тексту“?

Начелно говорећи, рекао бих да није толико важно да ли је директор Стеријиног позорја задовољан или незадовољан одабиром селектора. Онога часа када селектору дајемо мандат, оверавамо и његову селекцију. Он има, дакле, пуну селекторску (стваралачку) аутономију. Селекција је ствар његовог механизма сензибилности, на једној страни, изграђеног позоришног става (и угледа) на другој страни, и увида у стручну рецепцију представа које су биле у видокругу његове пажње. Свака је селекција, као што знате, субјективна (наравно, не и произвољна) и увек је, неминовно, предмет двоумица, спорова, па и полемика. Ако је веровати људима који дуже памте, овогодишња селекција се, као ниједна у минулих десет година, очас изборила за готово прећутни (одобравајући) консензус.
Прошле године је, у Селекцији домаћег драмског текста и позоришта, у такмичарском делу Фестивала, номиновано девет представа. Од тога – седам по домаћем драмском тексту. Ове године, од девет – осам. Процените, дакле, на основу ових чињеница (бројки) да ли се Позорје вратило себи и домаћем драмском тексту. Ако пак чињенице (и бројке) нису довољне да кажем да ћу своју кратку мисију у Стеријином позорју сматрати успешном ако гдеко, на основу ње, извуче поуку да није неопходно (када је реч о култури) просјачити пред туђим вратима, будући су своја широм отворена и иза њих се може штошта наћи. Одбрана свога, брига за своје не значи освајање туђега. Право других се не завршава тамо где почиње интерес нашега народа и наше културе, посебно ако се има у виду да се право нашег народа и културе не простире до границе њихове силе, већ само до границе њихове духовне неопходности.
Овогодишње Позорје било је један интензивни деветодневни позоришни перформанс и читаће се – и концепцијски, и тематски, и поетички – као једна организована програмска целина. За девет дана, у Селекцији домаће драме и позоришта, у Међународној селекцији „Кругови“, у оквиру програма „Позорја младих“ и осталих пратећих програма реализовано је, у просеку, седам-осам програма дневно. Уложен је велики труд да тај вишебојни уметнички мозаик има утемељено финансијско, организацијско и техничко-технолошко покриће, па се може рећи да смо ми, у Дирекцији фестивала, радећи свој посао, носили бремена једни другима. То је, у свету који вас наводи да поверујете да је свако од нас крив пред свима, због свих и због свега, прилично утешно.
[restrictedarea]
Да ли би Стерија, усуђујем се да поставим хипотетичко питање, био задовољан садашњим издањем Позорја?

Откуд знам, и у простору хипотетичности параметри времена и вечности нису исти. Ви и ја смо у времену, Јован Стерија Поповић је путник кроз вечност. Он је мислио целоносно, ви и ја мислимо одломљено. Његова реч је била обавезујућа, ватрена, на граници дела. И сама дело. Његово дело је припадало ономе што Михаил Бахтин назива диференцијалним јединством укупне културе епохе, али се није ограничило само на ту епоху. Оно, ми смо сведоци, живи интензивније у великом времену него што је живело у својој савремености. Јован Стерија Поповић је био, као и сваки уметник, у извесној мери талац своје епохе, свога времена; каснија времена су га ослободила тог ропства. Стога би било неозбиљно с моје стране да пророчки антиципирам став овог веродостојног путника кроз вечност о Позорју данас.

Ово је било ваше опроштајно Позорје, јер прелазите на нову дужност. Којим путем би, по вама, Позорје требало да настави своје трајање?

Чини ми се да је постојећи концепцијски оквир, фестивал домаћег драмског текста и домаћег позоришта, ваљан, под условом да у селекцији од девет представа пет до седам буде по домаћем драмском тексту. Међународна селекција „Кругови“ омогућује да се успостави мера укрштаја (и домета) када је реч о савременом европском позоришном знаку. Али будући сам човек који тражи, којега разједа сумња, најмање ми приличи да узакоњујем ствари. Није у мојој надлежности да одређујем шта је ситно и празно, а шта значајно и освештано. Сложићете се да се не може, по наруџбини, покренути људско срце, као што није могуће, уз помоћ било којег рецепта, одгајити надареног уметника, као хомункулуса у реторти (Иван Иљин). Ако бисмо, очас, мало раширили контекст, мора се водити рачуна о томе да је човеку дато да буде дух, да је позван да буде дух, што је супротно налозима тиранске једнодимензионалности корпоративног света, у оквиру којег се једномислије и једнодушје, нужно, претварају у гризодушје. Стога се, с ваљаним разлозима, утврђује да је духовна криза једног народа опаснија чак и од државног посрнућа; ниво унутрашњег, а не спољашњег раста овера је величине сваког народа. Сагласно томе, поводом вашег питања о путоводној идеји даљега трајања Стеријиног позорја није наодмет, изнова се суочити с (псеудо)питањем – да ли више губимо напуштајући себе него што можемо добити усељавајући себе у туђе!?
Позорје би, подразумева се, требало да се ослања, пре свега, на добра драмска дела. И модерна и класична. Није без разлога речено да су модерни писци месеци литературе и да они сјаје одбијеном светлошћу коју су позајмили од сунца класичних писаца. И једни и други, захваљујући позоришној чаролији, освајају и воде живе и слободне душе.

Поменусмо да одлазите на место директора Библиотеке Матице српске. Радује ли вас то?

Када сам, пре годину и по дана, именован за директора Стеријиног позорја, предочио сам да, иако у годинама када ме мало шта може фасцинирати, осећам лепу меру испуњености, јер је реч о једној од најпрестижнијих институција у савременој српској култури. Сада кажем – то је искуство за мене било предрагоцено. Одласком у Библиотеку Матице српске, у део институције која је кров културе српскога народа, гледајући властиту слику у огледалу, уверићу се, на лицу места, у веродостојност Борхесовог става да смо сви речи једне магијске књиге и да је та вековечита књига једина на свету, боље рећи, сам свет!

Како бисте, након недавног изласка из штампе „Изабраних дела, I-V“ у издању СКЗ и „Православне речи“, описали пут вашег људског и песничког сазревања?

Као и сви млади људи мога нараштаја, у своје време, веровао сам да није довољно да се свет мисли већ и да се мења. И мењао сам га, у својој глави, преименујући га и преосмишљавајући, али се показало да се, у стварности, мало шта догађало што није било у сагласју с већ виђеним историјским сликама. Током свог људског и песничког узревања, живећи у времену које тргује с лепотом, сродио сам се, сасвим природно, с открићем да се свет може преобразити по узнемирујућој слици Тројице. Сад знам – наш пут је, заправо, пут ка спасењу, ка Граду Светих, ка Земљи Живих, ка Сунцу Незалазном. То је пут преображења човека туге у човека љубави. Као што је око створено за светлост, а ухо за звуке, бележи Свети Никола Кавасила, тако је и природна жудња душе за бесконачним, за Христом.

Пишући о вашој поезији, ваше колеге − песници и критичари − издвајају је као посебан, готово јединствен рукопис у савременом српском песништву.

То је, вероватно, зато што сам, пре више од два десетлећа, прекинуо готово сваку комуникацију са савременом поезијом. Био је то, рекао бих с ове дистанце, инстинктивни бег од извора на којем је вода била добрано замућена. Отуда та мера разликовања у односу на текућу песничку продукцију. Моје песништво је песништво Музе, које полази од надахнућа и проверава се разбором, а не песништво интелектуалне градње, украшено вештачким цвећем маште. Одатле изнедрује преплављујућа (само)опсесија о идеалној песми, која се извија из корена песничких, с јасним утемељењем у песничкој магији, која омогућује њен живот и после смрти творца. Она је плод оног стања када ти се чини да нешто с тобом није у реду, па се плашиш да то не примете најближи, а заправо су активирани сви капацитети надахњивачких врела. И таква песма поседује непоништиву унутрашњу логику песничке мисли, која тој идеалној, савршеној песми даје и склад и снагу.

Чини ли вам се да је данас, више него икада у историји цивилизације, умесно поставити питање – чему песници у оскудним временима?

Нашао сам, чини ми се код Музила, једну од дефиниција песника која ми је веома блиска. То је човек, вели он, свестан властите беспомоћности, чију душевност покрећу пре немерљиви неголи крупни и тешки разлози. Песник је, наиме, човек чији се интелект поиграва с његовим осећањима, а његова осећања с његовим интелектом. Није ми, међутим, блиска његова двоумица да ли песник треба да буде дете или творац свога времена. Песник, истином опседнути песник, и дете је и творац свога времена! Данашњи песник, право је рећи, будући да живимо у свету техничких вештака, у свету којим управљају чула, већма је запуштено дете, мање творац свога времена. Отуд и питање – чему песници у оскудним временима? Па, ипак, и данас је тај надахњујући поглед с брега на којем песник седи, то јединствено сновиђење које се кристалише у бури надахнућа, које се зове песма, онај вишак смисла који нам омогућује отклон спрам колпортерске психологије ћилимског света.

Како, као песник, сагледавате меру и статус савременог критичког писма?

Изворно критичко искуство сведено је данас, нажалост, на ниво инцидента, односно замењено је гестом издизања обрва или ритуалним масонским гестом. Лик савременог српског песништва указује се, сагласно томе, у кривом огледалу. Тај инфернални знак празнине и немоћи манифестује се као таворска светлост без Христа, или пак као светост без светитеља. Ако вам предочим да је кључни свети системски спис наше цивилизације, Библија, у којем се находе све књижевне матрице из којих се изнедрила нововековна европска књижевност, занемарен и да је то оставило трага у нашем познавању књижевне символике као целине, онда сам вам готово све рекао. Ако, уз то, знамо да је Библија јединствена архетипска структура која се простире од стварања до апокалипсе, да се, како вели Св. Августин, Стари завет открива у Новом завету, а да је Нови завет сакривен у Старом завету, да су они, заправо, не толико алегорије један другоме колико узајамне метафоричке идентификације, да је то једина форма која сједињује Дантеову архитектонику и Раблеову дезинтеграцију, да без њеног разумевања и тумачења нема разумевања и тумачења савремене књижевности, онда је измерив суноврат обезбожених инертних духова који је занемарују – и као читаоци и као тумачи. Заобилазећи коначни мит, како Фрај назива Библију, који премашује простор и време, они заобилазе све – оно што се у књижевној критици означава структурним, односно организујућим начелом књижевне форме.

Да ли је 20. век дао неко велико песничко име? Да ли се за двадесети век може рећи да је то век у којем је настajaла велика поезија?

Не, нажалост! С великом мером поуздања сведочим да 20. век није време у којем су се рађали велики песници, већ век у којем су стасавали ревни васпитаници занатлијског писма. Последњи велики песник, последња велика песничка парадигма, у систему песничких парадигми двадесетовековне хришћанске цивилизације, јесте Рајнер Марија Рилке. После аутора Девинских елегија нема великих мајстора-певача, песника елементарне песничке снаге и разарајуће песничке имагинације.

Шта је, по вама, мера истинске егзистенције?

Лепо питање, које обавезује да усмерим поглед ка савременим погорђеним фараонима прогреса, који су заборавили да је прогрес нека врста нужности и да он стоји прилично ниско у односу на узвишени идеал преображења, продајући за чинију скуване леће културног живота права Божанског првородства. Једно је извесно – што се више удаљавамо од нашег народа, од наше вере, све је више наше скиталачке земаљске деце. Ево најнепосреднијег одговора на ваше питање – душа човекова, а не тренутни ковитлаји устројства земаљскога, одређује меру наше истинске егзистенције!

Како се, по вама, дрешио европски чвор с краја 20. века и првог десетлећа 21. века?

Европско искуство с краја 20. И почетка 21. века укршта се с искуством с краја 19. и почетка 20. века. У Европи данас, као и некада, много тога зависи од односа два профилисана културно-историјска типа, германског и словенског, хоћу рећи од односа Немачке и Русије. У том простору треба тражити вишак смисла за нас, српску децу земаљску, која не одустају од потраге за светлом из очеве колибе. Све нас, наравно, храбри и подиже сваки поглед Русије к православном Истоку, к источној једнородној браћи. И данас су лековите речи Николаја Јаковљевича Данилевског да је Русија глава света који долази, односно да Русија није само једна европска држава већ и читав засебни свет, каогод и речи из Пишчевог дневника Фјодора Михајловича Достојевског да ће наша велика Русија рећи своју нову здраву реч, реч коју свет још није чуо.

Kaкo, у том смислу, видите расплет кризе у Украјини?

У Украјини смо се, ево већ пола године, суочили с призорима којих смо се нагледали у минула два десетлећа. Амерички естаблишмент, опсесивно усмерен ка безусловној контроли читавог света (Асанж, Сноуден) направио је, у центру Кијева, планетарно огледно добро (Мајдан) о којем је извештавао по мери своје непоништиве истине. Тако је, преко ноћи, нелегална неспорна мањина преименована у веродостојну вољу већине. Што се, наравно, подразумева, јер све што раде САД мора, по дефиницији, бити исправно и праведно. Стога је и злочин, како каже Ноам Чомски, злочин само ако га је починио неко други, а не Американци. Тако долазимо до готово идеалног обрасца лицемера – онога, како гласи јеванђеоска дефиниција, који одбија да себи одмери истим аршином којим одмерава другима. Када је пак стигао неочекиван одговор из Москве, из којег се наслутило да је (керијевска) воља народа једнако као у Кијеву регистрована и у Севастопољу, и у Доњецку, и у Харкову, и у Одеси, на великој евроазијској шаховској табли појавиле су се крупне фигуре – Обама, Камерон, Меркел, Оланд. Основна оцена је да је Русија, на основу измишљених премиса, извршила инвазију на другу земљу, да је због тога претња миру у Европи и на погрешној страни историје. Одбрана начела легализма и међународног права – то је камен мудрости и еликсир живота којих се, гле чуда, држе лидери западног света. Одређујући се, дакле, спрам плодова које су покупили с постмодерног украјинског солхоза, на којем је рушилачка дрскост преименована у вољу народа, Запад је белодано указао на механизме самоизругивачке похлепе и на беду, завист и грамзивост корпоративне аритметике. Као најгласнији, дакле, у одбрану начела легализма и међународног права, појављују се баш они који су га, сеирећи, бацили под ноге у минула два десетлећа.
Било како било, извесно је да у случају путиновске Русије Запад више не може рачунати с тим да словенска национална свест има нужно дуге плаве витице, сузу на трепавицама и лиру у рукама. Извесно је, такође, да ће крајњи исход украјинске кризе бити изнад важења и значења саме Украјине. Суочавајући се са северноатлантским хорским легалистичким ламентима, не смемо испустити из вида становиште оца америчких геостратешких студија, који наводи да, уколико Запад хоће да буде доминантан у 21. веку, Русија и Украјина не смеју да буду заједно! Каогод ни чињеницу да је Југославија, односно Србија деведесетих била генерална проба за Русију. Да кажем и ово – са становишта Запада, Србија је била мала аномалија на путу ка великој аномалији која се зове Русија.
Русија се данас, заправо, брани. Она је нападнута из свих праваца. То ће, уверен сам, код Руса разбудити осећање части и разгорети ватру срца, што ће их усмерити ка руском националном свејединству, ка снажењу духа руског народа које је добродошло у борби која предстоји – у борби на живот и смрт. Не заборавимо – онај ко је слободан у животу јак је у смрти. Нема сумње, улог је велики. Не бране се територија и људи, већ национална посуда Духа Божјег, домаћи олтар, храм и огњиште дедова. Јединствена и препорођена Русија суочава се, изнова, с веродостојним геслом – служим Русији, одговарам Богу!

Где смо ту ми? Са свим нашим поделама, грижама и мукама…

Било би добро да се, поучени искуством украјинске кризе, клонимо супротстављених сила застрашујућег ковитлаја Истока и Запада, да се вратимо српској истини, која ће нам отворити видик, упућујући на то да смо једнако добри и једнако лоши као и остали европски народи, али да смо обавезни да идемо својим путем, да стварамо а не позајмљујемо, да властите недостатке превладавамо савешћу, радом и васпитањем, да, понирући у властиту дубину, растући и напредујући, не гледамо на друге попреко. Само тако ће српска душа превазићи неподношљиво стање нихилистичке а самоизругивачке сведозвољености. Само тако ће се дићи ноћ с важних и заветних мисли нашег спасења. Само тако ћемо се извући из блата стисковских баруштина и мочвара и изаћи на пут препорода и обнове.
Не смемо се, нипошто, делити, без обзира на чињеницу да сви изданци нашег српског стабла немају исту чврстину и трајност. Један део нашег народа, који је по рубовима расут, својом енергијом утврђивао је кроз историју дух и тело инородних племена, али је, суштински, био веродостојни резервни потенцијал који притиче у помоћ својим истуреним постајама, будући да је у њима знао пресушити унутарњи извор живота или су их знале поломити спољње буре. Реч је о појави коју Николај Јаковљевич Данилевски, творац кодекса словенофилства, назива етнографским аксиомом, односно о процесу обнављања етаблираних друштвених редова новим снагама. Тако су, рецимо, Војвођани, Црногорци, Херцеговци, Крајишници, с рубова, изнова утемељивали, обнављали и ширили српску етничку мрежу. Посматрано у једном ширем историјском контексту, иста ствар је уочљива и у старој Персији, Грчкој, Русији, Италији – у свим овим земљама рубни, резервни етнички потенцијал сачувао је племенску етничку енергију, постајући обновитељ историјског живота браће.

_______________________________________________________________________________

Како видите контуре српске културне политике?

Политика, као што знате, подразумева и захтева одабир најбољих људи. Зато се и вели да је она, мање-више, вештина обједињавања људи, али и вештина заједничког и одлучног испуњавања воље. Исто се догађа и када је реч о држави. Народ који то не зна на прагу је смутњи и несрећа и има проблема – и са својом прошлошћу, и са својом садашњошћу, и са својом будућношћу. Као што је истинска политика служење народу, тако је и истинска култура духовна служба. Она је прва линија одбране савременог европског (и српског) човека да се не би загубио у хаотичној прашини случајних појединости, у којој се не разазнају плодови срца и духа. Има ли веће радости за ствараоца од оне кад уради нешто због чега поверује да је Господ видео његово срце, не нешто по сваку цену ново, већ нешто истинито, што га, макар на трен, овековечује, кад му се, у плодовима земаљског труда, исказује надземаљско. Култура је оно што животу даје виши смисао, што га освештава, онај свети огањ којим се намирују сва породична огњишта која држе до огњишта. Кажем то, упркос свести да живимо у времену у којем из сваке телевизијске фиоке излазе исти инсекти, у којем је наше духовно посрнуће опасније од нашег државног посрнућа. Став да је наш основни циљ да боље живимо – само да бисмо боље живели, само је једно од предуверења у обиљу наше пословично маштовите лакомислености. Шта хоћу да кажем? Хоћу да кажем да је култура пресудни (одлучујући) чинилац у очувању нашег националног и државног самоодређења! Да бисмо уредили државу, вели Свети и Равноапостолни Николај Србски (у Жичком уставу) морамо претходно уредити народ; да бисмо уредили народ, морамо претходно уредити породицу; да бисмо уредили породицу, морамо претходно уредити сваког појединца; а да бисмо уредили сваког човека, морамо га приближити огњишту Христовом, да му се срце растопи од љубави и разум осветли истином. А да бисмо уредили културу и оверили плодове срца и духа, морамо, рекао бих за почетак, обновити веру у могућности и вредности културе.

_______________________________________________________________________________
[/restrictedarea]

 

Један коментар

  1. VI i MI od sadašnje Rusije ne možemo tražiti ništa.
    Ona je „pala za slobodu“ (sarajevski žargon).
    Mafijaši svih fela su tu. Okupirali su Rusiju.
    Šta MI treba da od nje tražimo? Ništa.
    Rusija je sada zemlja enormnih mafijaša.
    Mi samo možemo plakati.
    Zapade se više ne boji Rusije. Ona je ukročena i slavi Zapad kao novu kulturu, koja joj je dala (umjesto socijalizma) ličnu korist.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *