Почетна / Култура / Роман о сувишном човеку 21. века

Роман о сувишном човеку 21. века

Бројне алузије на савременост, сасвим лишене политичке коректности и било какве врсте аутоцензуре, новом делу Лабуда Драгића дају одређену врсту ангажованости, чији се прави смисао открива тек на крају романа

У низу дела савремене српске књижевности која су написана коришћењем хумора, ироније, сарказма, те фантазије и гротеске специфично место заузима нови роман Лабуда Драгића Беле ноћи сивог сокола. Ничеов цитат о гађењу, који отвара овај роман, наговештава перспективу погледа са висине, пуног презира и цинизма. Корен Драгићеве ироније, међутим, није у негацији традиције, већ управо у недостатку било каквих традицијских идеала у свету садашњице, што је основно идејно и вредносно тежиште дела. Супериорност приповедача у односу на свет утемељена је енциклопедијском цитатношћу: кроз дело срећемо одломке из Библије (најчешће Старог завета) Курана, али и референце на дела Борислава Пекића, Иве Андрића, Његоша, Бодлера, Диса, Бранка Радичевића и многих других.
Сама радња романа, индикативно, почиње повратком неименованог јунака (назваћемо га сиви соко) са ратишта деведесетих година. Иако тај рат није место херојских идеала, као да херојска етика не напушта јунака ни при повратку у друштво, јер у њему не успева да се снађе, како сам истиче, да буде „кул“. Временски, фабула се може поделити на четири целине које обухватају период од почетка крвавог распада СФРЈ до консолидовања петооктобарске власти. Прва целина, сасвим у знаку јунака, његовог живота и погледа на свет, обухвата најдужи временски период, да би у преостала три поглавља приповедање било успорено, концентрисано на неколико догађаја битних за разумевање односа између романа и његове прототипске стварности. Међу њима се свакако издваја гротескни опис Удружења књижевника, представљеног као свет апсолутне претераности, близак Дому писаца „Грибоједов“ (из Мајстора и Маргарите Михаила Булгакова).
Сличан свету књижевника је и савремени Београд (приповедач би иронијски рекао Бели Град). Крцати аутобуси, лаке жене, изобличени старци, државни службеници крвопије део су свакодневице са којом се сиви соко сусреће. Бројне алузије на савременост, сасвим лишене политичке коректности и било какве врсте аутоцензуре, овом делу дају одређену врсту ангажованости, чији се прави смисао открива тек на крају романа.
Од таквог Београда сиви соко бежи у епски завичај – црногорско село. Међутим, ни тамо нема идеала, односно, како један старац каже: „Нема више ни народа ни обичаја, пријатељу мој.“(стр. 168) Епско село без народа и обичаја, пуно пијаних људи, блиско је свету Миодрага Булатовића али не и уточишту, чиме изневерава основну функцију коју у књижевности има топос бекства из града. Поставља се питање: ако је Београд изобличен услед његове недораслости идеалу културе, није ли онда село изобличено услед недораслости идеалу прибежишта и аутентичности? Пошто су сви друштвени простори и миљеи подједнако подвргнути гротесци и иронији, има ли ичега што њима стоји као супротност?
Као контрапункт је присутан лиризован, готово песнички опис јунакове родне куће, сасвим поштеђен хумора, ироније и гротеске. Стога је, у односу на читав свет, само микропростор родне куће место аутентичних вредности, место припадања сивог сокола, што умногоме наговештава промене у јунаку.
Заиста, после повратка у Београд, иронијска оштрица сивог сокола више се не расипа на целину друштва, већ је усредсређена на његов микросвет, комшилук и однос са Ивоном, јединим константно присутним женским ликом. Богати систем цитата полако се сужава на темељне библијске текстове и читав роман приводи се горком крају, у којем ће нестати Народ, али ће преживети Влада и пасоши (нескривена алузија на визну либерализацију) јер само у таквом, гротескно изобличеном антиутопијском свету сва предизборна обећања могу бити испуњена.
Романескна Србија Белих ноћи сивог сокола искочила је из равнотеже у односу на вредности Његоша и Гетеа, пророка Данила и песника Диса и због тога је гротеска неопходна и уметнички оправдана, као кључни елемент специфичне ангажованости. Природа ове ангажованости је опомињућа. Она не нуди решења, већ само упозорава. Поникла у судару истинске културе, присутне у систему литерарних цитата и алузија, и профаног света, она овом романтичарском дихотомијом изнова утврђује положај песника и уметника као изопштеника. Како историја књижевности показује да у свету сатире и гротеске нема бајковитих, срећних завршетака, Беле ноћи сивог сокола казују да у свету у којем живимо, у којем сходно прокламованој толерантности има места за све, оно најквалитетније остаје на маргини.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *